Treba pricati i ziveti bajke, strastvene, ljubavne tuzne i strasne. Sudbinski istinite kolko god
bile bajkovite. Bajke o zivotu o nadama i prevrtima, mislima koje se retko kada
prekotrljaju preko usta da bi preko
uva stigli do mozga. Lepota svega je upravo
postojanje paralelnog sveta u kome se menjaju
likovi i njihove karakterne osobine, daju zavrseci prica bas onako kako bi bilo
najbolje iz ugla bajkopisca Pisemo ih i sanjamo svaki dan koliko god zeleli da
od njih pobegnemo, samosvesni i samozadovoljni zatvoreni u realnosti. Mozda se tako zadrzava osmeh na
licu i kada nisi u bajci, ona te saceka kasnije u mislima, prevnes malo radnju
i navuces osmeh.
Svaka suza skotrljana niz lice se pretvara neobjasnjivim nacinom
u grumen srece, svaka nepravda ili nerazumevanje
se ispravlja. Nema tu negativnih i zlih ljudi koji nisu dobili pakao, pec ili kaznu
za sve lose. Neshvaceni i pravedni su shvaceni i nagradjeni, losi kaznjenji da
se kuvaju na plamenu svojih niskih strasti i pakosti. Amplituda tasa sa tugom je
jednaka onoj sa srecom koja uvek pretegne. Najvaznije je da je sve moguce, svi
neocekivani obrti koji su razumljivi po zavrsetku price.
Omiljena bajka u detinjstvu mi
je bila “Koza i sedam jarica”. Naravno koza je spasila svoje jarice a ja sam
besomucno okretala i gledala slike i ono jedno jare koje se sakrilo u sat.
Dobro se secam da je slika bila sa desne strane i da sam bila sretna sto vuk ne
vidi da su vrata malo otskrinuta. Otrcane korice „Jezeve kucice“ su bile
izlizane od neumornog prevrtanja i razgledanja
a „Stiborova suma“ je plasila zmijskim jezikom koji je palacao iz usta zene. Znam
da je bila neka negativna psiholoska anaiza bajki, ne znam ni da je
parafraziram jer sam je ocito odmah odbacila. Nisam bila poklonik bajki o
prncezama pa ocito u tom smislu nisam bila na zrnu graska.
Imam ukoricene
Mikijeve zabavnike od prvog broja a u plave korice je ugravirana posveta. „ Dragoj ..od tate“. Ostalo je kao
najvrednija uspomena nemerljiva ustaljenim etalonima za vredost. Omiljeni lik
mi je bio i ostao Silja i Proka pronalazac.
Pre Zagora,
Komandant Marka i Alana Forda zaboravljeni naziv stripa sa fascinantnim naucnofantasticnim crtezima i
nekim hrabrim „tetama“ nemoguce zgodnim i smelo obucenim. Neke verovatno
amazonke, a to nisam ni znala. Naravno da sam skupljala i slicice Sare Kay da
ispratim trend, ali prema onome na sta je moje oko naviklo su te slicice bile
samo „slatke“.
Nikako ne smem da
zaboravim trauma koja je za posledicu
imala dalekosezne posledice. Ni danas ne pamtim imena glumaca, tada iz revolta sa jednostavnom logikom : „Ni oni
ne znaju kako se ja zovem , zasto ja da pamtim njihova imena.“ Izgovereno u
besu pred grupom drugarica listajuci neki od onih casopisa za devojcice „Tina“
(ako se ne varam). Nisam znala da je Robert Redford bas Robert ili vec.
Sve je tako
jednostavno i logicno, matematika ima
samo jedno pravilno resenje, putevi kojima ce se ici su razni, ali rezultat je
isti. Koza i danas grcevito brani svoje jarice, svuda gde se nadje pravi jezevu
kucicu i ne dozvoljava da iko pipne u nju, sece zmijske jezike kako ih nasluti
a neumorno trazi rupu na saksiji kao Proka svoj pronalazak. Mozda je i smusena
i pogubljena kao Silja, imena glumaca i „ prominentnih licnosti“ i dalje ne pamti.
Oko joj najvise uziva u Sagalovim slikama gde se bolje tako bezobrazno dobro
slazu. Likovi lebde dok se zaljubljeni crveni bikovi i zute koze sviraju
violine, a cirkuske plesacice jasu na plavim i zelenim konjima.
.........................
Ne bih da
dobacujem u buducnost, jaricima sam svojevremeno ukidala one grozne monstrume
od lutaka koji su sad smesno naivni prema ovim sadasnjim koji bacaju magije i
uzimaju dusu, ili sta vec rade ne znam. Teleltabisi i on glupavo prase, ne znam
kako se zove su hit crtaci a skoro sam imala problema da kupim postenu lutku
detetu za prvi rodjendan. One lutke sto lice na “tradicionalne” lutke su
nasminkane i vise lice na neku zvezdu iz Pink produkcije.
Нема коментара:
Постави коментар