NASTAVLJACI VRSTE

...............

nesto me je podsetilo na serijal:

ona -  http://robin.mojblog.rs/p--analiza--i--zenski-breg/180285.html

on - http://robin.mojblog.rs/p-analiza-ii-dal-tarzani-/180334.html

..............................................

ono – Nastavljaci vrste

Biologija je takva, motike, bregovi i ostalo cine cuda, pa sto poores i posejes to i poraste.Tako se iz raznih kombinacija mukotrpnog rada na poljani, pod najcudnijim zivotnim okolnostima dodje do izdanka. Necega sto je najlepse moze da oplemeni zivot.

U mladjim godinama se od motikaranja  dosta  strahuje, ali  sto se kazu :najlepse je zabranjeno voce, tako da neki dobri usevi izniknu nepaznjom, u nespremnim godinama i  time uzburkaju celu porodicu i vlastiti emotivan i zivotni ciklus. Ipak je to uvek nesto sto ne moze da upropasti ni pod kojim okolnostima sledeci tok, vec samo da ga ulepsa.

Ako smo kretali od tipologija raznih polova, ovde nema tipologije, svi su isti do trenutaka kada udju u jednu od dve kombinacije i prihvate obelezja jasna za svaku, pa su ili venerice ili tarzancici, formirani medjusobno porodicnim odnosima. Oni su nase prve prave krvopije, uzrok nasih postporodjajnih depresija, prouzrokovanih opustenim stomacima i potpunim odsustvom licnosti, jer se tesko tako brzo prihvata zamena uloga, da se od glavne - razmazene dive, kojoj skoro svi ugadjaju, postane sporedna - pokretna hranilica. Nazalost tek kad sve prodjes i osetis, ponekad i zameris sebi na po nekim gresnim mislima iz tog doba, ali cesto se sa godinama zazali sto se vise nije uzivalo u maloj deci. Ta spoznaja uglavnom dolazi brzinom vecom od svetlosti, kao tren prolete godine i vise ne moze da se onako mazi, cezne se za onim nestaslucima pri kojim se tada cupala kosa, a sa novonasalim ona sam odpada.

Cupanje kose moze da se po intezitetu podeli na bebece, predskolsko, skolsko, pubertetlijsko i zrelo najace opadanje, kada su andjelcici uveliko ljudi, koliko godmi odbijali da to sagledamo.

Sva deca su dobra, nema razlike, nema tu poslusnih i manje poslusnih, samo roditelja koji umeju da izazovu jedno ili drugo. Prvi osmesi, zubici, koraci, reci, sve se to urezuje u nas zivotni album   na najlepsim i nasrecnijim stranicama. Kako samo moze  radosno da se analizira svaka pelena, istancanim osecajem za boje, kao da su svi majstori slikari. Vide se tu istancane nijanse, oker, staro zlato, dukat, zelekasto. Kao da se ceo svet okrece oko nijanse sadrzaja u peleni. Koliko ima panike kod prve nabubrele vilice, gde se kroz nepce vidi taj sladak reckav zub, koji pri ugrizu moze tako da zaboli. Sa koliko se prezira ponekad pogledaju ljudi, dok presamiceni nad kolicima odusevljeno odaju odu bozje bezbrisnosti i lagodnosti tog perioda, za roditelje iskazane u jednom: blago vama, sad vam je najlakse. Neshavatanje dubine i istinitosti te izjave, sa nabreklim podocnjacima od nespavanja i nedostatka vremena, umora u jurnjavi sa benkicama i peglom, vecito u nekom blazenom smradu dukata, ljubazni “iskreni” osmeh-facijalis roditelja bi odmah odao i njihovo slaganje sa tom izjavom. Danas je sve to pojednostavljeno, bar to sto se tice jurnjave za pelenama.

Da li su se misici od jurnjave i prvog postavljanja deteta na noge zatezali ili ne, ne znam, ali da su grbe rasle i ledja  pucala, to je bilo sigurno. I dok su deca isla u svom pravcu evolucije, uspravljanja i hodanja na dve noge, dotle su roditelji uglavnom isli obrnutim smerovima ka primatima i spustanju ruku ka podu i hodu cetvoronoske.  Usavrsavanje tog hoda obicno dozivljava kulmunaciju kod djiha djiha i raznih isunjavanja cetvoronoske iz sobe, da se mezimce ne bi posle uspavljvanja probudilo. Pored neke regresije u hodanju, ponasanju i  grimasama pri hranjenju, kod roditelja izbija  u prvi plan i jezicka retardiranost, izrazena  u skracenim recenicama, elipsama samo od jedne ili dve reci. Simbolicko nazivanje  stvari sa pec - pec, boc- boc sve do zivotinja sa  muu, av,av, mijaau ili ljudi, teta, cika, bata, seka.

 Malo se sa vremenom roditelji srede, pocnu da pricaju tako da ih drugi razumeju, ali obicno u tom periodu se roditelji medjusobno ne razumeju. Pocinje bezanija i izvlacenje od obaveza, uglavnom sa muske strane, izbegavanje setnji, pocinju kucne dosade, kupuvanja novina ili sta god po dva sata.Tanani zivci se pokazuju pri telefoniranju i nemogucnosti da se prozbori tri reci, jer paznja mora da bude usmerena samo na jedno.

Sva ova koso-cupanja su decji smeh, nervoze i nezadovoljstva, potpuno nepotrebana al mladost, kao i mnoge stvari ne moze da sagleda, potrebna je zrelost da bi se videla lepota u svim tim sitnim i pocetnim trzavicama uskladjivanja dvoje ljudi, braka, i bogom dane lepote i srece u jednom malom bicu.

Sledece malo teze rascupavanje i hvatanje za glavu je predskolsko, kada do izrazaja dolazi nasa prava piroda, spremost za roditeljsko razmisljanje, ucenje deteta i njegova socijalizacija ili ego-zacija.U porodicama koje su napravile izlet u jos jednom detetu, pocinje rastrzanos kroz dve faze, dukat faza i faza prosvetljenja. O evetualnoj rastrzanosti roditelja nije sad rec, ali je o jednom haosu i velikoj koncentraciji delenja ljubavi i strpljenja  koji nastupa rodjenjem brata ili sestre, eventualnoj ljubomori, pomaganju pri kupanju, gde se pazi na svaki pokret starijeg deteta kao da kupa dzeci cekic, eventualno delenje bombona, u mom slucaju pez, koja je ugutrana bebi u usta do grla. Mali veoma brzo shvate da su zasticene zivuljke, koji su uvek u fazi oprosta, dok su stariji uglavnom u stresu razumevanja necega, jer su oni veliki. Ako se ostane na jednom mezimcetu, verovatno tad pocinje faza egoizma, vidljiva kod mnogih jedinaca, jer nikad nista ne mora da se deli.

Tada odrasli pocinju da lude, jer je neko dete gurnulo njihovo, da li da dodje do fizickog obracuna  sa roditeljima suparnicke strane, jer ne reaguju ili da se saplete suparnik. Svaka suza ili odbijanje drugara, izbacivanje iz igre, koje prouzrokuju  suze deteta boli roditelje kao najveca rana. Ide se do takvih visina, pravljenja zurki, mita i raznih korupcija cokoladicama i grisinama drugara, ne bi li se dete postavilo u zajednici i ne povuklo komlekse. Najsladji mali coveculjci, patuljci obuceni besprekorno sa puno fantazije, tacno ogledaju i sami svoje porodice. Vec tada pocinju da budu ogledala nasih dusa i to ostaju do kraja. Sve slike i dozivljaji se usadjuju njima u bice i isplivaviju kasnije u nekom svetlu, koje mi ili hocemo ili ne da prihvatimo. A to svetlo kasnije ne mozemo da ispravljamo, mozemo da se pravdamo, da nam bude krivo, ali to je to, spakovan emotivan kofer za buducnost. Sta je sve u koferu i ne znaju niti mogu da se sete kad odrastu,  ali koliko god da se lazemo, svi roditelji znaju koliko su tu spakovali i cega, da li iz nemoci, da li iz nezadovoljstva, ali bilo sta da je unutra, najvise treba da bude ljubavi koja se kasnije uvek vidi u deci. Pa se brzo spozna dal su kostunjavi pa ne umeju da prime i daju ljubav, ili su meki i pate zbog svojih ljubavi, ali umeju i da je pruze.. Pakujuci  kofere svojoj deci, verovatno sam svasta spakovala ali je vidljivo da sam im dala veliku ljubav koju isijavaju.

Ne zna se ko je uzbudjeniji prelaskom u skolsku fazu, verovatno roditelji, koji sve to prenose na decu. Oni znaju sta je skola i obaveza, deca ne, pa nemaju cega da se plase. U doticnom licnom slucaju je propraceno suzama i slikom sa vecom torbom na ledjima,  mukotrpnim sedenjem u sobi, diskusijom na temu krave i sta sve ona moze da pruzi coveku. Debata, sa ozbiljnoscu samita o opravdanosti razvoja mozga u 32 godine u pogledu krava. Poneki nepedagoski pristup ovladavanjem azbuke, udarcem bukvarom u glavu: pa jel to a ili e, Sale ili Sele. Ali bilo kako bilo, taj ozbiljan odnos prema skoli je urodio plodom tokom daljnjeg skolovanja i ogledao se u odlicnom uspehu i samostalnom izvrsavanju svojih obaveza, sve do fakulteta, a onda sredina, drustvo i ostali dobronamernici u pubertetu  objasne, a ta klica se brzo primi na tlu opste ustreptalosti hormona i bunziskoj individualizaciji, gde sve sto je nauceno ne valja, te kulminira raznim svadjama i staro kineskom poslovicom “ Sta  ti vredi taj tvoj fakultet kad vidis da nemas para, svi mogu  a kod tebe nista ne moze“.  Zivot nekada namesti i druge modele, primenjene na zasticenom mladjem mezimcetu, bez mnogo debata i ozbiljnosti se udje u isti process, i rezultira slicno, stim sto se nedozrelost  produzi do granica (ne)prihvatljivog , pa eventualno pristupanje nekoj cirkuskoj grupi bi bilo pravo resenje, dok mali od dva metra ne sazri.

Doba pred  pubertet, pocinje se polako sa kondicionim treningom roditelja, da bez vecih trzaja glavom predju u pubertetsku fazu. Prve sminke, zagledanje pred ogledalom, zakljucavanje decaka i tusiranje dva sata, napadi crvenila i besa su uobicajeni simtomi. Prosto naivna bezanja iz skole u petom i sestom razredu, cisto da si faca koja sme, i odlazak u to vreme kod bake ( da niko ne sazna) prodju uz odmerenu kaznu. Obaveze, koje su do tada bile skoro urodjene, pa se nisu ni primecicvale, odjednom pocinju da zatezu nervne strune ponovo uspravljenih primata. Saplitanja na patike,  davljenje nad pisacim stolom i neuradjeni i neuredni domaci, puna usta raznih gluposti obicno kulminiraju opstim kucnim praznjenjem, gde isti predmeti patike, sveske pocinju da dobijaju krila i da lete po sobi. Posle takvih scena, nirvana, primati dotuceni, gordo bledi, iznenadjeni svojim nedolicnim ponasanjem, izdanci jaki samosvesni, izborili se za haos, koji je u toj fazi za njih normalna stepenica razvoja, za stariju polovinu prvi susret sa svojim odrazom u ogledalu, obicno porazavajucim. Koliko god “dobri” roditelji tvrdili da ne priznaju fazu puberteta, lazu.

Navikavajuci se na sebe u deci i u njihovim reakcijama, sa pubertetom   pocinju i prve grize savesti i svodjenja bracnog, licnog i poslovnog zivota. Mozda je i to prva faza, bez obzira koliko roditelji bili stari, kad zivot kod njih prelazi iz faze mladosti u starost ili poznu mladost, u neko svodjenje, ma bolje da sam… ma gde procerda vreme kad nisam u stanju da naucim.. Sve to je zacinjeno sa jedne strane ljubavlju, sa druge koliko god neki odbijali to da priznaju, besom, kako je sve moglo i da li bi bilo tako da… i onda samooptuzivanje ili medjuoptuzivanje.

 U malom procentu zaista harmonicnih brakova, dva bitna lika se medjusobno podrzavaju, smenjuju na zidinama odbrane moralnih stavova, zdravog razuma, svesni da je to samo faza, pa dok se jedan baca da ne poklekne, drugi kadi, gasi i ceka trenutak, da se prvi umori pa da on stane na bedem odbrane, dok drugi sakuplja zivce, pamet, spusta pritisak i eventualno secer. Ne udaraju jedan na drugog. Ali mnogo je cesce da vihor borbe zahvati sva polja, gde ispliva u prvi plan otudjenost koja se uvukla u zivot, te se na modelu deteta, koje ustvari ceka pomoc, uzima medjusobno jos i malo zuci i dize bilirubin. Sva tesenja tipa, ma sta vam je, proci ce, iskuliraj, nije pomoglo meni.  Za sve treba da prodje vreme pa da vidis da je istina.

E u ovoj tacki dolazi vidno do prednosti prvog tipa sretno udatih venera. Koliko god u sebi bile nesrecne zbog samacki provedenog dana, kidajuci same zivce sa pubertetom dok im se muzic bori na poslu ili u kafani sa prijateljima, ili sa razumevanjem neke ispacene mlade zenske  duse,  nisu ni svesne koliko ta jedna i samo njena smernica ( bez dodatnog mrsenja racuna od strane jaceg pola) cini i njoj i detetu korist. Niti se vide njeni porazi i pucanja po savovima, niti se jos vise soli razjapjljena rana. Dete  nema ostupnicu, vestica je kod kuce i ovako i onako, nema bezanije, pa htele ili ne, uspeju da slome bunt pre nego sto im slome zivce.  Njihova cupanja za kosu, poneka danga preko lica zbog decjeg odgovaranja i cascenja ostanu bez svedoka, te se kolega pedagog apsolvent, pred diplomskim ne mesa, sem u retkim slicajevima kad se u prolazu zatekne kuci  gde posle kratkotrajnog uzleta: ma sad cu ja to da sredim, obicno zavrsi sa bujicom reci i pominjanjem gde sve ko treba da se nosi, i ko je za sta kriv, a konajveca budala. Bilo kako bilo, jedina pametna stvar bi bila u tom periodu, iskuliraj i pubetretliju i sve ostale koji ti mrse racune, cuvaj pritisak, secer, bilirubin, sve je to tvoje i sa dobrim i sa losim rezultatima.

Ee, a na visoj fazi  kad se pojavi misao: “pa moje dete moze i da se kresne” pocinje razvrstavanja na venerice i tarzancice. Na prvi pogled razlicita vrsta brige, ali u sustini ista. Dok majke muske dece, sa osmehom i slatkorecivoscu buducih svekrva ( podozrivo i oprezno sa rengensim zracima ) snimaju, „slatku dusicu“ i u mislima prebiraju, jao dal ovaj moj magarac ne uradi nesto, ili joj da ova ostrokondza ne izbedci ovog soma, majke zenske dece slatkorecivo se interesujuju za pretke i porodicno materijalno stablo.

U doticnom slucaju, ova misao me je docekala nespremnu  jedne veceri, dok sam u kuhinji sa drugaricom ispijala vino. Mladji sin-15 godina je svratio sa drugaricom da se presvuce. Drugarica je bila tako skromno i neupadljivo  nasminkana i obucena, dignuta na stikle i sa mrezastim carapama, da sam u prvom momentu, onako sa casom  i  bordo usnama htela da joj se obratim na Vi. Zatecena uz osmeh, presabrah se brzo, sipah nekih sok i kucnu na zatvorena vrata sobe ( ipak se decko presvlaci) pa im odnesoh sok uz ono: pa sine koji si razred? Tako shvatih da su malde geneacije bas napredne.

Dok majke zenske dece, mrze majke muske dece ( koliko god se folirale): vidi  nista ga ne nauci, kako se lose ponasa prema mojoj princezi, vidi kakva je aberusa, pocinje i prvo razmotavanje zenskog klupka medjusobne mrznje. Pa sama cinjenica vekovima sacuvanih starinskih izraza na usa, aljkavusa, prostakusa, i na ura, seljancura, devojcura je dovoljan razlog da se zakljuci da su se generacijski prenosili sa kolena na koleno i cuvali kao sveta tajna zenskih odnosa, za razliku od jednostavnih, goljo, seljak ( kad se svi preselise u grad) i saban.  Svaljujuci sve na pleca nas, majke muske dece, mi tako negde snosimo krst sveukupne patnje zena   i svrstavamo svoje andjele svojim ponasanjem  u neku fioku buducih oraca pocetnika i odredjujemo  mozda za neku od grupu muzeva.

Nije bas ni lako venerinim majkama, gde mnogo cesce dolazi do cupanja kose, kritickih osvrta na modu i zdavlje : povuci majicu dole, cuvaj jajnike, treba ce ti , ali to prolazi samo par godina. Posle toga tesko (ili se presvlaci kod drugarice ili se suknja vuce na go re). A i moda cudna neka, ide protiv zdravlja, pa sve neki  goli stomaci,  noge , zapevaju majke i jedne i druge. Mozda i ponajvise jer ni jedne ni druge, zbog suvomesnatih specijatiteta koje se nose na cudnim mestima (pod bradom, oko struka, na grudima a i na rukama) ne mogu ni  majicu da nadju, a gde  tek da drze korak sa modom.

Prva dovodjenja drugara kuci je od  zenske  strane porodice ( popularno zvane maman), obicno ide sa onim: jeli sine a gde ti radi tata ili mama, pa lepo, a jel imas brata i sestru, ma nemoj…Ovde se vise kriticki osvrce na tadicionalne porodicne vrednosti, konzervativa cista, u pozadini svetli neon, fini decko, vidis iz dobre porodice ( joj ako nesto bude, koga da vatam za gusu) ili samo nehotno, pa cerko gde upozna ovog decka? (sto je dovoljno da se vise ne dovede kuci). Dok majke zenske dece, upucene u tajnu braka, znaju da lepo svrstaju svoje cerke u odredjene fahove, cuti cerko, pusti ga, ( sto kasnije prerasta u aksiom: najedi zivotinju i onda je dobar, gledaj decu i kucu, smirice se, vidi mene, sta mislis da je tvoj otac bio bolji….ili ne placi , mislis da je drugom bolje)…..ima jos drugih, ako je tako ..  Sve one, bilo kojom svojom izjavom su formirale nas, dale nam model, koji smo ili prihvatile, ili posle protiv njega, jer nas je nervirao. Bilo kako bilo, cesto ljute na njih (opet zenska solidarnost), kao da su  nam one za nesto krive,  sto smo se ugledali na njih, sto im je bolje nego nama, jer imaju nas, sto nisu umele da nam daju pravi savet  ali cesto ....ni same nisu znale.

I onda ona faza za periku, odrasli, sve tajne motikaranja i venerisanja  saznali, jos uvek naslonjeni na serpu i novcanik roditelja, niti ovamo sa odraslima niti zaista tamo.  Sve vise se sami kacimo za njih, opravdavamo svoje postojanje, uspehe ili neuspehe,  hvaleci se njihovim postignutim uspesima u skoli i na fakultetu, pametno odabranim devojkama ili momcima, ili precutkivanjem svih gore navedenih pametnih razresenjima prvih faza odrastanja. Spadam u  roditelja koji nije zavrsio fazu, " odbi od serpe i novcanika" ali divnom decom, bice mi i mojih trista *(premedba autora ). U raznim fazama glancanja mozdanih celija brigom, cesto sam sama sebe hvatala da iz kola zagledam njihove vrsnjake, da ih merkam po ozbiljnosti, po zrelosti i koliko god bi pomislila: evo vidi,  dete ustalo ide sa fakulteta, vidi ga nosi knjige…uvek bi posle dve sekunde, posle  pogleda na lice i na oci vrednih  i dozrelih , konstatovala, ne ne bih menjala poglede, oci i duse moje dece   ni za te knjige ni za te momke. U njima nema mene, kakva god majka bila. Ostacu u njima u njihovim pokretima, uspesima ili neuspesima, sve jedno. U jedno sam ipak sigurna, uradice sve na kraju dobro, naucice zivot pravilno, bice ljudi i nekome ce preneti svu ljubav koju sam im dala.

* pisano odavno, sada sve ide nekako svojim dobrim i ocekivanim tokom, cak se i kraj vidi. Ali zbog faza u odrastanju je ostavljeno kako je prvobitno napasisano.