PARAGRAF ZELJE
pon - 08.10.2012, objavio robin 8. oktobar 2012 23:01:59
Ponekad je prilicno tesko priznati i sagledati nove okolnosti. Mozda to i nije toliko tezina, koliko je nespremnost da se vidjeno sagleda iznutra i da se prihvati. Predstava o stanju stvari je uglavnom bila uvek negde tu, sklupcana u mozgu, tiha senka koja je cekala pod slojem samoobmana svojih velicanstvenih pet minuta slave. Kao kada ti nenajavljeno neko podigne naocare za zastitu od sunca, glava poleti unazad, zazmuris... prekrijes oci i pocnes na slepo da trazis okvir sa tamnim staklima. Iako ne tako tamne, ipak ublazavaju sliku svega.
U redu, to je to.. ima jos pomagala.. sesir. Pokrijes glavu, pokrijes misli, a pogled ostaje i dalje slobodan i direktan. Napises pakt sam sa sobom.
Posveceno je jednom dobrom prijatelju, koji ovo nece nikada procitati.
.........................
Igra sa avetima je pocela nocu, tacno u jednom satu, u jednoj sekundi nenadano i okrutno. Igra u noci, na minskom polju od odvratnih utvara, u dzungli krivnika gde se svi osmehuju, dok im se krv sliva sa zuba. Jedino je pravilo zivotinjska logika ili sam pojeo ili su me pojeli. Ulog dovoljno veliki da das sve od sebe i ne budes pojeden. Jedini izlaz.. kroz dzunglu. Pravila ne znas, nemas putokaz niti iskustva, uostalom za igru nisi ni cula do tada. Ostali su potkovani rutinom, a pod blatnjavom debelom kozom strci najmanje jos cetiri sloja, zmijske kosuljice koje se menjaju i sa lakocom odbacuju, bez tezine, bez osecaja grize savesti.. Koza umrljana krvlju zrtve se odbacuje i zamenjuje novom, koja pleni svojim sirokim osmehom.
Njoj nepoznata dolina, nepoznata logika, nepoznati ljudi i pravla. Jedini put koji prepoznaje je, da gazi utabanom stazom kroz siprazje prica, da gleda u reci i da veruje.
Da li je to bio duh iz sume, da li svetlost ili odraz njenog uma, da li.. sve je bilo u jednom, u glasu, polako... ovuda.. znam..polako. Pojavljuje se i nestaje, hoces da ga uhvatis, a ne mozes, ides dalje i ne pomisljas nikada da nije tako i da reci nisu iskrene i dobro potkovane. Nije stvaran za njen svet , ne razume reakcije, saplice se hvata ga, ali sena se ne moze uhvatiti. Na neki nacin je deo igre, deo njih, ima svoja maskirne odore, zna da je opasan, pronicljiv ispitivacki stoglav, ali sve to joj nije uopste vazno. Za nju je samo cista svetlost i voli sto je takav. To je ono zbunjijuce, nesto sto je dijametralno od nje a tako blisko, da pomislja da se razumeju na pogled. Njene su reakcije ponekad neprihvatljive, smesne za igru, za ozbiljnost, za ulog. Reakcija nema, duh je sena i ne zna da li razume to, ali misli da oseca.
Suma je ostala iza za sada.. Budis se iz kome i hoces da vidis onog sto te je probudio i izvukao iz kosmara. Hoces da objasnis gestovima svoju “neobicnu prirodu” koja ne zaboravlja. Jednostavno volis energiju koja te je isamarala i gurnula nazad u svet. Volis energiju gde god da je i sta god da radi, ne zelis je za sebe, ona ide svojim tokom. Nije ni tvoja i ne treba da bude, ali ne znas kako to da kazes i objasnis, a da ne budes previse lican. Nekad se veliki igraci plase i ovako malih, prosto smesnih, nedoraslih za strasnu realnost u koju su gurnuti. Zbunjujes jednostavnim reakcijama. U igrama nije takvo pravilo, svi nesto hoce, neku korist dobiti, da ugroze druge. Igre kvare igrace.
Zelis da objasnis, da u pobudama ima svasta, razumljivih i manje, da kazes da taj duh, koga zapravo i ne poznajes, ali koji je nosioc te energije koja ti je na neki nacin bliska, zelis negde na neku prihvatljivu daljinu. Potreba je da posegnes za njom nekada i to bez grize savesti. Da li to moze da se razume. (predpostavljam tesko). Hoces da se napisu nova pravila, da ih stavis u kovceg, zakljucas sa sto brava i katanaca, da ih niko ne pokvari, premetne i izoblici pod svetloscu izopacenih umova, koji menjaju i unistavju sve dobro u nama. Ali smesno, pravis pakt sa sobom, sa svojim mozgom i tastaturom.. Takva pravila bi bila nedorasla i za najobicnije izdanje bajki, deca bi se smejala pogledu na svet. Ali nisu, samo su ljudi dosta otisli od ljudi, poprimili su drugu prirodu. Pravila postoje i formulisali su mnogo lepse. Meni je bilo strasno tebi je to uobicajno. Ja sam ja, ti si ti , bili smo ugurani u nesto a to je deo mog zivota. Zato zelim i da ostanes deo njega i bez obzira na sve ne zelim da se razocaram.
„Kad je hladno, bodljikavo prase trazi drugu prasad da leze zajedno, da se zbiju, jer im je tako toplije. Da nemaju bodlje to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i ostre bodlje. Kad se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muce dok ne nadju neko zgodno rastojanje, da budu jedno uz drugo a da se ne bodu. To rastojanje se zove lepo ponasanje. To je lepo ponasanje, da ja ne povredim tebe, da ti ne povredis mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude lepo.”
Нема коментара:
Постави коментар