Otpratismo druga iz gimnazije. Uspesan za zavideti, mozda najbolji od svih nas po zrelosti i pameti iz tog doba. Transport je bio prekookenski. Onda kako to biva ima onih pet, sest do deset koji su uvek ali uvek za, da sedne , da prica pije i da se priseca. Nije tada vise vazno ko si i sta si, dokle si dogurao u karjeri i da li imas kucu, psa bastu i sve sto ide uz to. Bitno je u kom si redu sedeo, vecito preganjanje ko je sta provalio. Imali smo i svesku bisera koju sada parafraziramo, uvek sa ozbiljnim pretnjama da je treba doneti sledeci put na godisnjicu mature i resiti sve istine ovog sveta. Ko zna u kom je ona podrumu i koliko su citljive sve uspomene u njoj, ali ih ima i to je vazno.“ e sad mogu da kazem, sedim sa svojom ekipom“ rece jedan , da opravda duze odustvo od kuce. Jeste, nasa je i pored cinjenice da se ne vidjamo. Svako je ulozio svoje najlepse cetiri godine u tim, obojio ga na bilo koji nacin. Prvi put se nalazimo ovim povodom, prvi put nekako svi zateceni.. nama se to kao nikada nece desiti.
Onda na kraju konstatujes, da si i onako blentav sa petnaest sesnaest godina imao neko mesto u svemu tome i da ga se rado secas.. Nekako ti je drago sve da si i skroman. Vino prica smesne a i tuzne price, iskacu tu mnoga imena koja se ne daju locirati, sto vremenski sto prostorno.
Nebo mrtvima, zemlja zivima. Idemo dalje .......
Нема коментара:
Постави коментар