SVE JE DIM

Jutarnji izlazak zbog cigareta. Naravno vesto precutana cinjenica da  sam propusila i da sam zbog toga  besna na sebe a i na ceo svet, na jutro i na moju zavisnost koja me tera da napustim tek skuvanu kafu. Nedostaje mi dim iz moje ruke kako bi kafa imala bas odgovarajuce dejstvo.. Potreba da drzim ceo svoj zivot pod kontrolom i da nesto ne zaboravim me dovodi u samoposlugu. Naravno vruca kafa je ostala na stolu, misli su pored nje a ovde u redu sa dva proizvoda u korpi je neko kome je svejedno da li ceka i koliko.Nisam ni sugurna da li su to ti proizvodi  presudni za osecaj kontrole u zivotu, ali su tu...Kasirka je u moje ime  pitala gospodina sa hrpom nedeljne hrane u kolicima da me propusti, tu smo svi dobre i fine komsinice i komasije. Verovatno je ulovila moj pogled da mi je svejedno sto cekam i koliko cekam. Njena recenica me je probudila “ Ja kad hocu da pobegnem od kuce strcim dole u prodavnicu i stanem u red”.

...................

Modernizacija, samoposluzivanje, samoodgovornost, samosvesnost, samobeda. Sam uzmes voce i povrce, sam ga izmeris, sam prilepis cenu, sam si svoj kantar i svoj dzelat. Sve je bakica uradila kako treba,  sifru je zapamtila i upravo je ukucavala u momentu kada je prisla zena u zutoj kecelji „ A te jabuke u ruci?“ „ Jao da i ove..“ Nisam vise slusla, okrenula sam se i uzela kesu da je napunim jabukama..

..................

Ne znam ni da li je ziva jos, ne znam da li bih pozelela da jeste ili nije, ali slika mi je vec par godina u glavi. Privukla mi je paznju jer me je podsetila na Nonu. Bakica omanjeg rasta u kaputu Greta Garbo kroja, sa ogromnom kragnom. Cak ni vrhunski kvalitet materijala nije mogao da odoli zubu vremena, izlizao se i zacaklio oko dzepova, kragne i dva velika dugmeta. Do sjaja uglacane zumbane cipele, koje se sada ponovo nose, ali su ove jos iz prvog deljenja te mode..Naravno ona bapska boja carapa , boja koze ali to nije boja koze, to je boja bapskih carapa. Mala tasnica na klips, potpuno retro a u ruci isti takav mali, onaj najmanji novcanicic. Pruza novcanicu, neku najmanju, pedeset dinara za cokoladicu. Na opasku da nedostaje jos par dinara ga otvara i on je potpuno prazan. Tada sam ugledala prsten.Izlizan od vremena, istanjen potpuno od nosenja koji je i oblikovao debljinu domalog prsta.. Kamen je bio rubin. Izasla je sa kupljenom cokoladicom. Bila sam iza nje a kad  je digla pogled ka meni imala je plave oci sa mrenom u njima.

................

Naravno da sam besna na ceo svet i mene, na zavisnost koja me tera da izadjem, na mozak koji registruje u fragmentima stvari. Verovatno i na to sto ne mogu potpuno da drzim svoj zivot u kontroli, ali bice pre sto ne saltam na realnost, nego sam u tom polubudnom stanju gde emocije igraju tako znacajnu ulogu.