Volim energetska praznjenja, oluje,
nadmoc prirode, to me fascinira. Oduvek sam volela onaj naboj pred letnje
oluje, kada se u jednom trenutku pred
prve daske nadolazeceg vetra u vazduhu oseca vlaga i kada ptice zacute.
Juce me je oluja i pljusak sa
grmljavinom podsetio na mnogo toga sto volim.
Malo dalmatinsko mesto, tesnac,
most i pomahnitala crkvena zvona ciji se zvuk probija kroz talase dok se nebo
sastavlja sa morem. Znak da ribari nadju put ali i da ne ulaze u luku. Zvono, svetlost, prasak a u nekoj sekundi zatisja njakanje “tovara”
iz brda. Svetlosni bicevi koji udaraju
po nekoj svojoj logici kojih se nisam plasila, plasila sam se tog zvona i tog
ubrzanog ritma, kao da pomahnitala zivotinja ropce u nekom bolu.
Od malena sam naucna da se ne plasim
nego da brojim i znam koliko je kilometara udaljeno mesto na kome se po mom
tadasnjem uverenju srucila sva ta buka. Oluje na selu su bile drugacuje. Gromovi su uvek udarali u jablane kod
cesme nekih kilometar od kuce.Obavezno je nestajala struja a mi smo igrali
tablic.
Citam reakcije posle jucerasnjeg nevremena,
slike panike zbog usuda koji se spustio i doneo slonove koji su popadali na Beograd . Slazem
se, nije prijatno, nije uobicajeno ali nisu slonovi. Nema gde da otece voda,
reke su tekle ulicama. Stvarno, dobro je da se nismo podavili, jer slivnici ne
rade. Ako smo preziveli i potope od sneznih vejavica koje su blokirale grad
onomad, kad mu vreme nije usred zime valjda nas nista nece dotuci. Mozda doduse
grad, evo skoro da nas ubi. Sve se predstavlja apokalipticno, dobro jos i imamo
glave na ramenima. Oluja kao oluja, normalna pojava u prirodi pracena
grmljavinom pljuskom a ponekad i gradom, koji napravi stetu. To se
valjda i danas uci u skoli, vazdusne mase, topao , hladan vazduh i ostalo. U
gradu je bilo strasno, prva recenica u svakom razgovoru.
Ode mi prica u sreh, a htela sam samo da kazem da sam se juce setila nekih
lepih nevremena.
Нема коментара:
Постави коментар