KAD KONJ IMA LEPE OCI

Treba pricati i ziveti bajke, strastvene, ljubavne  tuzne i strasne. Sudbinski istinite kolko god bile bajkovite. Bajke o zivotu o nadama i prevrtima, mislima koje se retko kada prekotrljaju preko usta da bi  preko uva  stigli do mozga. Lepota svega je upravo postojanje paralelnog sveta u kome se  menjaju likovi i njihove karakterne osobine, daju zavrseci prica bas onako kako bi bilo najbolje iz ugla bajkopisca Pisemo ih i sanjamo svaki dan koliko god zeleli da od njih pobegnemo, samosvesni i samozadovoljni zatvoreni  u realnosti. Mozda se tako zadrzava osmeh na licu i kada nisi u bajci, ona te saceka kasnije u mislima, prevnes malo radnju i navuces osmeh.

Svaka suza skotrljana niz lice se pretvara neobjasnjivim nacinom  u grumen srece, svaka nepravda ili nerazumevanje se ispravlja. Nema tu negativnih i zlih ljudi koji nisu dobili pakao, pec ili kaznu za sve lose.  Neshvaceni i pravedni  su shvaceni i nagradjeni, losi kaznjenji da se kuvaju na plamenu svojih niskih strasti i pakosti. Amplituda tasa sa tugom je jednaka onoj sa srecom koja uvek pretegne. Najvaznije je da je sve moguce, svi neocekivani obrti koji su razumljivi po zavrsetku price.

 Omiljena bajka u detinjstvu mi je bila “Koza i sedam jarica”. Naravno koza je spasila svoje jarice a ja sam besomucno okretala i gledala slike i ono jedno jare koje se sakrilo u sat. Dobro se secam da je slika bila sa desne strane i da sam bila sretna sto vuk ne vidi da su vrata malo otskrinuta. Otrcane korice „Jezeve kucice“ su bile izlizane od neumornog  prevrtanja i razgledanja a „Stiborova suma“ je plasila zmijskim jezikom koji je palacao iz usta zene. Znam da je bila neka negativna psiholoska anaiza bajki, ne znam ni da je parafraziram jer sam je ocito odmah odbacila. Nisam bila poklonik bajki o prncezama pa ocito u tom smislu nisam bila na zrnu graska.

Imam ukoricene Mikijeve zabavnike od prvog broja a u  plave korice je ugravirana   posveta. „ Dragoj ..od tate“. Ostalo je kao najvrednija uspomena nemerljiva ustaljenim etalonima za vredost. Omiljeni lik mi je bio i ostao Silja i Proka pronalazac.

Pre Zagora, Komandant Marka i Alana Forda zaboravljeni naziv stripa  sa fascinantnim naucnofantasticnim crtezima i nekim hrabrim „tetama“ nemoguce zgodnim i smelo obucenim. Neke verovatno amazonke, a to nisam ni znala. Naravno da sam skupljala i slicice Sare Kay da ispratim trend, ali prema onome na sta je moje oko naviklo su te slicice bile samo „slatke“.

Nikako ne smem da zaboravim  trauma koja je za posledicu imala dalekosezne posledice. Ni danas ne pamtim imena glumaca, tada  iz revolta sa jednostavnom logikom : „Ni oni ne znaju kako se ja zovem , zasto ja da pamtim njihova imena.“ Izgovereno u besu pred grupom drugarica listajuci neki od onih casopisa za devojcice „Tina“ (ako se ne varam). Nisam znala da je Robert Redford bas Robert ili vec.

Sve je tako jednostavno i logicno, matematika  ima samo jedno pravilno resenje, putevi kojima ce se ici su razni, ali rezultat je isti. Koza i danas grcevito brani svoje jarice, svuda gde se nadje pravi jezevu kucicu i ne dozvoljava da iko pipne u nju, sece zmijske jezike kako ih nasluti a neumorno trazi rupu na saksiji kao Proka svoj pronalazak. Mozda je i smusena i pogubljena kao Silja, imena glumaca i „ prominentnih licnosti“ i dalje ne pamti. Oko joj najvise uziva u Sagalovim slikama gde se bolje tako bezobrazno dobro slazu. Likovi lebde dok se zaljubljeni crveni bikovi i zute koze sviraju violine, a cirkuske plesacice jasu na plavim i zelenim konjima.

.........................

Ne bih da dobacujem u buducnost, jaricima sam svojevremeno ukidala one grozne monstrume od lutaka koji su sad smesno naivni prema ovim sadasnjim koji bacaju magije i uzimaju dusu, ili sta vec rade ne znam. Teleltabisi i on glupavo prase, ne znam kako se zove su hit crtaci a skoro sam imala problema da kupim postenu lutku detetu za prvi rodjendan. One lutke sto lice na “tradicionalne” lutke su nasminkane i vise lice na neku zvezdu iz Pink produkcije.

GRMI A PONEKAD I SEVA

Volim energetska praznjenja, oluje, nadmoc prirode, to me fascinira. Oduvek sam volela onaj naboj pred letnje oluje,  kada se u jednom trenutku pred prve daske nadolazeceg vetra u vazduhu oseca vlaga i kada ptice zacute.

Juce me je oluja i pljusak sa grmljavinom podsetio na mnogo toga sto volim.

Malo dalmatinsko mesto, tesnac, most i pomahnitala crkvena zvona ciji se zvuk probija kroz talase dok se nebo sastavlja sa morem. Znak da ribari nadju put ali i da ne ulaze u luku. Zvono,  svetlost, prasak  a u nekoj sekundi zatisja njakanje “tovara” iz brda.  Svetlosni bicevi koji udaraju po nekoj svojoj logici kojih se nisam plasila, plasila sam se tog zvona i tog ubrzanog ritma, kao da pomahnitala zivotinja ropce u nekom bolu. 

Od malena sam naucna da se ne plasim nego da brojim i znam koliko je kilometara udaljeno mesto na kome se po mom tadasnjem uverenju srucila sva ta buka. Oluje na selu su bile drugacuje. Gromovi su uvek udarali u jablane kod cesme nekih kilometar od kuce.Obavezno je nestajala struja a mi smo igrali tablic.

Citam reakcije posle jucerasnjeg nevremena, slike panike zbog usuda koji se spustio i doneo slonove koji su popadali na Beograd. Slazem se, nije prijatno, nije uobicajeno ali nisu slonovi. Nema gde da otece voda, reke su tekle ulicama. Stvarno, dobro je da se nismo podavili, jer slivnici ne rade. Ako smo preziveli i potope od sneznih vejavica koje su blokirale grad onomad, kad mu vreme nije usred zime valjda nas nista nece dotuci. Mozda doduse grad, evo skoro da nas ubi. Sve se predstavlja apokalipticno, dobro jos i imamo glave na ramenima. Oluja kao oluja, normalna pojava u prirodi pracena grmljavinom pljuskom a ponekad i gradom, koji napravi stetu. To se valjda i danas uci u skoli, vazdusne mase, topao , hladan vazduh i ostalo. U gradu je bilo strasno, prva recenica u svakom razgovoru.

Ode mi prica u sreh, a htela sam samo da kazem da sam se juce setila nekih lepih nevremena.

PRVO SE UGASILO SVETLO

Darvinova teorija je prevazidjena odavno. Da li je uopste ozbiljno “vidjena” bez onoga pre je pitanje. Nikada nisam verovala u nju niti sam  mogla da shvatim  da od neke amebe nastane slon, bas tako razlicit od ptice a ustvari su  im cukunbabe bile iste. A tek potpuno pomracenje sa covecjom ribicom na nekoj ekskurziji. Ostavljam varijantu kao otvorenu, da su mnogi “ribice’’ covecije u dusi, ali to tamo nisu pominjali.  Moj decji mozak  nije mogao da pojmi  tako ocitu stvar koju su velicali kao logicnu a pre svega epohalnu. Doduse nije mi bas bio decji mozak  u vreme sticanja prvih znanja o istini sveta i nadmoci coveka da sve logicno objasni.

Prva ocena u  gimnaziji je bio “kec”  iz biologije. Bila sam prozvana nasumicno vec drugog casa, prosto da se vidi koje to zivo bice obitava iza tako dugackog naslova od imena I prezimena. ” Bastilja” je bila poznata  po tome  da je neophodno potkresati krila svim vukovcima ( kako nakaradan naziv za uspeh uz svo duzno postovanje odakle je potekao ) a po nekog i gadjati pravo u glavu, ne samo u krila.

Pre svih naucnih uvida sam verovala da se dusa seli, nisam bas znala za dusu ali malo si maca malo kuca i tako redom, dok ne dodjes do coveka, ali i to je sad iz ove pozicije diskutabilno, da li svi bas dodju dotle. Moja teorija nije bila tako daleko od nekih drugih misljenja koje sam tek kasnije posle Darvinove otkrila.

Ako zanemarimo teorije, da  ne prebiram po secanju kako se tacno sklapa genetski matreijal, uglavnom kada bumbar oprasi cvetic, neosporna je cinjenica  da se krece  od roditelja, pa tako  kod istih potomaka  sve se isto na cudnovate nacine potpuno razlicito prespoji. Preslozi se tako fino, sto je dobro, ali  tako umesno  da je jedan kao slon razlicit od onoga koji je kao ptica.

Onda se desava u evoluciji sledece: u  zivotu se sretnes sa skupinom slonova koje razumes  i mozes da komuniciras na istoj slonovskoj osnovi, oni tebe razumeju a nisu od tvojih nizova koji su ti dati. Tvoje stado se tako izmutira da vise  ne prepoznajes slicnosti a jedva da se prepoznaje u tragovima neka vrsta komunikacije. Jedina teorija koliko primecujem  u mnogim krdima, stadima  a i  jatima koje se popularno nazivaju porodice, je teorija zavere i nerazumevanja. Cast izuzetcima ali i u mnogim tim skladnijim krdima vlada poprilicna teorija manipulacije po tipu , svi smo skupa razumemo  se jer nas je ustvari bas briga sta ko prica i zasto, bitan je mir.

Da li zbog propusta u tim korenima postavljanja biologije na prave temelje i odsustva uvida, mnogi su promasili cak i amebe nego krecu odmah od vuka.  A kad se preko praha zasadi cvece, moze i suzama da se zaliva ono nikada  nece biti tako lepo kao ono dok je u basti sa drugim cvecem i dok isto mirise. Jbg, ja ostajem slon a teoretski mi je dusa decja iako nije mala.

ZLATNIM SLOVIMA

Sedecemo jednom jedan nasparm drugoga  netremice, kao hiljadu puta pre toga. Tada mi po prvi put nece biti od znacaja ni rec, ni pogled ni boja glasa. Da si samo znao koliko sam dobra u hvatanju svakog titraja u vazduhu. Bogovi ne silaze cesto medju ljude, bolno uobrazeno ali je tako.

Prijatelju mili, tebi sam napisala ode i hvalospevi u mojoj glavi, zasadila sam najlepse misli u bastu  secanja kojih se ne odricem. Zauvek ce ostati samo moja. Znas, nisam sigurna  da li sam te stvarnog zelela u njoj, da li bi ti zapravo bilo mesto tu. Sebicno mi je  odgovaralo  ono kakvim sam te predstavila. Vidis, napravila sam i od tebe Boga. Volela bih da mi cujes misli, da si ih cuo i osetio, mozda i vise nego da cujem tvoje. Kukakvica sam, igram na sigurno, nije to najstrasnija stvar.

Dragi moj prijatelju, ostaces zatvoren u mojoj dusi kao slova na papipuru. Nista nece ugroziti taj red, promasaja imam dovoljno,  ostace basta sa zlatnim slovima i secanje sta god tada bez ijedne reci pricali.

SLAGALICA

Ne podnosim rastanke. Nikakva pozrdavljanja, nikakve proslave  povodom odlaska, pica, zurke,  parastose ni sahrane. Na svim okupljanjima infunkcionism, vrlo vesto sam ona koja  daje vetar u ledja, neko ko je nasmejan i kome je sve lako, ma super, samo napred sve ce biti ok, do sledeceg...

A posle  se rasavim na sastavne delove, kao Lego zamak koji su sklapala moja deca. Rastavim tiho sama u strahu da cu neku kockicu izgbiti, da necu napraviti ponovo tvrdjavu dovoljno cvrstu, koja mora da stoji. Mora da bude na ocima bitnih, da se nosis sa teskocma, da misle da si nedodirljiv, da kevces, grizes i bjujes vatru. A vatra samo sto ne napravi pozar i satre iznutra do poslednjeg delica iste one kockice koje su tako ugurane cvrsto jedna u drugu.

...............

Pamtim je po neskladu i nekom miru koji je zracila oko sebe. Odavno je  nema, proslo je mnogo vremena a njeno vreme je i tada bilo na izdisaju. Ako postoji bilo sta sa neke nevidljive strane gde se lupaju recke za pomen duse, mozda cu biti jedna od retkih koja se nje seca .. Takav mi je utisak ostavila, kao da nema nikoga.Sedela je u cosku okruzena nekim torbama i zamotuljcima  u  odrpanom kaputu pet brojeva vecim od sirine ramena. Bilo je to vreme  reda , rada i discipline, vreme gimnazije,  ono kada nije bilo beskucnika. Verovatno i nije bila beskucnik, vec neko koga  su  konobari poznavali i uvazavali i pored svog neuprilicenog tovara.

 Sedela je na ivici stolice uspravljenih  ledja, dostojanstveno  kao da je u najlepsoj balskoj haljini i kao da se nalazila na prijemu, a  ne „Kod konja“ sa rakijom na stolu... Nista se vise ne secam, samo znam da je imala neke prefinjene crte lica koje su me naterale da se zapitam, sta je to  u zivotu sto tako naglo istrgne  dizgine iz ruku da ih  pustis i dozvolis da kola idu sama od sebe. I bila je potpuno mirna, kao da je spoznala sve tajne zivota gde mnogo toga vidljivog nije od znacaja.. Nikada je vise nisam videla. 

.....................................

Sta se pitas cesto i saznas. Ali ja moje dizgine drzim i jos se potpomazem i zubima, ako ruke posustanu. Tako se drzimo, moja  kola i ja. Ustvari, bas bih da nema onih koji su slagali lego kocke, narucila rakijicu, spakovala par zamotuljaka i put pod noge. Vidim na ceni su u postovima cigani, politicki nekorektno receno, pa moze, negde na istok. Bas tako i onda si miran kao mir.

BONSAI

Gledam od jutros drvo  procvetalo snegom. Nesto u celoj slici ne odgovara, ne slaze se, deluje potpuno mrtvo mada  sadrzi  toliko elemenata budjenja i zivota. Trava ofarbana belom a cvetovi  prirodno beli. Pojedinacno svaka slika za sebe ima neku lepotu, sklopljene u jednu bude neku jezu koja me proganja kao boja neba.

Sivi oblaci daju slici mlecnu boju koja povecava utisak nesklada. Kao vestacki bonsai, stablo od prirodnog drveta sa plasticnim listovima  tako vesto zalepljenim,  da izgledaju kao da su prirodni..  Ovde je obnuto, sve je pravo ali kao da je vestacko.

Nesklad, nikako da se  na njega naviknem, nikako da ga previdim, da se pretvaram kao da je sve prirodno mada je mnogo toga izvestaceno. Dobro sam raspolozena, i to je nesklad sa svim ostalim.

...............

Vec je pao mrak. Kako da on pada, odakle da padne mrak ili svetlo? Ne moze ni da dodje, moze da postaje mracno , ali ni to nije..postaje tamno.. ne, pada definitivno koliko god je u nekladu da moze. Drvo se ne vidi vise. Ptice cvkucu iz telefona da me podsete na obavezu. Otkud ptice u telefonu? :)

SVE JE DIM

Jutarnji izlazak zbog cigareta. Naravno vesto precutana cinjenica da  sam propusila i da sam zbog toga  besna na sebe a i na ceo svet, na jutro i na moju zavisnost koja me tera da napustim tek skuvanu kafu. Nedostaje mi dim iz moje ruke kako bi kafa imala bas odgovarajuce dejstvo.. Potreba da drzim ceo svoj zivot pod kontrolom i da nesto ne zaboravim me dovodi u samoposlugu. Naravno vruca kafa je ostala na stolu, misli su pored nje a ovde u redu sa dva proizvoda u korpi je neko kome je svejedno da li ceka i koliko.Nisam ni sugurna da li su to ti proizvodi  presudni za osecaj kontrole u zivotu, ali su tu...Kasirka je u moje ime  pitala gospodina sa hrpom nedeljne hrane u kolicima da me propusti, tu smo svi dobre i fine komsinice i komasije. Verovatno je ulovila moj pogled da mi je svejedno sto cekam i koliko cekam. Njena recenica me je probudila “ Ja kad hocu da pobegnem od kuce strcim dole u prodavnicu i stanem u red”.

...................

Modernizacija, samoposluzivanje, samoodgovornost, samosvesnost, samobeda. Sam uzmes voce i povrce, sam ga izmeris, sam prilepis cenu, sam si svoj kantar i svoj dzelat. Sve je bakica uradila kako treba,  sifru je zapamtila i upravo je ukucavala u momentu kada je prisla zena u zutoj kecelji „ A te jabuke u ruci?“ „ Jao da i ove..“ Nisam vise slusla, okrenula sam se i uzela kesu da je napunim jabukama..

..................

Ne znam ni da li je ziva jos, ne znam da li bih pozelela da jeste ili nije, ali slika mi je vec par godina u glavi. Privukla mi je paznju jer me je podsetila na Nonu. Bakica omanjeg rasta u kaputu Greta Garbo kroja, sa ogromnom kragnom. Cak ni vrhunski kvalitet materijala nije mogao da odoli zubu vremena, izlizao se i zacaklio oko dzepova, kragne i dva velika dugmeta. Do sjaja uglacane zumbane cipele, koje se sada ponovo nose, ali su ove jos iz prvog deljenja te mode..Naravno ona bapska boja carapa , boja koze ali to nije boja koze, to je boja bapskih carapa. Mala tasnica na klips, potpuno retro a u ruci isti takav mali, onaj najmanji novcanicic. Pruza novcanicu, neku najmanju, pedeset dinara za cokoladicu. Na opasku da nedostaje jos par dinara ga otvara i on je potpuno prazan. Tada sam ugledala prsten.Izlizan od vremena, istanjen potpuno od nosenja koji je i oblikovao debljinu domalog prsta.. Kamen je bio rubin. Izasla je sa kupljenom cokoladicom. Bila sam iza nje a kad  je digla pogled ka meni imala je plave oci sa mrenom u njima.

................

Naravno da sam besna na ceo svet i mene, na zavisnost koja me tera da izadjem, na mozak koji registruje u fragmentima stvari. Verovatno i na to sto ne mogu potpuno da drzim svoj zivot u kontroli, ali bice pre sto ne saltam na realnost, nego sam u tom polubudnom stanju gde emocije igraju tako znacajnu ulogu.