KAD KONJ IMA LEPE OCI

Treba pricati i ziveti bajke, strastvene, ljubavne  tuzne i strasne. Sudbinski istinite kolko god bile bajkovite. Bajke o zivotu o nadama i prevrtima, mislima koje se retko kada prekotrljaju preko usta da bi  preko uva  stigli do mozga. Lepota svega je upravo postojanje paralelnog sveta u kome se  menjaju likovi i njihove karakterne osobine, daju zavrseci prica bas onako kako bi bilo najbolje iz ugla bajkopisca Pisemo ih i sanjamo svaki dan koliko god zeleli da od njih pobegnemo, samosvesni i samozadovoljni zatvoreni  u realnosti. Mozda se tako zadrzava osmeh na licu i kada nisi u bajci, ona te saceka kasnije u mislima, prevnes malo radnju i navuces osmeh.

Svaka suza skotrljana niz lice se pretvara neobjasnjivim nacinom  u grumen srece, svaka nepravda ili nerazumevanje se ispravlja. Nema tu negativnih i zlih ljudi koji nisu dobili pakao, pec ili kaznu za sve lose.  Neshvaceni i pravedni  su shvaceni i nagradjeni, losi kaznjenji da se kuvaju na plamenu svojih niskih strasti i pakosti. Amplituda tasa sa tugom je jednaka onoj sa srecom koja uvek pretegne. Najvaznije je da je sve moguce, svi neocekivani obrti koji su razumljivi po zavrsetku price.

 Omiljena bajka u detinjstvu mi je bila “Koza i sedam jarica”. Naravno koza je spasila svoje jarice a ja sam besomucno okretala i gledala slike i ono jedno jare koje se sakrilo u sat. Dobro se secam da je slika bila sa desne strane i da sam bila sretna sto vuk ne vidi da su vrata malo otskrinuta. Otrcane korice „Jezeve kucice“ su bile izlizane od neumornog  prevrtanja i razgledanja a „Stiborova suma“ je plasila zmijskim jezikom koji je palacao iz usta zene. Znam da je bila neka negativna psiholoska anaiza bajki, ne znam ni da je parafraziram jer sam je ocito odmah odbacila. Nisam bila poklonik bajki o prncezama pa ocito u tom smislu nisam bila na zrnu graska.

Imam ukoricene Mikijeve zabavnike od prvog broja a u  plave korice je ugravirana   posveta. „ Dragoj ..od tate“. Ostalo je kao najvrednija uspomena nemerljiva ustaljenim etalonima za vredost. Omiljeni lik mi je bio i ostao Silja i Proka pronalazac.

Pre Zagora, Komandant Marka i Alana Forda zaboravljeni naziv stripa  sa fascinantnim naucnofantasticnim crtezima i nekim hrabrim „tetama“ nemoguce zgodnim i smelo obucenim. Neke verovatno amazonke, a to nisam ni znala. Naravno da sam skupljala i slicice Sare Kay da ispratim trend, ali prema onome na sta je moje oko naviklo su te slicice bile samo „slatke“.

Nikako ne smem da zaboravim  trauma koja je za posledicu imala dalekosezne posledice. Ni danas ne pamtim imena glumaca, tada  iz revolta sa jednostavnom logikom : „Ni oni ne znaju kako se ja zovem , zasto ja da pamtim njihova imena.“ Izgovereno u besu pred grupom drugarica listajuci neki od onih casopisa za devojcice „Tina“ (ako se ne varam). Nisam znala da je Robert Redford bas Robert ili vec.

Sve je tako jednostavno i logicno, matematika  ima samo jedno pravilno resenje, putevi kojima ce se ici su razni, ali rezultat je isti. Koza i danas grcevito brani svoje jarice, svuda gde se nadje pravi jezevu kucicu i ne dozvoljava da iko pipne u nju, sece zmijske jezike kako ih nasluti a neumorno trazi rupu na saksiji kao Proka svoj pronalazak. Mozda je i smusena i pogubljena kao Silja, imena glumaca i „ prominentnih licnosti“ i dalje ne pamti. Oko joj najvise uziva u Sagalovim slikama gde se bolje tako bezobrazno dobro slazu. Likovi lebde dok se zaljubljeni crveni bikovi i zute koze sviraju violine, a cirkuske plesacice jasu na plavim i zelenim konjima.

.........................

Ne bih da dobacujem u buducnost, jaricima sam svojevremeno ukidala one grozne monstrume od lutaka koji su sad smesno naivni prema ovim sadasnjim koji bacaju magije i uzimaju dusu, ili sta vec rade ne znam. Teleltabisi i on glupavo prase, ne znam kako se zove su hit crtaci a skoro sam imala problema da kupim postenu lutku detetu za prvi rodjendan. One lutke sto lice na “tradicionalne” lutke su nasminkane i vise lice na neku zvezdu iz Pink produkcije.

GRMI A PONEKAD I SEVA

Volim energetska praznjenja, oluje, nadmoc prirode, to me fascinira. Oduvek sam volela onaj naboj pred letnje oluje,  kada se u jednom trenutku pred prve daske nadolazeceg vetra u vazduhu oseca vlaga i kada ptice zacute.

Juce me je oluja i pljusak sa grmljavinom podsetio na mnogo toga sto volim.

Malo dalmatinsko mesto, tesnac, most i pomahnitala crkvena zvona ciji se zvuk probija kroz talase dok se nebo sastavlja sa morem. Znak da ribari nadju put ali i da ne ulaze u luku. Zvono,  svetlost, prasak  a u nekoj sekundi zatisja njakanje “tovara” iz brda.  Svetlosni bicevi koji udaraju po nekoj svojoj logici kojih se nisam plasila, plasila sam se tog zvona i tog ubrzanog ritma, kao da pomahnitala zivotinja ropce u nekom bolu. 

Od malena sam naucna da se ne plasim nego da brojim i znam koliko je kilometara udaljeno mesto na kome se po mom tadasnjem uverenju srucila sva ta buka. Oluje na selu su bile drugacuje. Gromovi su uvek udarali u jablane kod cesme nekih kilometar od kuce.Obavezno je nestajala struja a mi smo igrali tablic.

Citam reakcije posle jucerasnjeg nevremena, slike panike zbog usuda koji se spustio i doneo slonove koji su popadali na Beograd. Slazem se, nije prijatno, nije uobicajeno ali nisu slonovi. Nema gde da otece voda, reke su tekle ulicama. Stvarno, dobro je da se nismo podavili, jer slivnici ne rade. Ako smo preziveli i potope od sneznih vejavica koje su blokirale grad onomad, kad mu vreme nije usred zime valjda nas nista nece dotuci. Mozda doduse grad, evo skoro da nas ubi. Sve se predstavlja apokalipticno, dobro jos i imamo glave na ramenima. Oluja kao oluja, normalna pojava u prirodi pracena grmljavinom pljuskom a ponekad i gradom, koji napravi stetu. To se valjda i danas uci u skoli, vazdusne mase, topao , hladan vazduh i ostalo. U gradu je bilo strasno, prva recenica u svakom razgovoru.

Ode mi prica u sreh, a htela sam samo da kazem da sam se juce setila nekih lepih nevremena.

PRVO SE UGASILO SVETLO

Darvinova teorija je prevazidjena odavno. Da li je uopste ozbiljno “vidjena” bez onoga pre je pitanje. Nikada nisam verovala u nju niti sam  mogla da shvatim  da od neke amebe nastane slon, bas tako razlicit od ptice a ustvari su  im cukunbabe bile iste. A tek potpuno pomracenje sa covecjom ribicom na nekoj ekskurziji. Ostavljam varijantu kao otvorenu, da su mnogi “ribice’’ covecije u dusi, ali to tamo nisu pominjali.  Moj decji mozak  nije mogao da pojmi  tako ocitu stvar koju su velicali kao logicnu a pre svega epohalnu. Doduse nije mi bas bio decji mozak  u vreme sticanja prvih znanja o istini sveta i nadmoci coveka da sve logicno objasni.

Prva ocena u  gimnaziji je bio “kec”  iz biologije. Bila sam prozvana nasumicno vec drugog casa, prosto da se vidi koje to zivo bice obitava iza tako dugackog naslova od imena I prezimena. ” Bastilja” je bila poznata  po tome  da je neophodno potkresati krila svim vukovcima ( kako nakaradan naziv za uspeh uz svo duzno postovanje odakle je potekao ) a po nekog i gadjati pravo u glavu, ne samo u krila.

Pre svih naucnih uvida sam verovala da se dusa seli, nisam bas znala za dusu ali malo si maca malo kuca i tako redom, dok ne dodjes do coveka, ali i to je sad iz ove pozicije diskutabilno, da li svi bas dodju dotle. Moja teorija nije bila tako daleko od nekih drugih misljenja koje sam tek kasnije posle Darvinove otkrila.

Ako zanemarimo teorije, da  ne prebiram po secanju kako se tacno sklapa genetski matreijal, uglavnom kada bumbar oprasi cvetic, neosporna je cinjenica  da se krece  od roditelja, pa tako  kod istih potomaka  sve se isto na cudnovate nacine potpuno razlicito prespoji. Preslozi se tako fino, sto je dobro, ali  tako umesno  da je jedan kao slon razlicit od onoga koji je kao ptica.

Onda se desava u evoluciji sledece: u  zivotu se sretnes sa skupinom slonova koje razumes  i mozes da komuniciras na istoj slonovskoj osnovi, oni tebe razumeju a nisu od tvojih nizova koji su ti dati. Tvoje stado se tako izmutira da vise  ne prepoznajes slicnosti a jedva da se prepoznaje u tragovima neka vrsta komunikacije. Jedina teorija koliko primecujem  u mnogim krdima, stadima  a i  jatima koje se popularno nazivaju porodice, je teorija zavere i nerazumevanja. Cast izuzetcima ali i u mnogim tim skladnijim krdima vlada poprilicna teorija manipulacije po tipu , svi smo skupa razumemo  se jer nas je ustvari bas briga sta ko prica i zasto, bitan je mir.

Da li zbog propusta u tim korenima postavljanja biologije na prave temelje i odsustva uvida, mnogi su promasili cak i amebe nego krecu odmah od vuka.  A kad se preko praha zasadi cvece, moze i suzama da se zaliva ono nikada  nece biti tako lepo kao ono dok je u basti sa drugim cvecem i dok isto mirise. Jbg, ja ostajem slon a teoretski mi je dusa decja iako nije mala.

ZLATNIM SLOVIMA

Sedecemo jednom jedan nasparm drugoga  netremice, kao hiljadu puta pre toga. Tada mi po prvi put nece biti od znacaja ni rec, ni pogled ni boja glasa. Da si samo znao koliko sam dobra u hvatanju svakog titraja u vazduhu. Bogovi ne silaze cesto medju ljude, bolno uobrazeno ali je tako.

Prijatelju mili, tebi sam napisala ode i hvalospevi u mojoj glavi, zasadila sam najlepse misli u bastu  secanja kojih se ne odricem. Zauvek ce ostati samo moja. Znas, nisam sigurna  da li sam te stvarnog zelela u njoj, da li bi ti zapravo bilo mesto tu. Sebicno mi je  odgovaralo  ono kakvim sam te predstavila. Vidis, napravila sam i od tebe Boga. Volela bih da mi cujes misli, da si ih cuo i osetio, mozda i vise nego da cujem tvoje. Kukakvica sam, igram na sigurno, nije to najstrasnija stvar.

Dragi moj prijatelju, ostaces zatvoren u mojoj dusi kao slova na papipuru. Nista nece ugroziti taj red, promasaja imam dovoljno,  ostace basta sa zlatnim slovima i secanje sta god tada bez ijedne reci pricali.

SLAGALICA

Ne podnosim rastanke. Nikakva pozrdavljanja, nikakve proslave  povodom odlaska, pica, zurke,  parastose ni sahrane. Na svim okupljanjima infunkcionism, vrlo vesto sam ona koja  daje vetar u ledja, neko ko je nasmejan i kome je sve lako, ma super, samo napred sve ce biti ok, do sledeceg...

A posle  se rasavim na sastavne delove, kao Lego zamak koji su sklapala moja deca. Rastavim tiho sama u strahu da cu neku kockicu izgbiti, da necu napraviti ponovo tvrdjavu dovoljno cvrstu, koja mora da stoji. Mora da bude na ocima bitnih, da se nosis sa teskocma, da misle da si nedodirljiv, da kevces, grizes i bjujes vatru. A vatra samo sto ne napravi pozar i satre iznutra do poslednjeg delica iste one kockice koje su tako ugurane cvrsto jedna u drugu.

...............

Pamtim je po neskladu i nekom miru koji je zracila oko sebe. Odavno je  nema, proslo je mnogo vremena a njeno vreme je i tada bilo na izdisaju. Ako postoji bilo sta sa neke nevidljive strane gde se lupaju recke za pomen duse, mozda cu biti jedna od retkih koja se nje seca .. Takav mi je utisak ostavila, kao da nema nikoga.Sedela je u cosku okruzena nekim torbama i zamotuljcima  u  odrpanom kaputu pet brojeva vecim od sirine ramena. Bilo je to vreme  reda , rada i discipline, vreme gimnazije,  ono kada nije bilo beskucnika. Verovatno i nije bila beskucnik, vec neko koga  su  konobari poznavali i uvazavali i pored svog neuprilicenog tovara.

 Sedela je na ivici stolice uspravljenih  ledja, dostojanstveno  kao da je u najlepsoj balskoj haljini i kao da se nalazila na prijemu, a  ne „Kod konja“ sa rakijom na stolu... Nista se vise ne secam, samo znam da je imala neke prefinjene crte lica koje su me naterale da se zapitam, sta je to  u zivotu sto tako naglo istrgne  dizgine iz ruku da ih  pustis i dozvolis da kola idu sama od sebe. I bila je potpuno mirna, kao da je spoznala sve tajne zivota gde mnogo toga vidljivog nije od znacaja.. Nikada je vise nisam videla. 

.....................................

Sta se pitas cesto i saznas. Ali ja moje dizgine drzim i jos se potpomazem i zubima, ako ruke posustanu. Tako se drzimo, moja  kola i ja. Ustvari, bas bih da nema onih koji su slagali lego kocke, narucila rakijicu, spakovala par zamotuljaka i put pod noge. Vidim na ceni su u postovima cigani, politicki nekorektno receno, pa moze, negde na istok. Bas tako i onda si miran kao mir.

BONSAI

Gledam od jutros drvo  procvetalo snegom. Nesto u celoj slici ne odgovara, ne slaze se, deluje potpuno mrtvo mada  sadrzi  toliko elemenata budjenja i zivota. Trava ofarbana belom a cvetovi  prirodno beli. Pojedinacno svaka slika za sebe ima neku lepotu, sklopljene u jednu bude neku jezu koja me proganja kao boja neba.

Sivi oblaci daju slici mlecnu boju koja povecava utisak nesklada. Kao vestacki bonsai, stablo od prirodnog drveta sa plasticnim listovima  tako vesto zalepljenim,  da izgledaju kao da su prirodni..  Ovde je obnuto, sve je pravo ali kao da je vestacko.

Nesklad, nikako da se  na njega naviknem, nikako da ga previdim, da se pretvaram kao da je sve prirodno mada je mnogo toga izvestaceno. Dobro sam raspolozena, i to je nesklad sa svim ostalim.

...............

Vec je pao mrak. Kako da on pada, odakle da padne mrak ili svetlo? Ne moze ni da dodje, moze da postaje mracno , ali ni to nije..postaje tamno.. ne, pada definitivno koliko god je u nekladu da moze. Drvo se ne vidi vise. Ptice cvkucu iz telefona da me podsete na obavezu. Otkud ptice u telefonu? :)

SVE JE DIM

Jutarnji izlazak zbog cigareta. Naravno vesto precutana cinjenica da  sam propusila i da sam zbog toga  besna na sebe a i na ceo svet, na jutro i na moju zavisnost koja me tera da napustim tek skuvanu kafu. Nedostaje mi dim iz moje ruke kako bi kafa imala bas odgovarajuce dejstvo.. Potreba da drzim ceo svoj zivot pod kontrolom i da nesto ne zaboravim me dovodi u samoposlugu. Naravno vruca kafa je ostala na stolu, misli su pored nje a ovde u redu sa dva proizvoda u korpi je neko kome je svejedno da li ceka i koliko.Nisam ni sugurna da li su to ti proizvodi  presudni za osecaj kontrole u zivotu, ali su tu...Kasirka je u moje ime  pitala gospodina sa hrpom nedeljne hrane u kolicima da me propusti, tu smo svi dobre i fine komsinice i komasije. Verovatno je ulovila moj pogled da mi je svejedno sto cekam i koliko cekam. Njena recenica me je probudila “ Ja kad hocu da pobegnem od kuce strcim dole u prodavnicu i stanem u red”.

...................

Modernizacija, samoposluzivanje, samoodgovornost, samosvesnost, samobeda. Sam uzmes voce i povrce, sam ga izmeris, sam prilepis cenu, sam si svoj kantar i svoj dzelat. Sve je bakica uradila kako treba,  sifru je zapamtila i upravo je ukucavala u momentu kada je prisla zena u zutoj kecelji „ A te jabuke u ruci?“ „ Jao da i ove..“ Nisam vise slusla, okrenula sam se i uzela kesu da je napunim jabukama..

..................

Ne znam ni da li je ziva jos, ne znam da li bih pozelela da jeste ili nije, ali slika mi je vec par godina u glavi. Privukla mi je paznju jer me je podsetila na Nonu. Bakica omanjeg rasta u kaputu Greta Garbo kroja, sa ogromnom kragnom. Cak ni vrhunski kvalitet materijala nije mogao da odoli zubu vremena, izlizao se i zacaklio oko dzepova, kragne i dva velika dugmeta. Do sjaja uglacane zumbane cipele, koje se sada ponovo nose, ali su ove jos iz prvog deljenja te mode..Naravno ona bapska boja carapa , boja koze ali to nije boja koze, to je boja bapskih carapa. Mala tasnica na klips, potpuno retro a u ruci isti takav mali, onaj najmanji novcanicic. Pruza novcanicu, neku najmanju, pedeset dinara za cokoladicu. Na opasku da nedostaje jos par dinara ga otvara i on je potpuno prazan. Tada sam ugledala prsten.Izlizan od vremena, istanjen potpuno od nosenja koji je i oblikovao debljinu domalog prsta.. Kamen je bio rubin. Izasla je sa kupljenom cokoladicom. Bila sam iza nje a kad  je digla pogled ka meni imala je plave oci sa mrenom u njima.

................

Naravno da sam besna na ceo svet i mene, na zavisnost koja me tera da izadjem, na mozak koji registruje u fragmentima stvari. Verovatno i na to sto ne mogu potpuno da drzim svoj zivot u kontroli, ali bice pre sto ne saltam na realnost, nego sam u tom polubudnom stanju gde emocije igraju tako znacajnu ulogu.

PROZOR U POGLED

 Oci.  Nije ni vazno cega su ogledalo, ali u nekim ogledalima pocinjem da prepoznajem zivotinje. Skoro sam razmisljala o tome da mi je i ranije cesto bilo neprijatno  u prisustvu nekih ljudi bas zbog pogleda i ociju.  Ne zato sto nisam mogla da izdrzim pogled ili zbog nekog drugog razloga, koji vec psihologija objasnjava, vec iz proste cinjenice da sam u ocima videla nesto drugo, sto me je verovatno zastrasivalo. Ne mogu sad da dam prosto objasnjenje za to ali je negde najblize onome sto sam kasnije postala svesna. Jednostavno ljudi pocnu zbog pogleda i izraza u njma da me podescaju na neke zivotinje a kad malo kasnije analiziram uvek i poseduju neke karakterne osobine istih..Uopste se ne radi o inteligenciji ili prosudjivanju na osnovu toga, prosto na osnovu neke analogije.Cak ni boja nije toliko presudna ali uglavnom se vrti oko nekih nijansi koje se ponavljaju sa tipom.

Najupecatljiviji mi je ukocen takozvani zid pogled. Zid, ne zato sto se ne moze dalje nego zato sto uglavnom dalje i nema, koliko god se pameti krilo u glavi koja nosi taj pogled. Nije to pogled sove koja krije neku mudrost i gde pri treptaju moze da se vidi i oseti to isto. Postoji samo to , ta ukocenost i potreba za tudjom greskom i trenutkom nepaznje da bi se to iskoristilo u svoju korist. Kao krokodil koji je bezivotno u stanju da danima stoji sa otvorenim celjustima i da  samo u jednoj sekundi pokaze svu snagu i zivost koju poseduje u sebi. Uglavnom su bezdusne i ne smeju se ni kada se celo lice ozari u grimasu koja podseca na smeh. Znam da je poslednjih godina veoma popularno nemati nikavu emociju na licu, ali ovde se ne radi o tome. Ovde emocija uglavnm nema , nikad ih nece ni biti  koliko god bili umilni. Mozda nesto sto je nauceno od drugih moze da podseca na emocije ali njih u biti nema.

Pogled ‘kuvana riba’. Nona ga je lepo dalmatinski krstila, nije ga  volela niti je verovala tim ljudima. Naravno ne volim ga ni ja preterano ali je blaza varijanta prvog krokodilskog, gusterskog ili vec kakvog gmizuceg stvora. Kuvana ili pecena, sve jedno, mrtva riba je mrtva riba i uglavom smrdi od glave.

Sitne misje oci, misje duse. Nisu misevi toliko ni opasni ni gadni, mada sam licno prozivela scenu  iz crtanog filma kad mi je jedan pretcao preko stopala .Takve oci vole da zastrase, malo da naude i opet da se scucure negde do sledece prilike. Te oci veoma dobro znaju da se ponasaju sa mackama u blizini.Macka moze da pojede svakog misa pa su uglavnom u dobrim odnosima sa autoritetima. Da ne sirim sada pricu do saka, mozda neki drugi put  ali uglavnom uz takve okice idu i sitne sacice koje bi samo nesto da zgrcu i da skupljaju pa cak i ostatke koje im drugi prepuste.

Najmiliji mi je pogled medveda. da ne kazem krave :). One tako dobrocudno i otvoreno gledaju, nema iza, nema ispred tu su za sagovornika, prevrcu po  glavi  pricu i ocima ucestvuju u njoj..One kad su ljute ljute su, kad su tuzne, tuzne su ali nema pretenzija i skrivenih stvari. Ako su plave onda imaju i onu lepu duboku boju i izgledaju kao da se uvek smeju. Kada pricam sa takvim ljudima onda zaboravim i koju boju ociju imaju. A uopsteno ne zapamtim boju ociju, zapamtim samo to nesto dugo po cemu se secam osobe.

OD TAME DO TMINE

Gledam je i obuze me neka tuga. Tezak dah, bezuba usta, prosto osecam da je ispod pletene kape polucelava. Sin joj dovukao neke torbe i dzakove i najradije bi nekim kanalizacionim cevima zaobisao lift, mene i ostalo. Stoji pogubljen kod poste i ne znam da li drugi ili treci put otkljucava i zakljucava. Izlaze samo u zlo doba kada ne mogu da sretnu ostale sustanare zbog istorije i raznoraznih pakosti koje su cinili... Strecnula se kad me je ugledala, zateceno sam i ja pocela da razmisljam kako da joj ubacim te kese u lift i pustim je da ode. Uspela sam kad je okrenula ledja . U medjuvremenu je stigao i on. Zatvorila sam vrata lifta i rekla : samo idite.

Kako ljudi uvek zaborave da postoji sutra. Ta bezuba zena je nekada znala dobro da ujeda za dusu i da smesta pakosti svima. Nekoliko puta je zbog svoje obesti i zla procedjenih kroz ista ta bezuba usta morala da preskace po nekoliko stepenika do svog stana, kad bi cula moje iz folklora : „E sad kad te stignem..“ Cak je i zaista doslo do okrsaja kada joj je druga komsinica pedagoskim metodama fizickog nasrtaja objasnila da se mane njene dece. Andjeli su par puta zbog halabucenja na hodniku izlazili da stite pojavom naseg dragog komsiji preko 75 godina. A andjeli kao andjeli, svaki preko metar osamdeset. ( Boze, ne znam koliko su mi visoka deca hmm, ostade mi onaj stok od  vrata tamo daleko. Tu sam fino flomasterom u boji obelezavala po datumima napredovanje, mozda bih mogla da izracunam :))

Dakle, zena sa istorijom a sad bezuba, celava i jedva dise. Najmanje je zasluzila post. Ali od svitanja do sumraka ima dosta.. sada u sumraku mi je nje samo zao.

http://www.youtube.com/watch?v=Bew7Uf1J2Ws

VASAR SA RINGESPILOM

Talog. Lezi na dnu duse negde, ne znam ni gde je dno duse i da li ga uopste dusa ima, ali za talog sam sigurna.  Talozi se neprimetno i podmuklo. Iznad njega je sve bistro i jasno.Pod nekim okolnostima naidje oluja, podigne i uskovitla sve od dna i tada  postajes svestan da je tu. A onda se polako, polako sleze.. Prosto mislis da je mentalni otpad recikliran, preradjen i odbacen.. ..kad on u talogu.. Jos samo da pritisnes tri zelje i ispunjenje je sigurno. „ Iz veceri u tajnosti iznenadna sreca:“, unutrasnji mir zagarantovano odlozen na neko vreme, dok se sve ne slegne i ne postigne dovoljno prihvatljiva bistrina.

 ......................

Pre neki dan je mojom ulicom prosao smart sa vozacem i malim detetom u krilu. Dete vozi, tata ponosno gleda okolo. Kladim se da je sin, pa po principu "koliki nos toliki i ponos" uci dete od cetiri godine gde mu je ego. Promasio je samo ime auta. Mislim se, da Mikijev auto potkaci neko od klinaca sa jacim masinama, ode i on i njegova pedagoska nastava.

 .....................

Opet sam dobila kartu za ringespil. Nije bas balerina, ona savrsenija varijanta , nego onaj klasican, stari model sa lancima, ne znam ni da li vise postoji.. Sednes u korpu, vezes se, pocne da se vrti, polako polako pa sve brze i brze dok ne izgubis tlo pod nogama. Vrhunac umeca je kada uhvatis prvog do sebe pa ga jos malo odgurnes, da ima jos veci osecaj bespomocnosti. Narvano sve vreme se nadas da nece bas tvoji lanci da popuste.  Letis tada malo vise, malo vristis, malo se smejes..ha, ha.. gledas da ti nije bas prevelika muka i cekas da se dokopas tla.

..........................

Prolece je precenjeno. Volim ga, volim kao i svako godisnje doba kada vidim nebo bez oblaka ili  Somsonove oblacice i sunce. Volim da sadim cvece, volim da je toplije, da zazeleni, da olista.

Dugo nisam videla vedro nebo, ustvari dugo nisam  videla onu svetloplavu boju  neba bez primesa sive. Danima je trazim bar negde, u nekom cosku na nebeskom svodu. Zato mi je ova zima bas tesko pala. Dobro, valjda nas to i zaprasuju ali aman, sviraj sviraj pa za pojas zadeni i pusti bar malo neba do nas.

BROJCANIK

.................

Vreme kažu leti, ( a i zimi) brzo prolazi. Čudno ali  nekad  čekamo pravo vreme, a istovremeno ga nikad ne mozemo sačekati, jer prolazi. Vreme se ne zaustavlja, ima samo jednu čudnu karakteristiku da što je više vremena proteklo to nam nekako sve brže i izmiče..čekali ga ili ne.

Neverovatna kombinacija dve suprotnosi.Kao da skačes i stojiš na mestu. Uglavnom tako biva, dok se  okrenemo, već je nesto prohujalo sa svim očekivanim , uspešno više ili manje dočekanim.U svom tom vremenu koje nas  okružuje ponekad ne damo sebi na volju da obezbedimo neke svoje stubove , nosace koji prkose tom proticanju.
E pa sad, odoh totalno u ozbiljnu temu, sto mi ne beše cilj...uz isplovljvanje broda na internet more uobičajeno je razbijanje šampanjca o bok i vatromet.. Dakle , šampanjac ne dolazi u obzir, niti nikakvo razbijanje..gde da razbijem ekran..a baš sam i nešto slaba ovih dana sa pićem.  Za vatromet nije problem..mada, možda je malo nezgodno .. Te što rece i stara narodna umotvorina u vidu vica, pa nikad neću dobiti...pa kupi srećku..tako i ja, dok čekam, kupih srećku za ono što volim...

...................

To je bio prvi i sa ovim dodajem dve nule brojcaniku.  Naravno i dalje pravim greske i jedem slova, ne umem da promenim pozadinu a rado bih. Znam , treba se baviti malo time i odvojiti vreme. Skinula sam sva uputstav za to , ali vreme ubrzava pa nikako da ga sustignem. Kako sam dospela ovde se ne secam, ali potreba je bila da ne davim samo dragu kumu sa mojim kilometarskim mailovima. Jedan veeliki stres me je naterao da sabiram glavu na papiru, prepricavajuci dogadjaje belezeci svoje emocije prema dogadjajima. Bila je to ustvari i potreba cuti samog sebe i pustiti misli da se vide.  Tako sam pocela za sebe  da pisem pre par godina , sto sve stoji lepo zabelezeno u fajlu  “keva smarac”. Ozbiljno prebiranje glave po raznim pitanjima

Postidjena godinama sam ponovo shvarila ispravnost svog misljenja da duh ne stari. Oduvek sam bila „ cudna“ odabirom ljudi sa kojima se slozim. Ili su to bili dosta stariji od mene ili dosta mladji i danas je tako. Od ispisnika imam samo kumu sa kojom mogu. Razmisljajuci o tome sam  dosla do prilicno prihvatljivog objasnjenja. Nikad nisam volela takmicenja bilo koje vrste, sem u kartma ili sportu ( mada se nisam nikad bavila ni jednim). Pozicioniranje u zivotu na osnovu pluseva u poredjenju sa nekim. To se kod vrsnjaka cesto oseca, ko je u odnosu na koga ..nesto  bolji ili gori. Mozda i to, u mnogim stavarima koliko god to sad ovako izgledalo neskromno, sam bila bolja ali mi zaista to nije ni bilo vazno a nisam ni bila svesna toga.  Cak i kada mi je bilo  “nikako” to nesto moje , me je drzalo na povrsini. Vrhunac tog nekog banalnog gledanja i poredjenja je bio relativno skoro, “ Kako ti znas uvek da nadjes i u kafani bolje mesto da sednes” jbt to me je dotuklo.

Dakle, tako sam dosla lutala u nacinu kako da pisem, da li ozbiljno,  saljivo ili licno i nasla tu neku granicu, mada uvek je miks. Niko  iz okruzenja ne cita ovo  sto mi je drago, jer i  ne znaju . Ovako je bas dobro. Slova na papiru, pa ko ih razume -razume.U svakom slucaju moja slova, moj list papira dobar ili los, moj je.

PARANJE

Otpratismo druga iz gimnazije. Uspesan za zavideti, mozda najbolji od svih nas po zrelosti i pameti iz tog doba. Transport je bio prekookenski. Onda kako to biva  ima onih pet, sest do deset  koji su uvek ali uvek za, da  sedne , da prica pije i da se priseca. Nije tada vise vazno ko si i sta si, dokle si dogurao u karjeri i da li imas kucu, psa bastu i sve sto ide uz to. Bitno je u kom si redu sedeo, vecito preganjanje ko je sta provalio. Imali smo i svesku bisera koju sada parafraziramo, uvek sa ozbiljnim pretnjama da je treba doneti sledeci put na godisnjicu mature i resiti sve istine ovog sveta. Ko zna u kom je ona podrumu  i koliko su citljive sve uspomene u njoj, ali ih ima i to je vazno.“ e sad mogu da kazem, sedim sa svojom ekipom“ rece jedan , da opravda duze odustvo od kuce. Jeste, nasa je i pored  cinjenice da se ne vidjamo. Svako je ulozio svoje najlepse  cetiri godine u tim, obojio ga na bilo koji nacin. Prvi put se nalazimo ovim povodom, prvi put nekako svi zateceni.. nama se to kao nikada nece desiti.

 Onda na kraju konstatujes, da si i onako blentav sa petnaest sesnaest godina imao neko mesto u svemu tome i da ga se rado secas.. Nekako ti je drago sve da si i skroman. Vino prica smesne a i tuzne  price, iskacu tu mnoga imena koja se ne daju locirati, sto vremenski sto prostorno.

Nebo mrtvima, zemlja zivima. Idemo dalje .......

PAPIR PAMTI SVE

Od jutros imam osecaj da mi nesto nedostaje, da sam nesto zaboravila..gledam, preslisavam se i sve je u redu. Saznala sam u 9 sta je to. Slagala sam, delimicno ako moze da se kaze tako i ako laz moze da bude na pola. Svima je tako odgovaralo sa sve smajlijima u poruci. A nekako se sklopilo nenamerno da je tako bolje i meni i njima, a da sam se setila ne bih nikada pomerila obavezu.

Ponekad mi se desi da iz nejasnog razloga krenem negde, nekim putem kojim ne idem ili ucinim nesto nelogicno i tek kasnije saznam zasto sam morala tuda ili tamo. Obracam paznju na takve stvari i nasmejem se.

Eto lazem, a rekla sam da mrzim kada ljudi lazu.

KRPA JE IZ RAJA IZASLA

Gledam tastaturu, kao da je nova.

Kad bih u zivotu mogla da izvadim tako kockice, ocistim, operem i jednostavno vratim bilo bi sjajno.

Probam tastaturu, funkcionise kako treba. Idem sad u zivot. Funkcionise, ne mogu da kazem ...hm , ali gde je ono "kako treba ?".

COVEK COVEKU ZENA

    “ Daj da probam taj karmin” Das,  vidis da te merka vec neko vreme ali ne kaze da ti lepo stoji. Proba, ne stoji joj, ali  te i dalje  merka dok joj se kompliment kuva u zeludcu i pravi gorusicu...

    Prica koja treba da baci reflektor na uzbudljivi tajni zivot Stefice Cvek “ juce sam bila sa "onom" mojom“ .. :”na onom mestu i nekom gradu” nastavljam ja i uopste se ne interesujem vise za  pricu.

    Posle probanog kolaca izlistava sadrzaje, jer zna sve sastojke i proces pravljenja..Ne, kolaci se prave od blata, vode, peska i eventualno listova trave. Blato se prvo umuti sa vodom, a onda pesak, pa se polako spoji.

     Prepricavanje, ko se sa kim razveo sa obaveznim komentarom ” jadnica, ostavio je sa mladjom..” pizdim od doze saosecajnosti koja se se izliva iz ove emotivno potresne izjave..

     “ Sto su ti dobre cipele. Gde si ih kupila?” odgovor koji obozavam, “ Ma to je neka zabacena prodavnica na Bulevaru, ma ne znam da li bih je ponovo prepoznala”. Ima nekoliko podvarijani, ali su sve slicne.

      “ Dobar dan., kako je?:” a pogled sagovornice je prikucan negde izmedju cipela i duzine suknje. Jednom mi se zaista omaklo sa ne bas poznatoim osobom :” Skelet mi je uredu nego kako stojim sa kamenjem u bubregu?”.

      Multipraktik zene koje sva resenja znaju a  nisu se nikada borile u zivotu. Iza barikada zasticenog zivota vrlo su potkovane cak i u biznisu, sa sve savetima  i resenjima.

      One koje te gledaju ispod oka kad se zezas u muskom drustvu, sa velikim moralnim uzvicnikom na celu.. Takve se ne zezaju.. One bi radije da „rade“ mada su uglavnom mirne tihe i povucene. Kaludjerske cipkane kragne su slucajno zaboravile u bordelu. Ima i onih koje nisu takve, ali zbog toga zale pa su pogledi jos zgranutiji. Ako bi se slucajno nasmejale ili zezale niko ne bi zaustavio porinuce u more poroka.

NES BEZ SECERA

 Nova a ista

Proteklih mesec dana sam napisala nekoliko postova u glavi ali nikako da ih stavim i na papir. Na glavi sam napravila vatromet, sto je ipak bolje nego u glavi.. Situacija je bila stalozena skroz, pa mozda i bolje sto nisam ni slovo napisla

.” A jel ja mogu da se ofarbam u plavo..  skoro belo?“ „Ma ne mogu da izvucem iz te tvoje crne“ „ A sta moze?“ „ Crvena.. vidi..“ „A jel moze ova jaka?“ „ Moze..“ „ A  jel nece da mi otpadne kosa od tih hemikalija dok izvuces boju?“ „ Ma sta ti je, imam super preparate...za dva sata si gotova“ „Mazi da ne pobegnem..“ Uz svo duzno postovanje svih plavusa pa i Pemele, stalozenost klasicna na delu, kad crnka sa stazom hoce na precac ode u plavo/ belo..toliko, zenski deo ce znati da je sve pod kontrolom.   Nisam se pokajala, a sve mi se nekako desavalo oko onog smaka, pomislim, e bre da se smaknem a da nikada u zivotu ne probam da promenim boju kose. Stvarno bi bilo greh.

 tzv djubretarska tema

 Izlazim iz zgrade i vidim ljude koji stoje oko novog konternera i zadivljeno gledaju cudo napretka. Virtuoz iza kamiona koji dize kontejner vice iznervirano  “ Puuušćaj “ i o tren oka  je predstava zavrsena.  Vip loza posmatraca , uglavnom penzionera se polako razilazi a ja pocinjem da se smejem. Nikako mi nije jasno, zasto cesto vidim ljude da nogom pokusavaju da otvore kontejner koji bi bio ulaznica za , kako rece neko “ drustvo gde nece biti vise onih sto preturaju po djubretu “ ali ne zato sto ih nema, nego zato sto ne mogu da udju u njega.  Uvek se pitam da li su fudbaleri, koji zamahuju nogom  pred novim kontejnerima i sutiraju ove ruciice, ustvari karatisti koji su promenili sport. Ti stari su mogli samo nekim maj geri udarcem nogom da se otvore. Sapuna i vode izgleda manjka jos uvek.

EINTOPF

“  navikavam se da  kod ljudi  treba pesnicom da uzmes ono sto bi bilo normalno da pruze, kad se vec prisno ponasaju “ je izvuceno iz konteksta vlastitog maila. Naravno ne bukvalno ali od onoga da ce se neko setiti ili sam nesto uciniti, jer je tako lepo i dobro i jer bi ti tako da je obrnuta situacija, nema nista.

Uspela sam da udjem, tako reci cak i u psihu ove macke koja sedi na stolu pored mene ali u rezonovanje nekih poznatih ljudi nisam. Bila sam svi poznati likovi u bajci poimanja sveta zakljucno sa Alisom. A sta me jos vise iznenadjuje je to, sto u bajci je to  cool i na ceni, bezobzirnost  sa teranjem  svojih inetresa. Treba nekome izbiti vazduh i tek onda postajes faca.

Secam se opaske dresera pri bauljanju po poligonu za dresuru sa Benom koji je tada  polako ali sigurno stasavao u psa velicine ponija. “Kad prvi put zarezi, vi ubite boga u njemu, onda ce slepo da vas slusa i postuje”. Poslusala jednom, isutirala ga u hodniku kao zeca (jaci pol od dva metra je pobegao u kuhinju i gledao kroz staklena vrata da li cu biti pojedna). Drugi put nisam mogla, nije moj nacin pruzanja ni ljubavi ni uzimanja postovanja, dala sam ga na novu dresuru  i poklonila porodici koja je imala odgovarajuce uslove za to, kucu i dvorste. Zbog “stoke” sam patila i bila u strahu da ne zapuca iz podmoskovlja i nadje me. Naravno da nije i ja sam bila sretna zbog toga, zbog njega , jer sam umislila da je ljubav slepa pa moze da ga natera da me trazi..

..................

A ja sam onaj glupavi tip, kome je „neprijatno“ da trazi nazad i pozajmljenu knjigu, da se neko ne uvredi sto je zaboravio tudje vlasnostvo kod sebe. A na knjizi lepo stoji posveta sa mojim imenom.  Tip mentol, koji se oseca neprijatno kada brine o nekome dragom, da se ne pomisli da se zadire previse u privatnost, jer to nije uobicajeno, sem onog “Kako si. ste ?” –“dobro hvala”, koje nikoga ni ne interesuje niti ocekuje odgovor. Onaj jos tuplji tip, kome je neprijatno kad se neko izblamira i provaljuje, a ne primecuje pa pokusava da precuje i da ne pokaze da vidi sve kroz glavu sta se misli i hoce.. Onaj debilski koji veruje da ljudi, pricaju i ponasaju se u skladu sa onim sto misle i traga stalno gde je vlastita greska kad nije tako.

Pomislis da nije vazno, da preuvelicavas. Misao pobegne negde, odmahnes glavom okrenut mnogo bitnijim stvarima a ona samo posmatra kako se boris da je zaboravis i pravi jos jedan nabor na gomili prividno zaboravljenih strahova.

A sedela sam u cosku na rasklimanoj stolici svesna da sam kap u moru  ljudi koji su sedeli na istom mestu.

................

“ Da li imate 50 hiljada viska?”

„ Nemam“ zgranuto ga gledam.  Kako  zna da sam upravo zavrsila dobro poznatu transakciju zvanu – seci usi krpi gde stignes i koliko pokrijes i da bi bila frka i za onih 50 bez hiljada.

„ Pa onda?“ dobacuje mi preko ulice. Okrecem se i shvatam da sam parkirala  na pesackm prelazu koji se nazire samo u tragovima.

Preparkirala sam  i prisla dobronamernom coveku koji mi je juce ulepsao dan. Zahvaljujem mu se dok on sedi na zidicu u nekom molerskom kombinezonu i skromno opravdava svoj gest „ Ma velim,  i ja sam sofer pa..“   „Ma ne znam sta ste i nije bitno, ali jedan od retkih koji spontano hoce da pomogne, kada moze. A ne jedan od hiljadu drugih, koji pomisli, ma bas me briga, nije moje da se mesam ...“.

............................

Upravo gledam i trazim gresku u iluziji jer su  najavili temperaturu od 20 stepeni. (valjda sam to povezala sa suncem)..a vidim  kisu koja udara o okna prozora. Hm.. mozda nije kisa..

NIKAD NISAM DRZALA DIJETU

Kupila sam je, pa gde puklo da puklo. Ako me ovo  sranje  - tzv “elektronsko pusilo”  spasi  jos veceg, onda je dobro.  Imam neku svoju teoriju, polu lagarija a polu  pije vodu.  Mislim da nema potrebe za mazohizmom i demonstracijom volje  tipa:  “samo sam bacio/la paklu i upaljac. Ne, nisam probao/la, ne nije mi bilo tesko, ma to moze samo tako…. Ja sam supermen, betmen i mala princeza, svi ostali koji ne mogu tako kao JA su patuljci .”.

Ozbiljan dogovor sa sobom … vec dve nedelje je palo slovo sa dve pakle (da ne detaljisem  da je znalo da bude vise)  na 5 do 10 cigareta dnevno . Ustvari svelo se na grebanje,  u svakom slucaju zaobilazenje posedovanja vlastite pakle cigareta.  Pri tome konstatujes koliko  sve to kosta,  kad namerno das tih 10 dinara za cigaretu prijateljima ( svi se zblanu a ja kazem, mora da se uzme. Mislim 10 kindzi nije nista, ali niko ih ne baca i gasi nogom  ili vrhovima prstuju. Ali tek onda konstatujes ono, kamen po kamen palaca).  Pri tome svima kazem, da ne pusim vise, svi se osmehnu u smislu..ahaha.. Dupli blam i svesni ulazak u to, grebes se, dajes pare za cigaretu a nisi u Nemackoj plus, dok vuces dim ponavljas  da stvarno  prestajes i svi te gledaju sazaljivo, a ti iznutra jak....

Prvi dan je bio  drastican..ceo dan nijedna a uvece tri pojedene cigarete…  Onda neki peti posle toga je bio tezak, sreca - prva pomoc kod  vlastite dece, nesreca - dopadne mi se da zavijam duvan.

Sedativ u teskim trenutcima: na poslu imam jednu pepeljaru sa mehanizmom da pritiskom na polugu pikavci propadaju u unutrasnjost i prividno je prazna.  Merlin mi se smeska  sa nje, te sa kafom, te sa zavrnutom haljinom.. uglavnom smeska se ..U trenutku krize (peti dan)  sam potegla za nekim opuskom i suocila se sa smradom, koji je esencija odvikavanja. Bljak...ne praznim je, ne smrdi zatvorena a tu je kao svedok, samo me gleda i kaze “ hajde, otvori“.

Suocavanje sa bedakom  i nepusackim drustvom: kafic, kafa i nepusacko drustvo... katastrofa,  jedva prezivela zahvaljujuci  empatiji  ljudi sa porokom “ ja sam pusac bez cigareta u fazi odvikavanja..sad mi je kriza, da li mogu da dobijem jednu cigaretu?“.  Uh , kako se razumemo, do tih visina, da su mi pri polasku dali jos jednu, a nisam pitala..

Da ne bih dolazila u tu samilost ( a i nije u redu..) plati pa klati, kupih „e- cigaretu“: pa duvaj sad voce i ostalo, dimi se, puni bateriju na usb, lazi, mazi, ali kako god bilo, vec tri dana bez pravog nikotina. Ovo sto dimi  je lepo nazvan medicinski, sta god to znacilo..Jos me podeseca na nargilu u onom baru sa trbusnim plesom… Da li cu uskoro da vidim slonove, trbusne plesacice ili nesto za dusu, ne znam. Dala sam i za ovu fazu neki rok a onda....

Nirvana, divno lice roze boje, bisage koje se prelivaju od novca ,  vidno popravljeno zdravlje..  Lebdecu  sa kamenjem u dzepovima, ja se necu  ugojiti... ne ne, necu vise jesti nego obicno,  ne, ne, nisam juce pojela  dve cele strudle od maka, od tri koje sam napravila… ha, ha , tralaal   i bicu primer za majstore. Testamentom  ostavljam „umbrella“ crni model  pokoljenjima ... + jako sam ponosna na sebe.++Svecano se zaklilnjem crvenom maramom oko vrata, da necu biti onaj najgori bivsi pusac, najgori su stvarno...

Aman ,dajte podrsku neku, vase malo meni moze da bude dosta ..

NASTAVLJACI VRSTE

...............

nesto me je podsetilo na serijal:

ona -  http://robin.mojblog.rs/p--analiza--i--zenski-breg/180285.html

on - http://robin.mojblog.rs/p-analiza-ii-dal-tarzani-/180334.html

..............................................

ono – Nastavljaci vrste

Biologija je takva, motike, bregovi i ostalo cine cuda, pa sto poores i posejes to i poraste.Tako se iz raznih kombinacija mukotrpnog rada na poljani, pod najcudnijim zivotnim okolnostima dodje do izdanka. Necega sto je najlepse moze da oplemeni zivot.

U mladjim godinama se od motikaranja  dosta  strahuje, ali  sto se kazu :najlepse je zabranjeno voce, tako da neki dobri usevi izniknu nepaznjom, u nespremnim godinama i  time uzburkaju celu porodicu i vlastiti emotivan i zivotni ciklus. Ipak je to uvek nesto sto ne moze da upropasti ni pod kojim okolnostima sledeci tok, vec samo da ga ulepsa.

Ako smo kretali od tipologija raznih polova, ovde nema tipologije, svi su isti do trenutaka kada udju u jednu od dve kombinacije i prihvate obelezja jasna za svaku, pa su ili venerice ili tarzancici, formirani medjusobno porodicnim odnosima. Oni su nase prve prave krvopije, uzrok nasih postporodjajnih depresija, prouzrokovanih opustenim stomacima i potpunim odsustvom licnosti, jer se tesko tako brzo prihvata zamena uloga, da se od glavne - razmazene dive, kojoj skoro svi ugadjaju, postane sporedna - pokretna hranilica. Nazalost tek kad sve prodjes i osetis, ponekad i zameris sebi na po nekim gresnim mislima iz tog doba, ali cesto se sa godinama zazali sto se vise nije uzivalo u maloj deci. Ta spoznaja uglavnom dolazi brzinom vecom od svetlosti, kao tren prolete godine i vise ne moze da se onako mazi, cezne se za onim nestaslucima pri kojim se tada cupala kosa, a sa novonasalim ona sam odpada.

Cupanje kose moze da se po intezitetu podeli na bebece, predskolsko, skolsko, pubertetlijsko i zrelo najace opadanje, kada su andjelcici uveliko ljudi, koliko godmi odbijali da to sagledamo.

Sva deca su dobra, nema razlike, nema tu poslusnih i manje poslusnih, samo roditelja koji umeju da izazovu jedno ili drugo. Prvi osmesi, zubici, koraci, reci, sve se to urezuje u nas zivotni album   na najlepsim i nasrecnijim stranicama. Kako samo moze  radosno da se analizira svaka pelena, istancanim osecajem za boje, kao da su svi majstori slikari. Vide se tu istancane nijanse, oker, staro zlato, dukat, zelekasto. Kao da se ceo svet okrece oko nijanse sadrzaja u peleni. Koliko ima panike kod prve nabubrele vilice, gde se kroz nepce vidi taj sladak reckav zub, koji pri ugrizu moze tako da zaboli. Sa koliko se prezira ponekad pogledaju ljudi, dok presamiceni nad kolicima odusevljeno odaju odu bozje bezbrisnosti i lagodnosti tog perioda, za roditelje iskazane u jednom: blago vama, sad vam je najlakse. Neshavatanje dubine i istinitosti te izjave, sa nabreklim podocnjacima od nespavanja i nedostatka vremena, umora u jurnjavi sa benkicama i peglom, vecito u nekom blazenom smradu dukata, ljubazni “iskreni” osmeh-facijalis roditelja bi odmah odao i njihovo slaganje sa tom izjavom. Danas je sve to pojednostavljeno, bar to sto se tice jurnjave za pelenama.

Da li su se misici od jurnjave i prvog postavljanja deteta na noge zatezali ili ne, ne znam, ali da su grbe rasle i ledja  pucala, to je bilo sigurno. I dok su deca isla u svom pravcu evolucije, uspravljanja i hodanja na dve noge, dotle su roditelji uglavnom isli obrnutim smerovima ka primatima i spustanju ruku ka podu i hodu cetvoronoske.  Usavrsavanje tog hoda obicno dozivljava kulmunaciju kod djiha djiha i raznih isunjavanja cetvoronoske iz sobe, da se mezimce ne bi posle uspavljvanja probudilo. Pored neke regresije u hodanju, ponasanju i  grimasama pri hranjenju, kod roditelja izbija  u prvi plan i jezicka retardiranost, izrazena  u skracenim recenicama, elipsama samo od jedne ili dve reci. Simbolicko nazivanje  stvari sa pec - pec, boc- boc sve do zivotinja sa  muu, av,av, mijaau ili ljudi, teta, cika, bata, seka.

 Malo se sa vremenom roditelji srede, pocnu da pricaju tako da ih drugi razumeju, ali obicno u tom periodu se roditelji medjusobno ne razumeju. Pocinje bezanija i izvlacenje od obaveza, uglavnom sa muske strane, izbegavanje setnji, pocinju kucne dosade, kupuvanja novina ili sta god po dva sata.Tanani zivci se pokazuju pri telefoniranju i nemogucnosti da se prozbori tri reci, jer paznja mora da bude usmerena samo na jedno.

Sva ova koso-cupanja su decji smeh, nervoze i nezadovoljstva, potpuno nepotrebana al mladost, kao i mnoge stvari ne moze da sagleda, potrebna je zrelost da bi se videla lepota u svim tim sitnim i pocetnim trzavicama uskladjivanja dvoje ljudi, braka, i bogom dane lepote i srece u jednom malom bicu.

Sledece malo teze rascupavanje i hvatanje za glavu je predskolsko, kada do izrazaja dolazi nasa prava piroda, spremost za roditeljsko razmisljanje, ucenje deteta i njegova socijalizacija ili ego-zacija.U porodicama koje su napravile izlet u jos jednom detetu, pocinje rastrzanos kroz dve faze, dukat faza i faza prosvetljenja. O evetualnoj rastrzanosti roditelja nije sad rec, ali je o jednom haosu i velikoj koncentraciji delenja ljubavi i strpljenja  koji nastupa rodjenjem brata ili sestre, eventualnoj ljubomori, pomaganju pri kupanju, gde se pazi na svaki pokret starijeg deteta kao da kupa dzeci cekic, eventualno delenje bombona, u mom slucaju pez, koja je ugutrana bebi u usta do grla. Mali veoma brzo shvate da su zasticene zivuljke, koji su uvek u fazi oprosta, dok su stariji uglavnom u stresu razumevanja necega, jer su oni veliki. Ako se ostane na jednom mezimcetu, verovatno tad pocinje faza egoizma, vidljiva kod mnogih jedinaca, jer nikad nista ne mora da se deli.

Tada odrasli pocinju da lude, jer je neko dete gurnulo njihovo, da li da dodje do fizickog obracuna  sa roditeljima suparnicke strane, jer ne reaguju ili da se saplete suparnik. Svaka suza ili odbijanje drugara, izbacivanje iz igre, koje prouzrokuju  suze deteta boli roditelje kao najveca rana. Ide se do takvih visina, pravljenja zurki, mita i raznih korupcija cokoladicama i grisinama drugara, ne bi li se dete postavilo u zajednici i ne povuklo komlekse. Najsladji mali coveculjci, patuljci obuceni besprekorno sa puno fantazije, tacno ogledaju i sami svoje porodice. Vec tada pocinju da budu ogledala nasih dusa i to ostaju do kraja. Sve slike i dozivljaji se usadjuju njima u bice i isplivaviju kasnije u nekom svetlu, koje mi ili hocemo ili ne da prihvatimo. A to svetlo kasnije ne mozemo da ispravljamo, mozemo da se pravdamo, da nam bude krivo, ali to je to, spakovan emotivan kofer za buducnost. Sta je sve u koferu i ne znaju niti mogu da se sete kad odrastu,  ali koliko god da se lazemo, svi roditelji znaju koliko su tu spakovali i cega, da li iz nemoci, da li iz nezadovoljstva, ali bilo sta da je unutra, najvise treba da bude ljubavi koja se kasnije uvek vidi u deci. Pa se brzo spozna dal su kostunjavi pa ne umeju da prime i daju ljubav, ili su meki i pate zbog svojih ljubavi, ali umeju i da je pruze.. Pakujuci  kofere svojoj deci, verovatno sam svasta spakovala ali je vidljivo da sam im dala veliku ljubav koju isijavaju.

Ne zna se ko je uzbudjeniji prelaskom u skolsku fazu, verovatno roditelji, koji sve to prenose na decu. Oni znaju sta je skola i obaveza, deca ne, pa nemaju cega da se plase. U doticnom licnom slucaju je propraceno suzama i slikom sa vecom torbom na ledjima,  mukotrpnim sedenjem u sobi, diskusijom na temu krave i sta sve ona moze da pruzi coveku. Debata, sa ozbiljnoscu samita o opravdanosti razvoja mozga u 32 godine u pogledu krava. Poneki nepedagoski pristup ovladavanjem azbuke, udarcem bukvarom u glavu: pa jel to a ili e, Sale ili Sele. Ali bilo kako bilo, taj ozbiljan odnos prema skoli je urodio plodom tokom daljnjeg skolovanja i ogledao se u odlicnom uspehu i samostalnom izvrsavanju svojih obaveza, sve do fakulteta, a onda sredina, drustvo i ostali dobronamernici u pubertetu  objasne, a ta klica se brzo primi na tlu opste ustreptalosti hormona i bunziskoj individualizaciji, gde sve sto je nauceno ne valja, te kulminira raznim svadjama i staro kineskom poslovicom “ Sta  ti vredi taj tvoj fakultet kad vidis da nemas para, svi mogu  a kod tebe nista ne moze“.  Zivot nekada namesti i druge modele, primenjene na zasticenom mladjem mezimcetu, bez mnogo debata i ozbiljnosti se udje u isti process, i rezultira slicno, stim sto se nedozrelost  produzi do granica (ne)prihvatljivog , pa eventualno pristupanje nekoj cirkuskoj grupi bi bilo pravo resenje, dok mali od dva metra ne sazri.

Doba pred  pubertet, pocinje se polako sa kondicionim treningom roditelja, da bez vecih trzaja glavom predju u pubertetsku fazu. Prve sminke, zagledanje pred ogledalom, zakljucavanje decaka i tusiranje dva sata, napadi crvenila i besa su uobicajeni simtomi. Prosto naivna bezanja iz skole u petom i sestom razredu, cisto da si faca koja sme, i odlazak u to vreme kod bake ( da niko ne sazna) prodju uz odmerenu kaznu. Obaveze, koje su do tada bile skoro urodjene, pa se nisu ni primecicvale, odjednom pocinju da zatezu nervne strune ponovo uspravljenih primata. Saplitanja na patike,  davljenje nad pisacim stolom i neuradjeni i neuredni domaci, puna usta raznih gluposti obicno kulminiraju opstim kucnim praznjenjem, gde isti predmeti patike, sveske pocinju da dobijaju krila i da lete po sobi. Posle takvih scena, nirvana, primati dotuceni, gordo bledi, iznenadjeni svojim nedolicnim ponasanjem, izdanci jaki samosvesni, izborili se za haos, koji je u toj fazi za njih normalna stepenica razvoja, za stariju polovinu prvi susret sa svojim odrazom u ogledalu, obicno porazavajucim. Koliko god “dobri” roditelji tvrdili da ne priznaju fazu puberteta, lazu.

Navikavajuci se na sebe u deci i u njihovim reakcijama, sa pubertetom   pocinju i prve grize savesti i svodjenja bracnog, licnog i poslovnog zivota. Mozda je i to prva faza, bez obzira koliko roditelji bili stari, kad zivot kod njih prelazi iz faze mladosti u starost ili poznu mladost, u neko svodjenje, ma bolje da sam… ma gde procerda vreme kad nisam u stanju da naucim.. Sve to je zacinjeno sa jedne strane ljubavlju, sa druge koliko god neki odbijali to da priznaju, besom, kako je sve moglo i da li bi bilo tako da… i onda samooptuzivanje ili medjuoptuzivanje.

 U malom procentu zaista harmonicnih brakova, dva bitna lika se medjusobno podrzavaju, smenjuju na zidinama odbrane moralnih stavova, zdravog razuma, svesni da je to samo faza, pa dok se jedan baca da ne poklekne, drugi kadi, gasi i ceka trenutak, da se prvi umori pa da on stane na bedem odbrane, dok drugi sakuplja zivce, pamet, spusta pritisak i eventualno secer. Ne udaraju jedan na drugog. Ali mnogo je cesce da vihor borbe zahvati sva polja, gde ispliva u prvi plan otudjenost koja se uvukla u zivot, te se na modelu deteta, koje ustvari ceka pomoc, uzima medjusobno jos i malo zuci i dize bilirubin. Sva tesenja tipa, ma sta vam je, proci ce, iskuliraj, nije pomoglo meni.  Za sve treba da prodje vreme pa da vidis da je istina.

E u ovoj tacki dolazi vidno do prednosti prvog tipa sretno udatih venera. Koliko god u sebi bile nesrecne zbog samacki provedenog dana, kidajuci same zivce sa pubertetom dok im se muzic bori na poslu ili u kafani sa prijateljima, ili sa razumevanjem neke ispacene mlade zenske  duse,  nisu ni svesne koliko ta jedna i samo njena smernica ( bez dodatnog mrsenja racuna od strane jaceg pola) cini i njoj i detetu korist. Niti se vide njeni porazi i pucanja po savovima, niti se jos vise soli razjapjljena rana. Dete  nema ostupnicu, vestica je kod kuce i ovako i onako, nema bezanije, pa htele ili ne, uspeju da slome bunt pre nego sto im slome zivce.  Njihova cupanja za kosu, poneka danga preko lica zbog decjeg odgovaranja i cascenja ostanu bez svedoka, te se kolega pedagog apsolvent, pred diplomskim ne mesa, sem u retkim slicajevima kad se u prolazu zatekne kuci  gde posle kratkotrajnog uzleta: ma sad cu ja to da sredim, obicno zavrsi sa bujicom reci i pominjanjem gde sve ko treba da se nosi, i ko je za sta kriv, a konajveca budala. Bilo kako bilo, jedina pametna stvar bi bila u tom periodu, iskuliraj i pubetretliju i sve ostale koji ti mrse racune, cuvaj pritisak, secer, bilirubin, sve je to tvoje i sa dobrim i sa losim rezultatima.

Ee, a na visoj fazi  kad se pojavi misao: “pa moje dete moze i da se kresne” pocinje razvrstavanja na venerice i tarzancice. Na prvi pogled razlicita vrsta brige, ali u sustini ista. Dok majke muske dece, sa osmehom i slatkorecivoscu buducih svekrva ( podozrivo i oprezno sa rengensim zracima ) snimaju, „slatku dusicu“ i u mislima prebiraju, jao dal ovaj moj magarac ne uradi nesto, ili joj da ova ostrokondza ne izbedci ovog soma, majke zenske dece slatkorecivo se interesujuju za pretke i porodicno materijalno stablo.

U doticnom slucaju, ova misao me je docekala nespremnu  jedne veceri, dok sam u kuhinji sa drugaricom ispijala vino. Mladji sin-15 godina je svratio sa drugaricom da se presvuce. Drugarica je bila tako skromno i neupadljivo  nasminkana i obucena, dignuta na stikle i sa mrezastim carapama, da sam u prvom momentu, onako sa casom  i  bordo usnama htela da joj se obratim na Vi. Zatecena uz osmeh, presabrah se brzo, sipah nekih sok i kucnu na zatvorena vrata sobe ( ipak se decko presvlaci) pa im odnesoh sok uz ono: pa sine koji si razred? Tako shvatih da su malde geneacije bas napredne.

Dok majke zenske dece, mrze majke muske dece ( koliko god se folirale): vidi  nista ga ne nauci, kako se lose ponasa prema mojoj princezi, vidi kakva je aberusa, pocinje i prvo razmotavanje zenskog klupka medjusobne mrznje. Pa sama cinjenica vekovima sacuvanih starinskih izraza na usa, aljkavusa, prostakusa, i na ura, seljancura, devojcura je dovoljan razlog da se zakljuci da su se generacijski prenosili sa kolena na koleno i cuvali kao sveta tajna zenskih odnosa, za razliku od jednostavnih, goljo, seljak ( kad se svi preselise u grad) i saban.  Svaljujuci sve na pleca nas, majke muske dece, mi tako negde snosimo krst sveukupne patnje zena   i svrstavamo svoje andjele svojim ponasanjem  u neku fioku buducih oraca pocetnika i odredjujemo  mozda za neku od grupu muzeva.

Nije bas ni lako venerinim majkama, gde mnogo cesce dolazi do cupanja kose, kritickih osvrta na modu i zdavlje : povuci majicu dole, cuvaj jajnike, treba ce ti , ali to prolazi samo par godina. Posle toga tesko (ili se presvlaci kod drugarice ili se suknja vuce na go re). A i moda cudna neka, ide protiv zdravlja, pa sve neki  goli stomaci,  noge , zapevaju majke i jedne i druge. Mozda i ponajvise jer ni jedne ni druge, zbog suvomesnatih specijatiteta koje se nose na cudnim mestima (pod bradom, oko struka, na grudima a i na rukama) ne mogu ni  majicu da nadju, a gde  tek da drze korak sa modom.

Prva dovodjenja drugara kuci je od  zenske  strane porodice ( popularno zvane maman), obicno ide sa onim: jeli sine a gde ti radi tata ili mama, pa lepo, a jel imas brata i sestru, ma nemoj…Ovde se vise kriticki osvrce na tadicionalne porodicne vrednosti, konzervativa cista, u pozadini svetli neon, fini decko, vidis iz dobre porodice ( joj ako nesto bude, koga da vatam za gusu) ili samo nehotno, pa cerko gde upozna ovog decka? (sto je dovoljno da se vise ne dovede kuci). Dok majke zenske dece, upucene u tajnu braka, znaju da lepo svrstaju svoje cerke u odredjene fahove, cuti cerko, pusti ga, ( sto kasnije prerasta u aksiom: najedi zivotinju i onda je dobar, gledaj decu i kucu, smirice se, vidi mene, sta mislis da je tvoj otac bio bolji….ili ne placi , mislis da je drugom bolje)…..ima jos drugih, ako je tako ..  Sve one, bilo kojom svojom izjavom su formirale nas, dale nam model, koji smo ili prihvatile, ili posle protiv njega, jer nas je nervirao. Bilo kako bilo, cesto ljute na njih (opet zenska solidarnost), kao da su  nam one za nesto krive,  sto smo se ugledali na njih, sto im je bolje nego nama, jer imaju nas, sto nisu umele da nam daju pravi savet  ali cesto ....ni same nisu znale.

I onda ona faza za periku, odrasli, sve tajne motikaranja i venerisanja  saznali, jos uvek naslonjeni na serpu i novcanik roditelja, niti ovamo sa odraslima niti zaista tamo.  Sve vise se sami kacimo za njih, opravdavamo svoje postojanje, uspehe ili neuspehe,  hvaleci se njihovim postignutim uspesima u skoli i na fakultetu, pametno odabranim devojkama ili momcima, ili precutkivanjem svih gore navedenih pametnih razresenjima prvih faza odrastanja. Spadam u  roditelja koji nije zavrsio fazu, " odbi od serpe i novcanika" ali divnom decom, bice mi i mojih trista *(premedba autora ). U raznim fazama glancanja mozdanih celija brigom, cesto sam sama sebe hvatala da iz kola zagledam njihove vrsnjake, da ih merkam po ozbiljnosti, po zrelosti i koliko god bi pomislila: evo vidi,  dete ustalo ide sa fakulteta, vidi ga nosi knjige…uvek bi posle dve sekunde, posle  pogleda na lice i na oci vrednih  i dozrelih , konstatovala, ne ne bih menjala poglede, oci i duse moje dece   ni za te knjige ni za te momke. U njima nema mene, kakva god majka bila. Ostacu u njima u njihovim pokretima, uspesima ili neuspesima, sve jedno. U jedno sam ipak sigurna, uradice sve na kraju dobro, naucice zivot pravilno, bice ljudi i nekome ce preneti svu ljubav koju sam im dala.

* pisano odavno, sada sve ide nekako svojim dobrim i ocekivanim tokom, cak se i kraj vidi. Ali zbog faza u odrastanju je ostavljeno kako je prvobitno napasisano.

PRELET

Sta sad, genetika, maloumnost, nedozrelost ,budalastost.. sve to mogu da primenim u nekoj dozi.

Nisam  znala  ni da se pametno udam. Ljubav, ma daaa .. ja kad volim ja mogu da primenim drugi epitet prvog pasusa. Maloumna,   ..debil, vooolim,  volim kao kreten  tako, da se sama istopim u pari te ljubavi i ne primecujuci da li ista od toga dolazi sa druge strane, da li je uopste realno sve to. Ma i da mi je neko rekao,  tesko da bi me uopste neko  urazumio, niti su pokusavali. Uglavnom zbog toga, sto su najblizi bili zauzeti svojim zivotima. Bas super da neko ume da izadje na kraj sa „ konfliktnom najpametnijom licnoscu“, koja trazi iskrenost i nesto sto se ne razume, jer je „bila ostavljena kod bake i tamo odrasla“ pa mora da je to posledica toga.  Eee, a ja negde u citavoj kombinaciji najstabilniija licnost, iako sam poprilicno skrsila dosta toga u zivotu, ali i to iz razloga cetvrtog epiteta.

Intermeco: Na sv Petki 2012, slava prijatelja iz prosle ere ( bracne).  Volim ih.. *( opet ono vooolim, krsili se po snegu i ledu cetiri godine u Rusiji)  banula na kasni poziv pravo iz Crkve. Posle cetiri sata cekanja i misleci da je  skromno  okupljanje. A tamo, masne, kamasne i toaleta.. nije ni bitno. Imam energije i neke licne boje koja prevazilazi toaletu i ono „ odelo cini coveka“. U  farmerkama i onako sa vrata,  „ U jeee.. sad cu da se nasminkam pa da se pozdravimo“, nasmejem ostale. Ali predstavljanje, „Znas, ovo je bivsa zena“....lampica blinka, ja rekoh... , „ja zena jos uvek, vidi noge, ruke.. mani me toga, ja sam A..” muk i smeh. Tu me svi ostavise na miru, izvan protokola, niko ne moze bolje da te predstavi nego svako sam sebe. Pokunjise se neke zene u finim pricama, naravno klasika, musko drustvo posebno i ja pravo tamo. Ne mogu stvarno, moje dete ovo, moje dete ono.. moji andjeli mi dzigu izjedose, ali ih obozavam i nemam nameru da pricam o njima.

Budala,  pokusava da se uklopi u odnose „kako treba”, a od pocetka je to nemoguce. Kad izronis iz bracnih voda na drugu stranu obale,  konstatujes da je  plaza pusta,  vecina  prijatelja leluja u sredini da se ne zameri, neki cekaju da vide da li ces da crknes . To jedino opravdava njihovo dugogordisnje  bracno jedenje  govana. E, a onda ti uporno  ne crtkavas, vec dvocifreno, mada po pravilu odavno si trebala, cak nasuprot nesto zivnes . E tu je ono iz stavke genetika zilava, mesanje krvi . A onda plus ono “ Reci slatka koga imas i sta radis” . E pa mila, sta da ti kazem..

Genetika,  sa oceve strane svi kasnije dozrevali  i ceo zivot zadrzali neku prosto detinjastu veselost. Krv nije voda, te se i mi u drugoj generaciji lako nasmejemo  i od nemogucih stvari napravimo Felinijevski  dogadjaj. A tako nas te neke stvari, prosto ciljaju, da pokazemo to sve sto nam ostavise u amanet.

Zasto sad  sve ovo pisem i prebiram. Pa zbog mojih andjela. Opet sam na nekom ispitu izdrzljivosti od strane glavnog inzinjera. Masem i klepeciem krilima, upirem snagu da preletim okean sranja i da se ne udavim. A oni, blesvi, nedozreli i budalasti ne kapraju situaciju. Pa samo da se opsetim na koga mozda to vuku, pre nego sto krenem u cedomorstvo.

Ps. Izvinjavam se za grubosti svima, koji su u lepom i skladnom braku.Tu instituciju jako postujem i uvazavam, ali jednostavno ima i onih koji nisu te srece.. ( sad bih trebala da ne zucnem, da je mozda i to genetika).

NEDOSTATAK

Nedostaju mi snovi. Ne pamtim ih u poslednje vreme.  Sa njima lakse izlazim na kraj, nego sa ovim sto pamtim.

KOVITLAC

Tada primecujem sve oko sebe, potpuno svesna  mene i okruzenja. Znam ko je ispred, iza, pored, predpostavljam nepogresivo kretnje cak i ono nepredvidive. Verovatno zbog koncentracije. Mozda zato i volim da vozim. Prijaju mi samo opazaji bez emocija,  koje mi u  zivotu zamucuju zakljucke i kada vidim skretanja  drugih ljudi.

Vozim i uzivam u kovitlanju jesenjeg lisca ispred mojih guma. Podseca mi na neku sliku iz neznanog filma. Kao da sam to prezivela i vec videla bas na takav nacin. Prebiram po glavi jeseni, ljude i nezavidnu situaciju koja me opterecuje, ali za tim volanom nekako realno , samo kostur svega.


.....................

Okrenes se unazad i tacno vidis svaki stepenik koji je bio klizav. Osetis, da se to nekako znalo  i kad je stajao  ispred .  Svaki korak  je hvatanje ravnoteze  iz stomaka. Presudno je koliko spretno uspes da se docekas na nogama  pri vecem padu. Taj osecaj koji se javlja samo pri pogledu na sledeci stepenik je tesko izbeci. Intuitivno odredi  prilaz ,odnos i pritisak koji je u stanju da izdrzi. Pomislis po hiljaditi put kako se razumes sa ljudima, odnosno da oni razumeju sta i kako mislis, ali centar za ravnotezu u stomaku pocnje da se buni.

................

Pre par dana me je grebala ruza. Verovatno je bila ljuta sto joj nisam  posvetila dovoljno paznje. U pravu je,  posmatrajuci crveni trag na desnoj ruci shvatam da me je  i zivot ogrebao  u nekim stvarima u kojima sam  bila nepazljiva. Ali procice ce i ruka i ostalo, sve zarasta onako ili ovako.

.................

Osmeh mi lebdi posmatrajuci  mali tajfun koji se kovitla ispred mene. Osmeh me podseca na vezu sa necim bitnim, mnogo vaznijim od svega ostalog, na prijateljstvo koje daje snagu..  Vetar se igra sa liscem, tako to shvatam, ipak se igra sa bezazlenim liscem. Idemo dalje, znas to.

IRONIJA SUDBINE

Nesto me je danas podsetilo na na naslov filma  i pesmu koju volim. Ostalo je rekla   Marina Cvetajeva. .

SONATA

SONATA
sre - 10.10.2012, objavio robin 10. oktobar 2012 22:47:49
 Lesi se vratila kuci.

Potreba za izolacijom, za iskljucivanjem iz tokova svakodnevnice je prosla.Dok prebiram po glavi minulih mesec dana, konstatujem da se sem svih opstenarodnih zamki, mamaca i ostalih ljudskih preskakanja,  lepljenja i krpljenja  osecam  jesenje.

.................

Laz, oduvek sam je mrzela. Glupo je reci da nisam lagala, ali nisam zaista nikada, mada postoje one bele lazi, precutkivanje (nije dakle da nisam). Pojedini ljudi te nateraju da o tome razmisljas. Oduvek mi je bilo ispod ponosa da zbog nekoga izgovaram neistinu.

Prosle nedelje sam odraslu zenu uhvatila u bezocnoj budalastoj, sebicnoj lazi. Toliko jadnoj i neprimerenoj, da sam se zapitala kako bi reagovala da je nesto zaista bitno. Ne znam sta me je vise iznenadilo, sramotu koju sam osetila sto sam je uhvatila u njoj ili besprizoran pokusaj objasnjenja, da nisam dobro razumela, sa sve smeskom i komplimentima u vezi izgleda. Takve ljude, mada sam fino vaspitana, bih pljunula posred lica. Pomak, za razliku od ranije, kada sam umela grcevito kroz raspravu da se izborim, bar za trunku postovanja prema toj osobi, ovog puta je bilo zavrseno prostom konstatacijom..” da znam kako izgledam” surduk voda i “ zurim, moram da idem”.

................

Da umem, bila bih  imuna na tudje reci i na tudje ne-reci. Artikulisano redjanje zvukova koje je u stanju da od poznatog coveka naprave neznanca a od neznanca bliskog. Sve je jednostavno a izgleda tako komlikovano. Dato kao kruna savrsenstva razvoja, ta mozdana linija koja sa jedne strane odvaja primate, a sa druge savrsenije. A tako cudnovato nerealna linija, koja ne znaci nista. Primati su primati i sa recima. Ne znam da li ima u zivotinjskom svetu primera neke rase koja uziva da tako predano nanosi bol iz proste ugrozenosti.

..........

 Zalosti me pakovanje letnje garderobe.Ne mogu da dokucim tacan uzrok te neke sete. Neki emotivan odnos prema pakovanju jos jednog leta u proslost. Prisecam se oca, koji je pred svoje  rodjendane bivao veoma utucen i neraspolozen. Napokon je spoznao i priznao da mu tesko pada sto stari. Ne osecam to, ali nesto u vezi sa tim verovatno ima veze sa ovim polaganim perbiranjem gardarobe i mozga.

.................

Oraspolozilo me je jedno povrsno poznanstvo. Skoro nisam upoznala osobu  tako ciste duse. Da li je na to uticao i teoloski fakultet (verovatno) ali  tako nesto razgali dusu i pomislis, e pa nije sve tako strasno kao sto izgleda. Ima jos dobrih ljudi.

PARAGRAF ZELJE

PARAGRAF ZELJE
pon - 08.10.2012, objavio robin 8. oktobar 2012 23:01:59
 Ponekad je prilicno tesko priznati i sagledati nove okolnosti. Mozda  to i nije toliko tezina, koliko je nespremnost da se vidjeno sagleda iznutra i da se prihvati. Predstava  o stanju stvari je uglavnom bila uvek negde tu, sklupcana u mozgu, tiha senka koja je  cekala  pod slojem samoobmana svojih velicanstvenih pet minuta slave. Kao kada ti nenajavljeno neko podigne naocare za zastitu od sunca,  glava poleti unazad, zazmuris... prekrijes oci i pocnes na slepo da trazis okvir sa tamnim staklima. Iako ne tako tamne,  ipak ublazavaju sliku svega.

U redu, to je to.. ima jos pomagala.. sesir. Pokrijes glavu, pokrijes misli, a pogled ostaje i dalje slobodan i direktan. Napises pakt sam sa sobom.

 Posveceno je jednom dobrom prijatelju, koji ovo nece nikada procitati.

.........................

Igra sa avetima je pocela nocu, tacno u jednom satu, u jednoj sekundi nenadano  i okrutno. Igra u noci, na minskom polju  od odvratnih utvara, u  dzungli krivnika gde se svi osmehuju, dok im se krv sliva sa zuba. Jedino je pravilo  zivotinjska logika ili sam pojeo ili su me pojeli. Ulog dovoljno veliki da das sve od sebe i ne budes pojeden. Jedini izlaz.. kroz dzunglu. Pravila ne znas, nemas putokaz niti iskustva, uostalom za igru nisi ni cula do tada. Ostali su potkovani rutinom, a pod blatnjavom debelom kozom strci najmanje jos cetiri sloja,  zmijske kosuljice koje se menjaju i sa lakocom odbacuju, bez tezine, bez  osecaja grize savesti.. Koza umrljana  krvlju zrtve se odbacuje i zamenjuje novom, koja pleni svojim sirokim osmehom.

Njoj nepoznata dolina, nepoznata logika, nepoznati ljudi i pravla. Jedini put  koji prepoznaje je, da gazi utabanom stazom kroz siprazje prica, da gleda u reci i da veruje.

Da li je to bio duh iz sume, da li svetlost ili odraz njenog uma, da li.. sve je bilo u jednom, u glasu, polako... ovuda.. znam..polako. Pojavljuje se i nestaje, hoces da ga uhvatis, a ne mozes,  ides dalje i ne pomisljas nikada da nije tako i da reci nisu iskrene i dobro potkovane. Nije stvaran za njen svet ,  ne razume reakcije, saplice se hvata ga, ali sena se ne moze uhvatiti. Na neki nacin je deo igre, deo njih, ima svoja maskirne odore, zna da je opasan, pronicljiv ispitivacki stoglav, ali sve to joj nije uopste vazno. Za nju je samo cista svetlost i voli sto je takav. To je ono zbunjijuce, nesto sto je dijametralno od nje a tako blisko, da pomislja da se razumeju na pogled. Njene su reakcije ponekad neprihvatljive, smesne za igru, za ozbiljnost, za ulog. Reakcija nema, duh je sena i ne zna da li razume to, ali misli da oseca.

 Suma je ostala iza za sada.. Budis se iz kome i hoces da vidis onog sto te je probudio i izvukao iz kosmara. Hoces da objasnis gestovima svoju “neobicnu prirodu” koja   ne zaboravlja. Jednostavno  volis energiju koja te je isamarala i gurnula nazad u svet. Volis energiju gde god da je i sta god da radi, ne zelis je za sebe, ona ide svojim tokom. Nije ni tvoja i ne treba da bude,  ali ne znas kako to da kazes i objasnis, a da ne budes previse lican. Nekad se veliki igraci plase i ovako malih, prosto smesnih, nedoraslih za strasnu realnost u koju su gurnuti. Zbunjujes  jednostavnim  reakcijama. U igrama nije takvo pravilo, svi nesto hoce, neku korist dobiti, da ugroze druge. Igre  kvare igrace.

Zelis da objasnis, da u pobudama ima svasta, razumljivih i manje, da kazes da taj duh, koga zapravo i ne poznajes, ali koji je nosioc te energije koja ti je na neki nacin bliska, zelis negde na neku prihvatljivu daljinu. Potreba je  da posegnes za njom nekada i to bez grize savesti. Da li to moze da se razume. (predpostavljam tesko). Hoces da se napisu nova pravila, da ih stavis u kovceg,  zakljucas sa sto brava i katanaca, da ih niko ne pokvari, premetne i izoblici  pod svetloscu izopacenih  umova, koji menjaju i unistavju  sve dobro u nama. Ali smesno, pravis pakt sa sobom, sa svojim mozgom i tastaturom.. Takva pravila bi bila nedorasla i za najobicnije izdanje bajki, deca bi se smejala pogledu na svet. Ali nisu, samo su ljudi dosta otisli od ljudi, poprimili su drugu prirodu. Pravila  postoje i formulisali su mnogo lepse. Meni je bilo strasno tebi je to uobicajno. Ja sam ja,  ti si ti , bili smo ugurani u nesto a to je deo mog zivota. Zato zelim i da ostanes deo njega i bez obzira na sve ne zelim da se razocaram.

„Kad je hladno, bodljikavo prase trazi drugu prasad da leze zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i ostre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muce dok ne nadju neko zgodno rastojanje, da budu jedno uz drugo a da se ne bodu. To rastojanje se zove lepo ponasanje. To je lepo ponasanje, da ja ne povredim tebe, da ti ne povredis mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude lepo.”

DOK PECEM PAPRIKE

Jutro bez boje.  Nije mi na dusi tako, mada nije ni neki vatromet u meni. Smesno, pocinjem da pisem post kao da pisem pismo nekome dobro znanom, koga bi eventualno i bilo briga kako mi je. Napustam taj brod i iskrcavam se na stanicu secanja ljudi koje sam protekle dve nedelje srela. Neznanci, koji su svojom pojavom ili neskladom skrenuli paznju i vratili me u proslost.

.............................

Devojcica u predskolskom uzrastu, obucucena u sve nijanse boje roze. ( ili kako neki kazu roza.. nasta otkidam kada cujem, a jos vise na pink.) Greh mi na dusu, ne secam se uopste kako je dete izgledalo, slatko je verovatno kao i svako dete. Pogled mi se  prikucao na roze nijanse  suknjice sa karnericima, maijici i cak roze soknicama (ne volim roze boju, nikad nisam nista imala roze sem jedog svetlo roze skoro belog sakoa). Jedino sto znam je da je imala dugacku kosu vezanu u kikice. Uvek se tako zapitam, kako bih ja reagovala i oblacila devojcicu. Da li bih umela da se odbranim od roze kaisica, torbica, svescica i snala u toj boli. Verovatno bi bilo teze oblacitit dete u crno i belo, mada je proslih godina to bio moderno u decjoj garderobi. Dok ona veselo skakuce, pada mi pogled na pratnju par koraka dalje od nje.. Malda devojka , darkerka, pankerka ili sta vec, u crnim sirokim pantalonama , crnoj uskoj majici sa hljadu metalnih oglica i ogromnim midjusama. Kosa i frizura neuredno prikacena u pundju u stilu Amy W. Polako pocinje da mi se razvlaci osmeh i prolazim pored njih. U susret mi zurnim koracima prilazi jos uvek sanjivi mladic. Sem lanaca oko vrata i cirokane nisam  nista vise zapamtila. Osmeh mi je sada vec preko celog lica, morala sam i da se okrenem da uhvatim celu sliku u jedan kadar. I ta roze nijansa je pocela da mi se svidja.

 Vremeplov...kupovina stvari za neku od matura, mislim malu ( mada je bila posle devetog razreda). Mladji se zakucao za crvene cipele..Svi pogledi uprti u mene, odnosno vise pogled  ozbiljanog muskog lika u pratnji. I. u onim sirokim panatlnama, skejterskim patikama, ne znam kako se sad zovu, sa dve razlicite pertle zlenom i crvenom, a patike su bile vrisak plava. Bakov lanac visi nemarno zakacen za pantalone (Bak je bio ogromni snaucer iz komsiluka, a lanac poklon od komsija). Gledamo se ispitivacki :“ Jel ces da ih nosis? Sigurno?“ „Hocu , sto posto“ „ Nece ti biti blam, svi ce da gledaju u cipele..?“ „ Nece, pa bas su super!“  “ Jesu, i meni se svidjaju..ok, kupujemo!” ..Nosene su nesto, ne preterano. To nije ni bitno , vise se secam komentara: ti nisi normalna, sta ce kao klovan... Pusti ga , bas volim sto ima herca da se razlikuje.

..................

Zakljucak: ta razlicitost i moja i njihova je rezultirala sa dosta dobrih ai i losih stvari po sve nas. Bilo kako bilo, od prirode je tesko pobeci, ali je i dobro da je nekako spoznas i prihvatis tako kako je.. Juce sam posle kupovine zice za ogrlice ( jer to je naravno :) bilo veoma bitno za moje bitisanje, kao i kupovina paprika koje upravo pecem) , popila kafu sa prijateljicom na bulevaru. Dok se izlistavaju tezine i ostalo, kaze mi ona : "Ma oni treba da ti podignu spomenik.. " " E znas sto me briga, nek me smandrknu gde stignu...samo da njima bude dobro. Posle mozete da palite svece i kod svakog drveta". Evo smejem se, pa zaista je tako..bas ce me biti briga za sve...

 

PRED OLUJU

 Inteligencija ,ucenje i crvena nit. Znam da se lako moze preci preko crte, nije problem i sa ucenjem i bez njega,  ali da li opsesivno ucenje i zelja za usavrsavanjem, do potpune racionalizacije zivota pospesuje sve to. Besomucno usavrsavanje sivih celija do te mere da se racionalizuje zivot na taj nacin, da je skoro i jelo, proces uzitka u pravljenju a tek  uzitk u pojedenom ( a tek u onome sto ne daje energiju za sive celije) smatra kao gubitak vremena. Potpuna podredjenost cilju.

Sedim sa dignutim nogama na ivici splava i pazljivo slusam o stranoj zemlji i utiscima iz nje. Predhodno vidjenje je bilo prosle godine, posle prvog dela stipendije u inostranstvu. Obradovalo me je da cujem da sam bila u pravu o slici stranaca i u vezi nekih rasprava na predavanjima ( poznat mi je zivot  po studentskim domovima u inostranstvu).  Ovaj poziv me je malo iznenadio, ali druga drzava i verovatno drugi utisci. Nisu mi fantazije i razgovori na najrazlicitije teme strani, cak su mi i interesantni sa mladim ljudima. Uzivam u najrazlicitijim gledistima, idejama , ponekad se pitam da li je to mozda i mene odredilo. Neki  “ozbiljni” razgovori na zadatu temu o determinisanosti zivota, o onome... sve je ..., o politici i sitne manipulacije sa ispisnicima su mi ponekad dosadni. Ne znam gde da stavim ni zarez ni tacku na takve razgovore , jedino da pohitamo da sakupimo daske..i  cekamo. “ Cudni ste” cula sam vise puta, ponekad se postidim i zamislim.. hajde vise se uozbilji i ti...

Razgovor o racionalizaciji i veoma cudnoj postavci zivota i vremena u kome zdusno ucestvujem, braneci postulate da i onaj oblak gore i drvo preko puta je zivot, covek nije masina. “ A cemu onda razum?” pitanje ozbiljno postavljeno “ Razum je samo deo celine , ima tu i drugih delova. Eto nije racionalno uopste mahati rukama, smejati se, praviti grimase pri govoru.. kao sto ja cinim, cist gubitak energije.Ali to je deo mene isto kao i ovo sto  govorim. Uostalom razumom su mnogi smislili dosta dobrog, ali su drugi razumi koristili sve to za lose.” Zena za susednim stolom se vrpolji, znam da slusa razgovor i sve joj je potpuno blesavo..pijem kafu i razmisljam, kako bi me moja deca oduvala sa onim poznatim “ daj kevdzo ne smaraj” .. U svakom slucaju mi je bilo drago da se javio. Mislim da mu je i prijao razgovor , mogao je da kaze i isprica sta misli..rastali smo se, sa mojom konstatacijom, “nadam se da je sve to tvoj eksperiment nad samim sobom. Prihvatam ga jer si samovoljno usao u njega i u svakom trenutku mozes i da ga napustis”.. krenula sam kuci a od Zemuna su se navlacili oblaci. Prijalo mi je nadolazece praznje u prirodi....” Cao, sta radite?... dobro, jel ste jeli? Ajde spremite kucu... ok,cujemo se.“

KO JE UBIO KLAVIJATURISTU

Posle demokratske rasprave “ Trebaju nam kola”...” i meni”... “ ma daj, hajde odvescemo te, kad ces doci..“  „ u osam..“  “ a kad ides?”  “ videcu “    „ a mi treba da smo u  pola devet“  „iii?“...  dadoh kola.  ( Sto lepo zvuci ovako skraceno izdanje, nekako skladno. Ma da, sta treba sad jos detaljisati oko razgovora od pola sata) Uglavnom u osam, mir i tisina..tri pogleda levo, desno i ukoso..svi cool. Obavismo i cin razmene papira od vrednosti i odvezose me do sklonista i kosnice za „Lesi“.

 Na neko vreme sam se izmestila u stan kumova sa lepim pogledom na Kalemegdan i Ratno ostrvo. Naravno po ulasku krenem na terasu ..ali, no no.. Iz veceri u vece se pitam, ko je pevac i svirac ( bas super sto nema kukice na c) a jos i ko je eventualna publika koja to slusa. Covek kuka svaki dan i sve naginje jedno na drugo sa malim pomacima, kad mu glas malo nakiti onako narodnjacki neku baladu iz osamdesetih. Olaksavajuca okolnost je da ne peva narodnjake,.ali da nije reci, tesko bi se prepoznalo sta se peva..

Podseti me  na tren na kraj letnje sezone u jednom malom dalmatiskom mestu. Hotel, basta tugaljiva svirka za ono saku jada Nemaca i Italijana , uglavnom baba i deda.. al ni to nije to.

Ma pitam se ja i da li su ga culi pre nego sto je „ angazovan“ za maltretiranje publike. Videh svojevremeno decka, prebira Doorse ispred Juge a i dobro peva. Videh i sinoc deku,  cuci na hoklici na tom potezu i razvlaci harmoniku, al nekako ide to.

Dakle, mira nemam. Spakovah se opet i dodjoh do kuce i kompa, da podelim “odusevljenje” i uzmem punjac za telefon.

Slike nekad govore vise od reci. Reci sa postupcima vise od slike, a postupci i zapisana secanja mogu da nadjacaju oba, i sliku i reci. Ne praktikujem ovakve postove , nema tu nista od mene  ( ima sve a u sustin nema nista). Bilo sta dodati je suvisno.

PUN MESEC JE KRIV

 Juuuhu, hhhu..bas bi bilo ih..tra, la,la. Da li da pisem dalje... ma lakse je jedan, dvaa... triii..

.................................

Cesto se pitam koliko duga i mukotrpna moze da bude samoanaliza. Sama sam podlozna tome. Cesto  je uperno na shvatanje tako ociglednh stvari za koje samo mi nemamo dovoljno mocan durbin. Ustvari, da se ne lazemo, imamo, ali ga muljamo, mazemo pa onda glancamo i tako do besvesti. Pa klasicna stanja od zbunjenih taoca trenutka i okolnosti do bezgresnih andjela ili dzelata sebe i okline.

A onda  oprost duse, skidanje tezine.. ali ona nema tezinu, ona ima boju. Boja  duse, to je to. Ja to vidim i kod drugih...Boja se tesko skida, moze da bledi, ali nijansa je uvek je vidljiva...

.......................

Obozvam da skidam precvele trubice sa cveca. Zato volim petunije. Nisu neko fensi cvece, ima i lepseg , mozda su cak i staromodne, ali za to sto volim su idealne.  Uzitak sa bojom i to jarkom, ove godine ljubicaste. Idelana boja za skidanje tezine. Da i lubenice nisu lose za skidanje tezine :) i u njima uzivam ove godine.

PROTOK

Pretvorim se u trenutak kada  skoci  na mene i pocne sapama da tupka po mom stomaku. Obicno me prene iz misli i tada nista ne postoji. Samo ona, ja i neka moja iznenadjenost. Skrene paznju na nju i na to nesto sto zeli da mi pruzi. Posmatram  pazljivo kako zatvara oci i kao da tacno zna sta radi. . Mazim je, ona u tome  uziva i izgleda predanija u svojoj misiji.. Tih par trenutaka je  upotpunjeno tihim neobicnim zvukom koji me dodatno smiruje. . I nekako uzavimo obe.

A kad sve prodje i trenutak ostane u proslosti, kao sada, iznenadjenst mi je i veca.  Prisetim se ljudi , kojima i kada kazes sta ti je potrebno nisu u stanju da to shvate.