BILIJARSKI STO

Sve pocinje igrom, neocekivano i nespremno, udarcem, udahom. Loptice odakud bacene i pomerane nepoznatim  udarcima,  slede  neku  putanju ka konacnom odredistu. 

Ova partiji   se za sve tako  zavrsava. Kugla protrci po terenu nekad sporo, nekad brzo , sudari se sa nekim drugima koje joj se isprece , udari neke trece , prozuji brzo pored cetvrtih…Unapred isplanirana partija ne od strane nas, malo se mi tu verovatno pitamo, ko ce gde da se ispreci, zasto  kako. To  su potezi  glavnog igraca koji nas je  i ubacio u igru  na ravnu povrsinu vremenskog stola i pazi koju kojom brzinom da pogura, kojoj koju prepreku da stavi,  koja moze vise da izdrzi, koja ima bolju poziciju, koja daje energiju drugima, koja prima i zadrzava je....

On diktira sve moguce udarce, planira kombinacije presretanja a na kraju  svaku smesta u neki otvor .Sa poslednjim udarcem glavnog igraca, ponekad sa velikim praskom i puno pompe, ponekad prosto tako neprimetno, se igra za pojedinca zavrava , jednostavno se  sklizne u tamu ili udje u tunel, pod nekom cojom travnatom ili zemljanom.

Tako svaka loptica na bilijarskom stolu ima  svoje odrediste, neke idu zajedno u jednom pravcu, neke u drugom. Slicnost je ocigledna, posle raznih sudaranja o druge ljude i sudbine, noseni nekim nama ne uvek razjasnjenim pravcima i smerovima bilijarske igre zavrsavamo je isto.

Koliko je partija za koju lopticu interesantna i dobra zavisi od osobenosti same loptice, medjusobnih prenosenja energija prilikom susreta sa ostalim. Neki udarci drugih igraca su dobri na prvi pogled, ali odvedu u pogresnom pravcu, neki  dobro promisljeni a ponekad i oni nepredvidivi vode ka dobrom. Bilijarski  stap pomaze da loptica ima dobru poziciju u odnosu na druge, daje joj pravac kako bi se susrela sa drugima, kako bi je  dodirnuli, okrznuli ili zaneli, sve u svemu usmerili. One medjusobno razmenjuju enrgije i ljubav, ponekad mrznju i zlo ali uvek nastave da prate neke svoje nevidljive putanje. Ponekad se one vise puta vracaju i odbijaju,   ali sve igraju sa istim predispozicijama na istom terenu  u partiji neizvesne tezine i duzine. 

Smisao igre nije puko pogadjanje rupa, mada ima i takvih pravolinijskih kretanja. Vreme prelaska sa tacke a do tacke b nije vazno, vremenski kod ne igra neku ulogu, moze  da se meri sekundama ili vekovima, sve jedno je. Neke loptice ne prozive nista narocito, nema uzivanja u igri. Takvi ne zrace a time i ne primaju energiju od ostalih ucesnika. Njihova monotona igra klizi ponekad pravilno,  ali uglavnom je upucena na stalnu kradju tudje topline i koliko god bili pompezni i gordi, nikad zaista ne dozive osecaj pavih igraca. Neke druge loptice  se cesto  zature blizu margina, po nekim coskovima do  kojih se tesko dolazi i odatle posmatraju citavu igru.Verovatno ne bas zadovoljni sto nisu u samom centru zbivanja, na sredistu sa ostalima, u temperamentnoj igri sudbine. Neke ne unesu dovoljno boje, nisu upecatljive i ne skrecu paznju niti imaju neku unutrasnju  privlacnost, magnet kojom bi privukle ostale igrace da ih okrznu. Ponekad i same zele takve svoje inertne pozicije, nema tu mnogo iznenadjenja ali se sa vremenom zasite svoje pozicije i ostare cekajuci poslednji udarac koji bi ih razresio cekanja i oslukovanja kraja.

One zive jarkih boja , pri svakom udarcu, situaciji, poskoce, uzdrmaju, razbucaju jos tri sledece loptice, pomere ih, unesu im zivot i dinamicnost, i time nedopustaju okolnim da se  ukopaju i  stoje uvek na jednom mestu.  U svakom slucaju ponesu dosta energije od drugih, daju  i drugima svoju, uticu  na neki nacin i na svoju i na tudje sudbine, imaju osecaj da su kovaci sami svoje srece ili nesrece.

A onda i kad sve skliznu u tunel, uvek ostane na stolu jos nekih loptica koje se krece i zivi zahvaljujuci njihovoj energiji i ljubavi. Mozda kao dobri igraci budu ubaceni na visi nivo igre, neki losiji se vrate na pocetak da nauce nesto i isprave greske, ponekad se mozda i sretnu na istom stolu iz raznih ranijih partija. Uglavnom svi su istih obelezja, slicnih predispozicija.  

NONA

Ne volim rec mrzim. Mozda  bi bilo prikladnije reci mrzim rec mzim, a mrzim i kad sam ovako mirna. Dok stalozenost i mir opija spolja, pitam se sta li se desava sa druge strane duboko u meni.  Hmm a mozda se menjam, mada sto kazu,vuk dlaku menja  a cud nikada. Ne znam..

Uspomene mozda blede, ali se vracaju u svest izazvane razlicitim podrazajima. Ovo je moja uspomena na nekoga ko je obelezio moje detinjstvo, cije osobine prepoznajem u sebi  i na kojima sam zahvalna. Pisano je ranije, uostalom kao i vecina ljudi koji neke stvari pisu samo za svoju dusu ali eto, zasluzila je mnogo vise nego da ostane zatvorena samo u mojoj glavi i na listu papira.

.....................

U mogim stvarima je potrebno imati dobar koren, osnovu. Neki kazu klica, zacetak, ne toliko bitno kako se naziva, ali nista bez te veze i utemeljenja, ukorenja. To je veza i nas oslonac za dalje bitisanje, zastita pri nevremenima i olujama koje donosi zivot. Godine same sa sobom donose svest i zakljucke o tome.

Uvek ima neka solja, slika od nekog dragog, mladjima neznanog, koja zauzima na pocetku naseg zivota potpuno nejasno mesto u sistemu vrednosti. Stara, ofucana, cesto i okrnjena ili pocepana ali iz nekog razloga nasim roditeljima veoma vazna i bitna.Taj spisak stvari ponekad doseze i do ordinarnih gluposti sto su i najobicnije drvene perle nanizane na obican beli konac, pozuteli od vremena i krpljen nevesto uvezanim cvorovima. Neravnomerni krajevi nisu cak ni uredno iseceni.

Mene te ,, moje“ perle podsecaju na  detinstvo. Iako je od None ostalo mnogo znacajnjih stvari, ove perle koje stoje u uglu ljubavi, obmotane  oko vrata jedne drvene patke kupljene u indijskom sopu u sebi sazimaju jednu neprocenjivu vrednost nemerljivu vrednostima materijalizma niti estetike.  Svaka ta drvena perla je natopljena samo meni ocitim slojem emocija i uspomena koje mogu u vremenu da zauzmu prostor od cetrnaest godina. Nece one nikada verovatno biti nosene, mada drage, ali ce stajati tu i samo prema meni odasiljati toplinu i zraciti ljubav. Nije poenta pricati sad o mazenjima i igrama koje su obezezile moje najranije detinjstvo. Ljubav i toplina su predati i utkani u svaku celiju moga bica , vec o  osobi koja  je bila tako upecatljiva svojim duhom i svojom sudbinom.

Bila je niskog rasta, sa srebrno belom kosom. Pamtim je sa kratkom decackom frizurom uvek uredno zacesljanom. Njeno lice je bilo izborano starackim borama koje tek sada primecujem, jer je ona u mojim uspomnama bezvremena. Nisam je dozivljavala ni staru ni mladu, danas svesna da kad sam ja imala cetiri godine ona je imala sezdeset sedam. Upecatljive su bile njene mekane krofnaste ruke, uvek tople koje su stalno nesto radile. Osnovno je bilo da se meni omoguci sve najbolje. Jelo se nekoliko puta, uzinalo isto tako, a iz tanjira je sve moralo da se pojede, jer „zdravlje na usta ulazi“, sto sam tako mnogo mrzela. Pokusavala sam kao mala sa mnogo trikova da pobijem ovu staru, ni sama ne znam vec ciju poslovicu. Mogla sam do izmoglosti da sedim ispred tanjira, dok su se moji drugari uveliko jurli u dvoristu, sve u nadi da ce doci do tog spasonosnog „ Dobro idi“. Ali do toga nije dolazilo. Nekoliko macaka koje sam kao mala navukla i cuvala je profitiralo od te krilatice.

 Kuhinja nam je bila velika a naravno centralni deo je bio sto sa tri strane okruzen belim drvenim polulucnim stolicama a sa cetvrte strane se nalazio starinski kauc  bez naslona na kome sam ja sedela. Upravo iza tog kauca je zavrsavao po neki batak ili snicla, koji su spremno ocekivali moji ljubimci, pomazuci mi u verovatno shvacenoj prevari.

Od tog vremena verovatno vucem neverovatnu osobinu, da sve sto se stavi pred mene u rekordnom vremenu pojedem i popijem. Verovatno kao posledica neuspesnog prevazilazenja ovog pravila, ta refleksna radnja mi je kasnije donosila dosta problema. Nikada nisam znala da polako popijem sok koji sam kao sredenjoskolka ili studentkinja trebala da cevcim sto duze. Cesto sam bila zatecena sa praznom casom u kojoj je morao da bude na kraju bar gutljaj, da mi kelner ne bi odneo casu i pitao „Sta bi da popijes ?“.

Pa i danas to zdravlje koje ulazi na usta, po mene moze da bude pogubno. Pocev  od prekomernog jela zakljucno sa picem. Mada sam sa godinama naucila da posegnem ka vodi tako da casa moze uvek da bude puna.

Moja figura je sve do osmog razreda bila u skaldu sa tim pricipom. Kao mala mi se na mom burastom telu razaznavala glava samo po masnama i dugackoj kosi, ostalo je sve bilo polukruznog oblika. Kasnije kada sam se „izvukla“ uvek sam imala donji  stomak, koji mi je godinama smetao cak i onada kada sam imala savrsenu liniju. Uvek su postojale dve svetlije sare na stomaku koje nikad nisu na moru mogle da pocrne. Kasnije sam shvatila da to mozda nije posledica brige za zdravlje, vec vise genetike.

Drugi suvenir mog detinjstva je podvaljak koji kazu ostaje od malena. I sad pokusavam da naucim da zauzmem pozu sa rukom na bradi, kako bih bar malo sakrila podbradak koji imam od detinstva. Uopste mi sa pozerstvom tesko ide, i to je nesto sto sam dobila u nasledje od None, koja je uvek bila direktna  i bolno iskrena.

Vise ne mogu da se setima intonacije njenog glasa, koji nije morao nikada da ponavlja nesto dva puta. Bila je ucena, pametna, lepa  zena koja je svoj zivot provela mirno , ali bar po meni posle potpuno nerasveljetne vlastite mladosti . Nema mnogo primera da ljudi za svog zivota promene svoje ime, ali od Jelve, dalmatinke, obrazovane po internatima u Svajcarskoj i Italiji je posle zavrsene uciteljske skole u Zagrebu, nosena nekom svojom sudbinom postala Jelena, uciteljica a kasnije zena mladog ucitelja od koga je bila starija osam godina.

I kao dete sam bila fascinirana fotografijama koje su cuvane u kutiji za cipele, skrivenoj u dnu hodnika u donjoj fioci starog ormana. Mada sam oduvek kao najmladja unuka imala svoje privilegije,  instiktivno sam jos kao dete znala, da  po toj kutiji ne treba bas mnogo da se ceprka. Mozda sam negde osecala neki uskomesani bol ili setu koji su izazivele te stare fotografije, sa meni nepoznatim ljudima u ambijentima starih filmova iz tridesetih godina. Mene su fascinirale dame obucene u bunde sa sesirima i starinski automobili, koje sam tek kasnije vidjala u filmovima. Njene sestre i brat su ostali da zive u inostranstvu a tokom  vremena su se veze kidale i uspostavljale. Ne secam se da je ikada nesto komentarisla, uglavnom je izgledala nezainteresovano za sve te uspomene, koje je ipak sve vreme cuvala, a koje i sada imaju vlasnika. Ono sto je uvek nekako sa osmehom izgovarala je da je brat vodio u Monte Karlo,da je tamo posetila sve velike hotele i kockarnice. Govorila je perfektno nemacki i italijanski a ljubomorno cuvam njene stare  dvojezicne nemacke recnike.

Njeno obrazovanje i znanje jezika a po najvise njen duh je kod svih budio jednu vrstu postovanja, tako da je do kraja zivota ostala gospodja Jelena uciteljica, mada su tada  uciteljice bile drugarice. Bila je dama i gospodja  sto su svi oko nje  osecali i shodno tome je i oslovljali.

Postojala je jos jedna zabranjena zona, gde nije bilo zgodno ceprkati .U spavacoj sobi u komodi ispod televizora u njenoj tasni su postojale jedne naocare, koje niko vise nije nosio. A u toj sobi je na centralnom mestu bila fotografija dve polugole bebe, decka i devojcice od kojih jedna punija i jaca bio decko, a sitnija nasmejana moja majka, blizaci rodjeni sa neravnopravnom datom snagom za zivot. Upravo ta manja i slabasna je uspela da rasplamsa potpuno plamen zivota. Nonin sin je umro od upale mozga u 12 godini. Nije nikada pricala o tome, nije ga ni za godine  koje pamtim ni spominjala. Nikad nije bio ni jedan datum kada je bila tuznija nego obicno.

Samo znam da nije davala te naocare da se sa njima igram. Mogla sam sve da diram,da   na zaprepastenje komsinica slazem i preslazem emajlirane serpe ispod Singer masine..Ali te naocare nisam dirala.Na hiljadu puta postavljeno pitanje ko je vlasnik naocara je odgovarala da su to Batine. Ja nikad nisam (ili se ne secam)  pitala  „Ko je Bata?“. Ali se i danas  secam da je njen jasan odgovor sa imenom uvek bio dovoljan da podvuce vaznost tog imena i tih naocara, koje ja i danas cuvam u istoj tasni i istom ormanu, u drugom stanu i sa vremenskom distancom dovoljnom da postanu antikvarna vrednost..

Ta neka vrsta tuge je, tek sad sam svesna, stalno je iz nje izbijala, ali je meni vidljiva tek kao zreloj zeni. Kao dete koje je raslo uz nju nisam osetila nikakav nemir niti tugu u njenoj dusi, vec samo neiscrpan izvor ljubavi i neznosti sa kojima sam bila obasipana. Znam da sam tek kasnije saznala, da kad joj je umro sin nije pustila suzu, da nije plakala sledecih nekoliko godina, ali da je posle izvesnog vremena na godisnjicu njegove smrti dobila neku vrstu nervnog sloma, da su jedva uspeli da zaustave plac, koji je tuga godinama akumulirala u njenoj dusi.

 Mnogo godina kasnije, kada sam posle svodjenja svojih uspeha i neuspeha otvorila pokopac na vlastitoj glavi, trazecio bjasnjenja za svoje postupke otkrila i kod sebe mnogo slicnih  osobina na kojoj sam joj zahvalna.          

.................

Mir sa pocetka me nekako plasi. U kombinaciji koja mi je zapisana u genetici je to tesko odrziva kategorija. Venama mi jasu  kozaci spremni obracun, logikom i duhom grci, za humor su se pobrinu italijani i dalmatici a za prkos i inat sumadinci. Svi oni imaju svoju  pricu ali je Nona prica za sebe.         

KAKO JE MISLIO TOMA (s)MOR

Razmisljam ovih dana kako ce sve biti lakse, skoro lagodno.Konacno ce se neko starati i o nama i nasim tajnama. Saznace prisluskivanjem telefona kako lepo i u izobilju ljudi zive. Konacno vise nema tajni, situacije kristalno ciste. Odahnucemo zasticeni i sigurni kao beli medvedi. Sigurno ce delati odlucno, sve ce uci u normalne demokratske tokove, gde su prava zagarantovana garantom. Oni su ljudi profesionalci, koji studiozno i posteno zaradjuju mukotrpno svoju koru hleba.

Evo na primer, ta beskrupulozna podvodjenja i prostitucija, bruje novine narod se zgrazava. Tako ce se saznati da Pera privrednik sa velikim P javlja supruzi da ide na sluzbenu veceru, a zapravo sprema “Vece pedofilicara”. Kao kruna veceri  posle potpisivanja novog ugovora sa celnicima iz stranke ce biti Ana. Mala Ana treba samo da organizuje par drugarica iz gimnazije za poslovnu pratnju. Deca zeljna bona i sve ce ostati medju cetiri zida, i vuk sit i deca na broju. Roditelji su konacno zadovoljni jer  su se deca konacno uhvatila knjige i shvatila da je u znanju spas. Mocice da ostanu celu noc. Ani ce kupiti cizme, koje je obecao prosle nedelje kad je bila sa njim kod poslovnog partnera. Da li ce kad Ana  javi mami da ima sedmi cas i da ide da uci sa drugaricama da urade nesto? Sigurno ce nesto, nisu oni povrsni. Uostalom kasnije kad nadju Anu u nekoj javnoj kuci, nece moci da kazu da im je nepoznata...dok je kaznjavaju uzece u obzir neke olaksavajuce okolnosti . Dobro su culi da joj mama vec tri godine ne radi i povremeno menja kolegincu istoricara umetnosi na trafici. Nije mogla da joj kupi cizme, a dete je tako zelelo.

Ili na primer, zdravstvo.Sigurno ce se razgoropaditi nepravdom kad im postane jasno da Milanova majka ima rak, a on ne moze nikako da nadje vezu za zracenje.Ustvari, uspeo je preko dr Stanica da se poveze sa nekim ljudima koji su dobronamerni. Mogu da pomognu za tri hiljade evrija. Problem je samo sto baba ne prima bas redovno penziju, a on ne moze jos da se izvuce iz minusa od septembra i izdataka za novu besplatnu skolsku godinu.Ih, da zena nije u drugom stanju, da nije na bolovanju zbog rizicne trudnoce, primala bi celu platu..sad samo deo..Al dobro, culi su i da joj se sprema otkaz, jer privatniku iz predhodne price ne pada na pamet da je placa jos narednih sest meseci. Ma dobro, sa druge strane zaposlice onu malu, cija tetka radi u poreskoj..malo ce da mu umanji porez. Dakle, nece se iznenaditi vajda kad saznaju da je zena umrla. A sluzbenik hitne pomoci ce sigurno odgovarati, sto u tom teskom trenutku otima od Milana dvesta evra, jer ce za toliko da se ugradi pogrebna sluzba koju je pozvao. Ne, ne moze da prodje to nekaznjeno.

Bice lakse i u prosveti. Kad bude Ljiljina cerka dolazila po diplomu, dobice  profesor dve avionske  karte i vaucere za hotel u Parizu. Moci ce konacno sa mladjom  koleginicom iz administracije ode na zasluzeni odmor. Dosta je radio protekle dve godine, zavrsio je uspesno deset ispita. Zena  nece praviti problem, jos uvek uziva u novim kolima koja je dobio kao zahvalnost za ulozen trud. Ovo u kesu nece ni da prijavi, samo da se oduzi mladoj usedelici za lupanje pecata. Ona ce biti zadovoljna, a ko zna, mozda mu ponovo zatreba. Ma i ne svidja mu se mnogo, malo je konjasta ali je zato mogao lakse da je sarmira. Iskreno, simpaticnije su one tri male sa druge godine, koje uporno rusi ,ali dobro..januar je tek pred nama a i juni je tu. E ali ne moze tako. Sada ce oni stupiti u akciju, nece moci to nekaznjeno da prodje. Zaskocice direktno na aerodomu i odgovarace sluzbenica, sigurno, ne moze da se tako olako iskoriscava polozaj i posed pecata fakulteta. Trebala je da proveri u papirima, a ne da overava falsifikovane polozene ispite.

Ne bi se to ni shvatilo, niti bi dobilo tolike razmere ali kolega iz sluzbe je zabrljao. Bas mu je bilo krivo sto nije mogao na tom lupanjuda zaradi kao prosli put, pa je  iz inata prijavio dekanu i to ga pozvao telefonom, pa sve istrtljao o koleginici. Dekan nece  smeti da ne reaguje, njegovo ime  se vec povlaci mesecima po novinama zbog uzimanje mita .Bolje da se sve slomi na toj nesavesnoj sluzbenici. Spreman ce biti da saradjuje, na uvid ce biti sva dokumenta.Sluzbenica ce cutati, dosta  sramote kad joj familija  sazna da se petljala  sa ozenjenim covekom. Ih, ponadali su se da nece ostati usedelica pa ce se iseliti iz dvosobnog stana, gde ih je vec petoro. Evo i snaja ceka bebu.

Ma ovo je samo pocetak a tek lepota sredjivanja u drugim oblastima ..ma ne zelim ni da mislim. Uglavnom, bilo kako bilo, moracu bas da povedem racuna kad pocnem da divljam telefonom na decu zbog nekih gluposti.Sta znam..kad se sve sredi, moze da me zaskci i konvencija o pravima deteta..

BAJKA O REALIJI

Na carobnoj palneti Mlecna pecurka su ziveli  mali krilati svetlucavi vilenjaci i vile.

Planeta pecurka se nalazila u cenru velike galaksije Realije i oko nje su vrtelo mnostvo planeta , mnogo vecih , strasnijih, vise ili manje umilajtih i iskrenih. Svaka od tih planeta iz galaksije je imala bar po par satelita.

Crveni  mali natoljen ljubavlju, je pulsirao i odasiljao sretne crvene zrake i ka samoj planeti oko koje je kruzio i prema ostalim planetama iz galaksije.  Umeo je da poskakuje, da se vrti brze ili sporije i  taj kljucni satelit je bio potpuno razlicit, nije postojalo pravilo. Kod nekih je bio upecatljiv, vidljiv, pravilnog srcolikog oblika natopljen ljubavlju i emocijama, kod nekih manje zamotan u oblake medjuzvezdane prasine , jedva se probijajuci svojim zracima i ka samoj planeti domacinu.  Bilo je i takvih planeta kod kojih se mali crveni satelit i ugasio u mukotrpnoj borbi sa prasinom i otpadom planete i vetrovima koji su dolazili iz galaksije, te se tuzno po navici vrteo istom brzinom.

 Njegovu slabost su  brzo preuzimali u korist ostali pratioci planete, metalni nazubljeni  ili povremeno bodljikavi neinteresantan zlo-mesec, cije su se stranice ostrile ili tupile u zavisnosti od okruzenja i ostalih pratioca. Ako bi se slicajno nasao okrenut ka nekoj drugoj planeti, nemilice je pokusavao da privuce  i ukrade sto vise crvenih sretnih toplih zraka od tudjeg crvenog satelita, samo u nadi da ce time umanjiti njenu energiju i spreciti da se kojim slucajem ugasnut vlastiti sretan  crveni satelit nekim cudom ponovo ne zapulsira. Umeo je u tim slucajevim da se sluzi raznim obmanama i skrivalicama, samo u nadi da se ne shvati njegova namera kradje energiju i zrake.Sam  po sebi je ispustao sivu tmurnu svetlost, koja se dobro prepoznavala cak i kad je hteo da obmane. Od okrutnosti koju je u sebi sadrzao je zavisilo da li je on sam imao jos par pratioca koji su mu sluzili za postizanje svojih ciljeva, jedan mali lukavi tamno zeleni, jedan zlobni jos ruzniji tamno sivi i jedan nabijeni zavidan koji je pretio u svakom trenutku da pukne sam od sebe. Kod nekih planeta je ova svita, koja je skoro bitisala sama za sebe, bila toliko upecatljiva i jaka , da su ostale planete zazirale od njih pa su se iz petnih zila trudili da promene svoje putanje i da u velikom luku zaobildju . One  su pod bremenom svojih satelita i sami izgledali uglavnom hladno, preteci i veoma neinteresantno. Znali su da  u nekim podsistemima planeta zauzimaju ponekad veoma visloko i znacajno mesto, ali su od njih ipak uvek svi zazirali.U tim podsistemima su se  nalazile uglavnom slicne planete sa slicnim satelitima. Ko ce od koga u toj igri zazirati je zavisilo samo od velicine tog okrutnog sivog konglomerata, od onog sa najvecim se najvise zaziralo, jer se nikda nije znalo kad ce i kojom ubitacnom zestinom da pokusa da zbrise bez grize savesti sve ostale.

Nisu sve plamete imale isti broj satelita. Moralo je da ih bude bar tri. Postojale su sve forme tih satelita kod svih, ali kod vecine su bili zakrzljali, prosto neprimetni i nebitni u odnosu na britak razuman beli i logican intuitivan ljubicasti satelit. Mada su ova dva bila u nekoj medjusobnoj vezi, pa u zavisnosti od jednog se drugi ili smanjivao ili rastao, ipak su oni bili kao komsijski sateliti na maticnoj istoj planeti dobrosusedski i ponekad u skladu a ponekad ne sa pulsirajucim crvenim. Pravilo je bilo nepisano da ako su sva tri dobro rasporedjena, planeta je odisala nekim skladom i umilnoscu, zracila i isijavala ove harmonicne spektre i time bila dobro vidljiva i prepoznatljiva za sve slicne planete a narocito dobro vidljiva sa planete crvena pecurka i njene vile i vilenjake. Izmamljivale su ovakve planete i paznju ostalih manje vise sivkastih i tmurnih, prosto ih je onaj zavidni satelit nekako gurao prema njima, ne bi li se nekako sa jedne strane umesali u tu harmoniju i poremetili je, ali mnogo cesce iz skrivenog cilja da se  okupaju i razgale u  toj harmonicnoj sretnoj svetlosti, mada to ni po koju cenu ne bi priznali.

Ali na Mlecnojj planeti pecurka nisu ziveli samo vile i vilenjaci.Pod kapom pecurke su kao slepi misevi bili zakaceni mali crni zli krilati patuljci. Njihovo carstvo je bilo u tami, sakriveni od svetla i od boje, sabijeni kao u crnoj rupi, vrebajuci i pokusavajuci da se  neprimetno iskradu i napadnu po neku planetu, ali su vile i vilenjaci bdili nad svima. Kupola je bila obla, oni su bili istancanog vida i misli i tacno su znali kome sta preti i uglavnom suzbijali negativne posledice zlih patuljaka. Svi oni u ravnotezi su drzali tu harmonihj Realije.

Nekada je borba sretnih vilenjaka i zlih patuljaka bila veoma zestoka. Svaka planeta je imala svog vilenjaka koji je budno motriona nju i pokusavao da suzbije posledice zlih ili da najbolji nacin pronadje putanju koja je bila dobra za planetu, ponekad vodeci kroz tesnace i vihore svemirskih oluja.  Neke planete su bile uvek u pratnji svojih vilenjaka, neke su bile samo pod budnim okom prismotre, ali ipak uvek u nekoj zasticenosti razumele to ili ne. Planete su bile uglavnom  slepe za postojanje tih malih pomocnika, koji su uvek bili u blizini njihovih crvenih satelita, cuvajuci njihovu toplinu i iskrenost u borbi da odrze  vecni plamen i pusliranje a time i oslabe dejstvo zlih, koji su koristili svaku slabost i time ugrozavali snagu cvenog a jacali snagu okrutnog.

Ako je bilo u harmoniji, onda je protivteza zlih i dobrih bila u jednoj ravni, po tek poneku slabost vilenjaka su koristili zli, ali bi se ubrzo posle toga klatno brzo vracalo u hamoniju i dobre amplitude. Ponekad su i vilenjaci znali da se najute i da samu planetu puste u nemislost kako bi shvatala u cemu gresi, nekada su se te greske u istoj stvari cesto ponavljale, ali ako je bilo srece onda je logican  satelit preuzimao odgovornost i brzo dovodio u red nestasnog ponekad nerealnog crvenog. Citava svita galaksije je bila potpuno raznorodna, razlicita a u sustini ista , ponekad smesna u odnosu na ozbiljnost i batrganje svih planeta koje su htele ne htele sve isle ka jednom velikom levku, izlazu iz te galaksije i klizile ka kapiji sledece , na kojoj su samo odbacivale svoja obelezja, zadrzavale sve svoje karakteristike i prelazile u sledecu. Tamo su dalje morale da uce i da se ispravljaju. I to kruzene iz jedne u drugu je bilo na neki nacin beskonacno dok se sve ne bi preselilo u neku svetlost koja je jednostavno postojala  i u kojoj su kao vecnost plivale sve te planete.