LADJE

Sedela je na obali reke i prebrojavala potonule ladje, koje su na malom rastojanju bile ispred nje. Sve nekako gorde, jarkih boja, mamile su je i dalje. Osecanja pomesana sa ljubavlju a sve ih je potopila u dubine svoje duse. Pozelela je da ih dodirne, dohvati, izvadi ali to je bilo nemoguce. Previse je vode proteklo, previse je reci receno da bi se potrle. Svetlost se neobicno prelamala pa su izgledale kao  zarobljene u kocki leda i tako odoljevale patini, starosti. Upitno je pogled klizio od jedne do druge, prepoznajuci svaku po liku koji je bio urezan na pramcu, po boli koju je primila u nekoj plovidbi.

Predeo je bio miran i pust, nestvarno miran za podne, za bezvremen dan, za  sive oblake koji su se oslikavali na porvrsini vode. Kao da se slika preklopila, kao da su lade plovile nebom. Suza je kanula i ogledalo proslosti je pocelo da se siri u koncentricnim krugovima.

A onda je podigla pogled u cisto nebo. Osetila je trzaj, nesto se zatreslo, led se polomio . Sunce se probijalo kroz oblake, okolina je pocela da dobija nijanse, sumovi su zapljuskivali svest, ptica se oglasila. Ona ce je povesti dalje...nema vise tereta, niti leda. Pustila je da ladje nastave svojim putem...Mirno more, pozelela je svakoj, okrenula si i krenula dalje.

SUNCE U OKU

Svest je nedokuciva i lebdi iz jednih krajnosti u druge, gradi neke svoje mostove, prelaze, kojima se lako prebacuje preko provalije slabosti. Provalija pod  mostom zjapi i mami nekom svojom magijom, kao pogled u tamu bunara, koji doziva u svoje dubine. Uz pomoc nevidljivih prelaza misao ne tone u reci nekih niskih strasti i osecanja. Bezi sama od sebe, od stvarnosti od svojih neuspeha, razocarenja.Stavlja prihvatljive kulise  za zivot u kome se odigrava, ususkava se i zatrpava svoje vlastite nerazjasnjene otpade iza tih lepih kulisa, praveci se da ih ne primecuje, da ne postoje. Ali te nerazjasnjene stvari uvek proviruju kroz neke procepe postavljene konstrukcije. Istrcavaju u najneprimerijim trenutcima, nekim gestom ili  reakcijom i vire nespretno na najneobicnijim mestima. Opominju a ponekad  prete da sruse sarenoliku gradnju i imaju nekad takvu  snagu da sa bukom opustose celo jedno bitisanje.

Taj nerazresen otpad zatvoren u glavi, koji naizgled preti, moze svojom stvarnoscu, ako se poveruje u njegovu rusilacku snagu, da unisti svaku trunku samopostovanja. Iako su na izgled tamni virovi nase duse, oni su zapravo isceliteljski  izvori. Oni sluze kao podsetnik za pravu rekonstukciju i klasifikaciju otpada, koji se godinama bezvoljno i nekriticki skladistio, za jasno razdvajanje vrednog od manje vrednog, za odbacivanja nebitnog i reciklazu bitnog. Potreban je pogled unutra, u dubuni u sebe.

Obicno on zove i mami sam, udara na svest u raznim oblicima, tuge, jada, samoprekorevanja ili samosazaljenja ili istinskih nedaca kako bi se video i pokazao, skrenuo paznju da je nepravedno previdjen i zanemaren, dospeo tamo gde jeste, da ima potencijala i energije da se oblikuje, menja u rukama vestog majstora koji zivot zivi  a u njemu treba i da uziva. Kao glina, tamna i neprivlacna masa koja nicim ne skrece paznju na sebe. Tako neprivlacna moze da osvane u obliku lepe i umetnicki vredne statue, koja zavredjuje paznju umetnosti zivljenja...

Ali treba biti talentovan umetnik, sa jasnom vizijom i ostrim okom i proceniti sta upotrebiti sta odbaciti, sta preoblikovati a od cega napraviti nesto sasvim novo. Nema mnogo cega za odbacivanje, fakticki nicega jer je sve materijal jednog zivota koji u formi prociscenog, obradjenog  treba da se vrati u svest. Iz  novih perspektiva sve izgleda drugacije i to nas obogacuje .

Kolike su kulise zavisi od kreative majstora, od njegove rane faze umetnickog sazrevanja i ucitelja na cijim su modelima pravili svoje i cije su radove prihvatali zdravo za gotovo  kao vrhunce samoizrazavanja i etalone slaganja boja i formi.

Ali pravi ucitelj je kad ga ucenik prevazidje, sto nekada nije pravo , a pravi ucenik je kad spozna nesto i prekombinuje drugacije a time ne ospori i ne omalovazi  vrednosti na kojima se razvijao.  Neke kulise su lepe i najpribliznije realnosti, neke manje, kod nekih ima iza dosta materijala kod nekoga tek neka hrpica. Dobro i lose mogu da budu oba. Niti mala gomila otpada obmana znaci da je kulisa vrhunska i vredna, da je sve dato iskorisceno, sto u vecini i nije slucaj, jedino dosta puta potvrda da nema raznolikosti i sustinskog uzbudjenja pred kojim treba dah da stane.

Ima i toga, odlicnih znalaca koji se kale od rane mladosti, gradeci ali zadrzavajuci i veseo i razbuktan duh koji nije dao da se zavede samo formom. Naravno ni velike deponije otpada ne znace nista vec mogu da budu samo ruglo slabosti od kojih se slabi majstori  sklanjaju i tuguju na zgaristima i smardu samih sebe.

Publika pri takvim izlozbama nije bitna, nisu vredni cak ni mnogi kriticari ni znalci. Ima mnogo kompetentnih laika i laznih poznavaoca formi zivota. Pred jednom vrednom slikom u galeriji prodju kolone praznih sretnih i nesretnih ociju, koje se zadrzavju ispred platna i u njemu ne vide nista drugo nego pomesane tonove boja, kojima se po navici i halabuci datih etalona lazno dive nemocni da prodru u srz dimenzije i spoznaju bilo kakvu vrednost. Oni ne shvataju zapravo sa koliko se tezine i znoja  pravi ta prava jednostavna vrednost, prost jednostavan zivot u skladu sam sa sobom, koja  izbija iz svake celije i medjucelijskog prostora uzimajuci mu snagu , ubijajuci ga sa jedne strane a sa druge praveci spokojnim. Jer ima onih koji i kad nista ne razumeju, razumeju, koji po unutrasnjem stanju i osecajima imaju snage da spoznaju nesto i tamo gde drugi ne vide. Da li ne vide  zbog slabovidosti ili umrljanih stakala lupe..ili zbog nedovoljnog  talenta...ili je jednostavno tako lakse.

Primera je dosta u zivotnim platnima koje su prvo bila omalovazavana i bacana kao ogrv u peci, ciji su stvaraoci gubili totalne kontakte sa stvarnoscu zbog nemogucnosti uklapanja. Kasnije kada se kolketivni vid izostri, razazna se i u najmanjim delanjima nekada netalentovanih neprocenjiva vrednost i za njom se traga. Ali i obrnuto u radovima cija je vrednost bila glorifikovana ali se brzo trosila i padala u zaborav kao i svaka prolazna moda ili kula od karata. Uvek je bitna sustina materijala, nekad je cvrsta i odredjena kao stena u koju moze da se isklese kula koja se ne urusava, ili promenljiva kao pesak od koga se sa vlagom mogu napraviti lepe kitnjaste forme ali koji nazalost sa svakim gubitkom vlage pocinje da se truni ili vec pri prvom udaru vetra vremena se srusi. Lep i dobar je svaki materijal, ali su predrasude lose. 

KOPCA

Belina, papir….tabula Laza…da, da Laza a ne raza. Praznina ali ne vakum, necega nedefinisanog ima u toj praznini,  supljina ali puna, nesto je u njoj  ali sta?

Teska definicija osecanja nabijenih  jedna na drugu. Dolazila su jedna za drugom sva toliko jaka i upecatljiva, da su u naletima morala da  potiskuju  svaku predhodnu. A vremenski rok za potiskivanje je bio previse kratak,  pa su se mesale, uguravale s brda s dola i prelivle jedna u drugu. Nijedan dogadjaj nije imao vremena da se peradi, precisti i u nekom pihvatljivom obliku zapakuje i nekako bezbolno skladisti.Tako su nastajale esencije ubitacne jacine, svaka emocija za sebe, jedna pored druge….sve zajedno tempirana bomba a nerazumljiva.  

Necu puci, ne znam, mozda onda kad izgubim i ovo malo nekog osecaja za realnost i definitivno predjem i ja na papir, u drugu dimenziju. U njoj je drugacje, u njoj mogu da bez grize savesti pricam sama sa sobom, sa tom belinom koja me sve razume i ne ljuti se, niti se ja pitam da li gresim i da li me je shvata. Nista ne prebacuje. Sta god htela i pomislila, u njoj mogu da prozivim, da nacrtam nekim cudnim pokretima ruke lupajuci po ovoj tastaturi. I onda se otvaraju neka vrata iz koje jedna po jedna izlaze sve te moje nabijene emocije, ekstrakti i postaju eliksiri za mene, za moju dusu, rasterecuju me i ne cine me tako tempiranom. Cujem i vidim svoje misli, ne osudjujem ih niti im zameram, moje su, a deca se vole.

Jedino zameram sebi, ali i tu mi je belina papira pomogla, zameram sto mi  je iz dan u dan sve jasnije da mi je sve vreme strasno nedostajalo neko iskreno zajednistvo medju ljudima. Mada naizgled  jaka i sigurna, ustvari sam uvek znala da sam prosto ubacena  u niz, karika nesto drugacija, ka kojoj strme a koju ne razumeju. Kao kad se nesto nastavlja, da bi se  dobila potrebna duzina, ogrlice, narukvice, porodice.

A onda  u nekim sledecim nizovima me je pratilo to osecanje koje mi stvara nelagodnost. Da li je i u njima sve tako, jer tako treba. Da nije bilo tog krpljenja mozda ne bih tako dugo i jasno osecala  strah, koji me je previse dugo paralisao.

Ali ne, vreme toga je proslo, sada sam svesna da sam uvek bila kopca. Bez nje su nizovi bili rasipani. Nisam bila svesna, a sada dobro znam. Stajale su perle ljudi na okupu, izgledali su kao jedna celina spojena nitima. Ali niti nije izgleda ni bilo, bili su gurnuti jedni ka drugima, tu kopca nije ni potrebna. I tako je postenije. Zakacice se neke nove perle slicnije ili iskrenije, zato sto tako hoce a ne zato sto tako treba ..napravice se na kraju nesto vredno truda.

Kazu covek,  kasnije uglavnom  zazali za onim sto nije uradio nego za onim sto je uradio.Nadam se da je tako, mada se u celom izrazu ne pominje greska, da li je  bolje sto je pogresio ili sto nije.   

MOJA BARKA

Vec odredjeno vreme pokusavam da napravim zaokrete u zivotu. Na primer da postanem plavusa.. ali necu, mada sam probala i periku. Nije lose, slikala sam se i poslala prijateljicama. Zvale su me da pitaju ko je to.....znaci dobra mimikija. Dakle u tom smeru ne krecem, jedino ako orobim neku banku pa da me ne prepoznaju.

Ali u jednom sam uspala stoprocentno. Moj zaokret mazno lezi pored mene.Pocinje da prede kad je pogledam. Male sape, bele cizmice i roze njuska. Ponovo nas je neko   izabrao za gazde..Malo tigrasto crno-sivo mace koje je  pritrcalo mom sinu i zakacilo se na farmerke. Nespretno se vec dva dana borim  sa fuj, dodji a dobro znam da to ovde ne funkcionise. ”Gde je Njusa” Kratak odgovor ” Ona nije Njusa, nemoj tako da je zoves.” Dobro Mici.. E da, Njusa me gleda iz rama i misli se..

...............................

Jesen pre 14 godina. Tezak film „Tamna je noc“ .Za mene jos tezi  zvuci cviljenja u pozadini. Njanja, puno ime,  je bila moja jedina prava dadilja. Junacki je podelila sa nama posednjih 13 godina raspleta.Obrela se u nasoj tadasnjoj basti sa jos dva mala psa iz istog legla, koja sam pokupila sa ulice. Najmanja od njih, nije mogla ni prag od balkona da preskoci. Svi su mi govorili da licimo..Nisam uspela ni da zaplacem kada sam je drzlala pre pet meseci  krilu da deluje inekcija za uspavljivanje. Bilo je dosta toga za plakanje.

.............................

„Vidi nasao sam kanarinca“ Naravno od sve dece jedino je moje znalo da sme da ga donese kuci. Dakle Kica. Leteo je po kuci dva dana dok nismo nabavili kavez. Uzivao je sa nama, i dostojanstveno sa  zvoncem i ogledalom sahranjen na livadi na Bezanijskoj kosi.

..............................

„Mama, vidi u nasoj basti kornjaca ??!“ Zaprepastenje, velika kao tanjir sumska kornjaca...Dakle Koja..Zabluda IT Koje je resena posle nedelju dana kada nam je komsija priznao da je on ubacio kod nas, jer je znao da cu je primiti.. Koja je patrolirao po basti, Njanja je lajala dok ga nije prihvatila a Kica se nije obazirao u svom repertoaru.U jesen je Koja poceo da se zakopava, a ja da jurim veterinara za kornjacu. Dogurala sam do zoloskog vrta i gospodina iz neke Africke drzave koji je pristojno govorio srpski. Misterija je bila razjasnjena... Koja je zensko, povukao modu jos pre svih parada..dakle nije on, nego ona..“spava preko zime, stavite je u kutiju pa u podrum..“ „ Kako da je ostavim kao mrtvu u podrum???““ Ako hocete,mozete kod nas da je ostavite..imamo zimsko spremiste...““Ostavljam!“

............................

Jesen pre ...godina. Pijaca na putu za Lesnije Dalji, Podmoskovlje. “Vidi kako je sladak!!” Posle bacenog pogleda na malog belog plisaog medu bezim po pijaci a svita me juri..”Da ga kupimoo” Odlucno “ Nee”  koje me je nateralo da sledecih godinu dana setam satima na minus 18, da se pentram po poligonu za dresuru i pregovaram sa dreserima po Moskvi. Podgoljanska  ovcarka, ogroman beli pas, sa njuskom i stasom medveda, verni cuvar  zbog  koga niko nije smeo da mi pridje niti da mi pruzi ruku. Deca su imala vlastitog  ponija, ja vlastitog trenera za preskakanje prepona na ledu..Sve u svemu Bena sam morala da udomim ..Meni nije smeo niko da se obrati sledecih sest  meseca cak ni sa utesnim recima “  Mnogo je veliki za stan”.

...........................

Nisam imala hrcka..ne zelim, ribice..moze ona zlatna za ispunjenje bar 3 zelje , zeca..moze ali jednog specijalnog iz Alise.

SUKNJA

“Jedva mogu da zakoracim i udjem u kola, uska mi je suknja” “ Pa zasto si obukla tu usku suknju?” “Nemam drugu” Noga na gasu refleksno pocinje da pritiska papucicu, prva sam na semaforu. Usput upaljena cigareta i bucno ispusten dim. Da je ispred bila kucica od tri  praseta, ne bi bilo potrebe da cekaju vuka. “Kako nemas mama, pa ja sam ti poklonila bar tri!” “Pa nemam...!”” A onu ...i onu...., sto sam ti poklonila, one dve sto imas i blejzer, kariranu...” mozak pocinje da klepece u panicnom strahu da se seti jos nekog dezena, boje Jedino tako moze da opravda potuno suludo ponasaje vozaca kome polako pocinje da se skuplja pena u uglovima usana. ”Ne, teget mi je dugacka, crnu i kariranu ne nosim, a ne znam na koje ostale mislis?”. Panicno razmisljam da okrenem kola i da udjemo u prvu prodavnicu, da kupimo nepoznati broj sukanja koji bi me zastitio od ovakvih situacuija koje od mene prave potpuno nepodnosljivu osobu, ali znam, ormani su puni i cuvani kao najbogatiji trezori....U nekom mozdanom grcu hvatam dizgine razuma i mirno pitam „Zasto mi to uvek radis? Zasto se stalno zalis. Druga recenica koju si mi rekla je na ne..uvek nesto nemas“.

Sa trecinom mozga koju nije zahvatlo  globalno zagrevanje uobicajeno  u ovakvim situacijama, prebacujem pricu na desetu temu. Priblizavamo se groblju, prica polako usporava.

Posetile smo zajedno i moje dve prijateljice. Jedna je umrla pre sedam godina, bila je tada godinu dana starija od mene sada. „ Koliko je bolovala?“„Tri meseca.“ Cutimo, ja namestam cvece, palim svece i pusim. Odsutno gledam u plisano srce koje stoji medju cvecem sa natpisom ”Najboljoj mami”..Pola sata kasnije, dve cvene  ruze  u mojim rukama i pogled zakucan u kamen i sliku prelepe crnke koja se osmehuje. „ U petak smo pile kafu na Tasu,u ponedeljak je pala. Umrla je u nedelju““ Koliko je proslo?“ „ Nije jos ni sest meseci.“ „ Bas je lepa , Boze kako malda....“Vracamo se polako cuteci.„Kako si odmah znala da nadjes put ?“ Cutim.. “ Pa da bile ste povezane” Cutim..

Vozim nazad, na tri moje nevezane price odgovara sa “Da i ja isto tako radim“ Precutkujem i to, bespredmetno da je pitam kad je ona to tako uradila. Zasto stalno misli da smo slicne? Zeli da ja budem kao ona ili ona kao ja...Razlika prosto bode cula.

Posmatram je dok skida kaput. Oduvek je bila vitkija od mene, a na njoj najuza suknja, koju nisam do sad videla  i koju i ne moze da zakopca. Dobro je sto imam sinove. Kad me uhvati ludilo necu poceti da se merim sa njima.  Osmehujem se, kako ne mogu da prhvatim da stari i da ne zeli da se pomiri sa tim. U glavi su mi likovi mojih prijateljica. Njihova deca nazalost nece imati ove sulude rasprave sa svojim majkama. Kazem ” Hajde da rucamo”.

LEPOTA - KAKO CE TO BITI

Nesto razmisljam ovih dana kako ce nam lakse biti  kad saznaju sve nase tajne. Cuce onda preko tih mobilnih koje prisluskuju kako lepo i u izobilju ljudi zive.Onda ce sigrno pomoci  i dejstvovati odlucno..Sve ce se saznati te ce biti lakse da stavi u normalne demokratske tokove. Oni su ljudi profesionalci koji studiozno i posteno zaradjuju mukotrpno svoju koru hleba

Evo na primer, ta beskrupulozna podvodjenja i prostitucija. Sta ce uraditi  kada saznaju da Pera bizMismen  javlja  supruzi da ide na sluzbenu veceru  a zove malu Anu da mu organizuje jos dve drugarice iz gimnazije za poslovnu pratnju. Dobice one cizme koje je videla prosle nedelje kad je bila sa njim kod poslovnog partnera. Da li ce. kad Ana  javi mami, da ima sedmi cas da urade nesto?  Pa valjda ih za to placamo, ma sigurno ce nesto.. nisu oni povrsni.Pa ne mogu da se prave ludi kada sretnu Anu u nekoj javnoj kuci da kazu da je ne poznaju...dok je kaznjavaju uzece u obzir neke olaksavajuce okolnosti . Dobro su culi da joj mama vec tri godine ne radi i povremeno menja kolegincu istoricara umetnosi na trafici. Nije mogla da joj kupi one cizme, a dete je tako zelelo.

Ili na primer, zdravstvo.Sigurno ce se razgoropaditi kad im postane jasno da Milanova majka ima rak a on ne moze nikako da nadje vezu za zracenje.Ustvari, uspeo je preko dr Stanica da se poveze sa nekim ljudima koji su dobronamerni. Mogu da pomognu za tri hiljade evra.Problem je samo sto baba ne prima bas redovno penziju, a on ne moze jos da se izvuce iz minusa od septembra i izdataka za novu besplatnu skolsku godinu.Ih da zena nije u drugom stanju i da nije na bolovanju zbog rizicne trudnoce, primala bi celu platu..sad samo deo..Al dobro, culi su i da joj se sprema otkaz, jer privatniku ne pada na pamet da je placa jos narednih sest meseci. Ma dobro, sa druge strane zaposlice onu malu, cija tetka radi u poreskoj..malo ce da mu sredi neke papire. Dakle, nece se iznenaditi vajda kad saznaju da je zena umrla. A sluzbenik hitne pomoci ce sigurno odgovarati sto u tom teskom trenutku otima od Milana dvesta evra, jer ce za toliko da se ugradi pogrebna sluzba koju je pozvao.

Bice lakse i u prosveti. Kad bude Ljiljina  cerka dolazila po diplomu, donece profesoru one dve avionske  karte i vaucere za hotel u Parizu. Moci ce konacno sa onom mladjom  koleginicom iz administracije ode na zasluzeni odmor. Dosta je radio protekle dve godine, zavrsio je uspesno deset ispita, a supruga nece da pravi problem. Vec je potrosila onih pet hiljade evra stojoj je dao. Jos samo da se oduzi ovoj maloj za lupanje pecata, ko zna mozda mu ponovo zatreba. Ma i ne svidja mu se nesto,malo je konjasta ali je zato mogao lakse da je sarmira. Iskreno ,simpaticnije su one tri male sa prve i druge godine, ali dobro..januar je tek pred nama a i juni je tu. E ali ce onda oni stupiti u akciju, jer ce sve znati ,nece moci to nekaznjeno da prodje. Zaskocice direktno na aerodomu i odgovarace sluzbenica sigurno sto je tako lakomisleno lupala pecate na falsifikovane polozene ispite. Ne bi se to ni shvatilo,ali kolega iz sluzbe je zabrljao. Bas mu je bilo krivo sto nije mogao na tom lupanju pecata da zaradi trista evra, pa je  iz inata prijavio dekanu. Dekan nije smeo da ne reaguje, jer  se njegovo ime  vec povlaci mesecima po novinama za uzimanje mita .Bolje da se sve slomi na toj nesavesnoj sluzbenici. Iovako ce je ubiti sramota kad joj familija  sazna da se petljala  sa ozenjenim covekom, a taman mislili da nece ostati usedelica. Nece joj padati na pamet da mesa njega jos u sve to.

Ma ovoje nista kako ce sve da se sredi u drugim oblastima ..ma ne zelim ni da mislim. Uglavnom ,bilo kako bilo, moracu bas da povdem racuna kad pocnem da divljam telefonom na decu zbog nekih gluposti.Sta znam..kad se sve sredi moze da me zaskci i konvencija o pravima deteta..

NIT

Uvek sam  zelela da me neko voli, na moj nacin , onako samo zbog sebe, iz ljubavi i zbog mene. Ja tako volim,valjda sam takvu ljubav dobila. Ne moras da budes uvek dobar, ne moras da je zasluzujes, ne moze da ti se oduzima, da se lupaju recke, meri. Bitise sama za sebe, jer tako hoces, tako volis.

Ne znam da li je po definiciji psihologa i ostalih ucenih ljudi na tu temu, moja predstava ljubavi detinjasta i nedozrela, ali ja i danas tako volim. Ne mogu da je gradim, da je temeljim, odmeravam. Ona se ili javi li ne u celom svom velicanstvenom sjaju, sa razlicitim intezitetom  prema prijateljima ili nekome drugom. Zato se kod mene i desava da se zavrsi sa jednim tankim rezom, jednostavno prestane u trenutku kada se dobije neka cudna spoznaja lazi osobe koja se taman navukla na uzitak svih prvilegija paznje.

Slican odnos imam i prema ljudima. Ne znam da li sam otvorena osoba ili ne, mislim da ne bas, ali kad upoznam nekoga ko mi je simpatican onda ne postavljam barikade, nema nekog specijalnog prosudjivanja, kantarenja.Nisam ja zaduzena za etalone i ocene, vec samo za to, da li sa nekim imam i osecam tu taku nit bliskosti, povezanosti i  poverenja. Ako to osetim, onda sam najiskreniji obozavatelj nosioca te niti. Dam sve , poverenje, sebe, vreme.

 Vise puta sam razmisljala o mom interesovanju i odnosu odnosu prema drugim ljudima, upravo iz cinjenice da su se niti bliskosti cesto prekidale. Sustina je da  na raspolaganju nemam hiljadu zivota, niti hiljadu licnosti. Imam jedan i ne mogu da manipulisem vremenom i sacekam sto svetlosnih godina da bih nekog upoznala. Ponudim mu mene, onakvu kava sam, uglavnom bez mnogao skrivalica, u nadi da ce i ta druga osoba pokazati sebe. Ali se cesto ljudi uplase. Zivot nas kvari i cini opreznim. Ja ne mogu tako, ako moram da budem na oprezu sa nekim onda se sklanjam, onda nema niti i sve ostaje u okviru povrsnosti. U sustini, ljudi ne mogu od mene da uzmu nista, mogu da izgledam cudna ali sam na taj nacin slobodna. Dajem sta imam, to je moje vlasnistvo i kad drugi uzimaju, puni se ponovo. Oni mogu da budu samo uzivaoc necega sto nje njihovo, sto je tudja paznja i ljubav.

Mnogi ljudi ne umeju da zadrze  nesto sto im se da samo od sebe. Cesto ih zapljusne samoljublje u takvoj razmeri, da i ne primete kad pocnu samo da koriste zalihe, a ne i da ih pune.U mom slicaju poklonjena baterija, data na punje, da duze traje. Ali mnogi je samo istrose, nemaju punjac, duha, emocia, tananih osecanja empatije. I onda pitanje, pa sta je..nista isurila bateija.Istina je, da i nije svako sposoban da prima i da daje. Neki se ukostunice jos u detinjstvu, verovatno jer su sa ljubavlju dobijali i bol, od drugih koje su drugi zatvorili u opnu, jer  nisu znali da im daju ljubav.

Meni se stanje potunog bezumlja sa neukrotljivim  amplitudama u ponasanju i razmisljanju, dogodilo mozda stvarno samo jednom. Stanje ludila usred ludila.U nelogicno vreme, u suludim okolnostima i nicim potkovano.Jednostavno paraliza mozga u odnosu na sve kako i sta treba. Neverovatan proces zivota, nepredvidiv, uskomesan. U jednom istom trenutku moze da bude natopljem potpuno nespojivim stanjem duhaa zacinjeno ljubavlju. Zapakovan paket, eksplozivna naprava, a na vrhu ogromna roze masna, koja daje ton svemu pa se paklena masina i ne naslucuje.

Da li su nesretne ljubavi samo prave? Mozda je prihvatljivije da su nedorecene i “odzivljene“ ljubavi upecatljivije  jer nema vremena za razocarena, nema vremena za sve ono nevazno, a bitno u zivotu. Nema vremena za izivljavenje te ljubavi koja bi mozda na kraju splasla, ugasila se kao plamen na vetru svakodnevnice, briga, ispraznih prica. Onda ona ostaje kao nedorecena prica kojој u zavisnsti od raspolozenja dajemo najrazlicitije zavrsetke. Mozda bi bilo...ali u sustini uvek biva upravo onako kako treba.

DUPLO V

Vetar. Nekada je duvala prava kosava. Nekada .... farmerke, kaput drustvo iz gimnazije, povratak kuci. Bilo mi je sve jedno da li duva nedeljama. Smeh, virsle na prvim otvorenom kiosku brze hrane na NBgd, red i specifican miris . Fleka od senfa ili od ulja, koje je  pri halapljivom prvom zagrizaju obavezno  prskalo na sve  strane.A onda najhladnije mesto na planeti. Brisan prostor od reke, dvadesetak koraka i ulaz.Obavezna setnja psa, Popusena cigareta iza borica...

Veceras sam otvorila sezonu kuvanog vina. Uvek ga pijem zimi ali retko gde ga naprave onako kako volim. Zamolim da ga skuvaju i dodaju jos cimet i pomorandzu.Ukus vina u ustima, zvuk vetra u glavi. Nekada nisam cula ovo pretece zavijanje, nije mi to bila ova boja zvuka...Raznece valjda i nagomilane misli. Dakle, vetar i vino. Dupla pobeda..

PITALICA

Sva pitanja su otvorena. Kao loptica se kotrljam iz jedne krajnosti u drugu. Svrha svega  je sta, sta je to sto je zaista vredno. Znam, vidim, osecam to neko komesanje, trazenje i lutanje kod mnogih ne samo kod mene.Potpuno budalasto ceo zivot se pitam sta je svrha i sta vredi,biti vise emotivan ili racionalan. Toliki  rebus verovatno isto budalasto predstavljen kao pobednicki  pehar. Dobijanjem pehara  i resenjem zagonetke bi mi bilo lakse,  mogla bih da kazem, ok greska u tebi, bitno ti je nebitno.

Ja sam za prvu opicju, mislim da je to. Ne mislim sad na pametovanje, treba da su oba u skladu, naravno u realnom zivotu i vremenu veoma dobro funkcionisem . Ali moja bit je vise emocionalna.Kazu  mi da se emotivnost oseca i  u glasu, u pokretu. Ja znam sta meni treba, tegovi realnosti koji ce me ponekad spustiti na zemlju, izostriti vid.

U kom smislu biti emotiva?. Emotivan za sebe samo ili za sebe i druge. Druga opcija za mene dobitna.Zato ne verujem u emotivne i osecajne samo kad je vlastiti interes u pitanju, kad se oseti samo nepravda ili okrunost prema sebi, a prema drugome ne. Ustvari najcesca varjanta je i bas upravo ta. Zato takve ne podnosim, ne trpim ..namirisem ih na kilomete. Nezni,  slatki, slabi. Izgledaju da ne bi umeli ulicu da predju ali sa drobilicom samo za svoje interese.

 Ja ne izgledam tako,ne ponasam se tako, idem na nerve nekim takvima i to mi je nekad drago.. Smatraju me kao pretnju, mnogo sam zustra za njih, ne pijem sa tog izvora foliranja.. Ali tacno znam i osecam, kriju svoju egoisticnu stranu pod maskom te nesnalazljivosti i zbunjenosti. Isto u najneobicnijim realnim tipovima, krutim sa macem u glavi u jeziku  vidim emotivce kao sto sam i ja. Naravno, ne pricam generalno ima zaista dosta mesanih tipova.

I zasto sad bas sve ovo pisem? Stalnoiznova se pitam sta je to bitno, sta ce da se broji, pamti, ta neka emotivana stanja i reakcije koje su u suprotnosti sa realom. Ono sto osecas u tim knjigama koje citas, u pesmama koje slusas. Nesto sto je izvan ovoga, radi, zivi, rinataj  budi pametan, realan smiren. Ono sto se pitam , da li je bitno sto se osecas tako zivim da das sebi na volju da radis i govoris kako osecas, pa makar bilo u suprotnosti sa racionalnim ponasanjem.

KOCKA DUSE

Ne smem ni da se zapitam, da li ima jos nesto da me zaskoci. Ma necu da se pitam,ima znam, uvek moze.....ali gde ce vise, a bre i ja imam dusu, neku dusu...valjda imam..dotle sam stigala. A sto je nekako najcudnije, dusa mi ne reaguje na ovo sto se desava.Da li se zamrzla, onako u tom komadu cvrstog leda valjda ne moze da se raspadne..valjda, a kad pocne da se topi bice potop, tolika mi je dusa. Bas sam skromna, ma da udri brigu na veselje i smeh,bes je nesto utihnuo. Valjda se i on zamrzao,  u protivnom bi doslo do smrzavanja okoline.

Da vidis opcija zaskakanja nije losa, al ne mogu dobacim sad dotle.

ZID

 Crvena tasna  visili na naslonu stolice tako opusteno, kao da je spremna za pokret, kao da zeli da prkosi antikvarnici usomena. Ostalo oko nje je  zamrznuti kadar .

 Drveni starinski orman a u njemu   kozni povez „Srpski pisci“. Stari porcelan , recnici i stare knjige na gotici. Isti ovalni sto sa stolicama, srebrni svecnjak i na ormanu drvena patka sa nizovima oko vrata. Uramljna stara ruska novcanica,  vaze od tankog zutog stakla, kamenje, skoljke i hiljadu i jedna sitnica koja se od pogleda nije izlizlala.

Tisina, mir..privid. Vremenska kapija je tacno izmedju tasne i ormana, vrtlog prolaznosti jednostavno pulsira u glavi...Na razdaljini manjoj od pola metra se preliva proslost u sadasnjost.

Kamera klizi po zidu, prelece preko ogromnog ogledala u kome se nazire druga vremenska kapija zatrpana snegom. U njemu se ogleda gruzijska ikona a zatim slika. Uvek  se nasmejem kad se setim kako me je pijani umetnik jurio na minus 25 da mi je proda.  Hteo je bas meni,htela sam i ja bas tu sliku..ali je bio bas pijan. Mislio je da sam njihova.Azerbejdzan, njet, Gruzija,njet... Arlekini zarobljeni na  venecijanskom trgu u svim zivotnim situacijama.

Sneg prestaje. Ogledalo sa svojim obrisima je malo  u odnosu na predivan svet  petlova, bikova , plavih konja, cirkuskih igraca koji su u plavom,zelenom i crvenom ramu.Omiljeni Sagal, reprodukcije.

Na  pravoj liniji obuhvacenoj pogledom, na jednom zidu toliko toga sto  se racuna minutima i sekundama jednog zivota. Kvadraturu prozivljenog zida je nemoguce  izmeriti, matematika ne pomaze u ovim merama.A gde su jos sledeci zidovi uspomena i kapije...

Da li je sve iluzija, subjektivan osecaj cula vida zatocen u kugli. Da li verovati ocima  ili je  to u nasim glavama platno na kome se prikazuje film? .

Mozda je i to neko resenje. Hm tesko, skidam 3D naocare. Crvena tasna ipak krece..nemam cigarete.Pumpa radi.