Jutro bez boje. Nije mi na dusi tako, mada nije ni neki vatromet u meni. Smesno, pocinjem da pisem post kao da pisem pismo nekome dobro znanom, koga bi eventualno i bilo briga kako mi je. Napustam taj brod i iskrcavam se na stanicu secanja ljudi koje sam protekle dve nedelje srela. Neznanci, koji su svojom pojavom ili neskladom skrenuli paznju i vratili me u proslost.
.............................
Devojcica u predskolskom uzrastu, obucucena u sve nijanse boje roze. ( ili kako neki kazu roza.. nasta otkidam kada cujem, a jos vise na pink.) Greh mi na dusu, ne secam se uopste kako je dete izgledalo, slatko je verovatno kao i svako dete. Pogled mi se prikucao na roze nijanse suknjice sa karnericima, maijici i cak roze soknicama (ne volim roze boju, nikad nisam nista imala roze sem jedog svetlo roze skoro belog sakoa). Jedino sto znam je da je imala dugacku kosu vezanu u kikice. Uvek se tako zapitam, kako bih ja reagovala i oblacila devojcicu. Da li bih umela da se odbranim od roze kaisica, torbica, svescica i snala u toj boli. Verovatno bi bilo teze oblacitit dete u crno i belo, mada je proslih godina to bio moderno u decjoj garderobi. Dok ona veselo skakuce, pada mi pogled na pratnju par koraka dalje od nje.. Malda devojka , darkerka, pankerka ili sta vec, u crnim sirokim pantalonama , crnoj uskoj majici sa hljadu metalnih oglica i ogromnim midjusama. Kosa i frizura neuredno prikacena u pundju u stilu Amy W. Polako pocinje da mi se razvlaci osmeh i prolazim pored njih. U susret mi zurnim koracima prilazi jos uvek sanjivi mladic. Sem lanaca oko vrata i cirokane nisam nista vise zapamtila. Osmeh mi je sada vec preko celog lica, morala sam i da se okrenem da uhvatim celu sliku u jedan kadar. I ta roze nijansa je pocela da mi se svidja.
Vremeplov...kupovina stvari za neku od matura, mislim malu ( mada je bila posle devetog razreda). Mladji se zakucao za crvene cipele..Svi pogledi uprti u mene, odnosno vise pogled ozbiljanog muskog lika u pratnji. I. u onim sirokim panatlnama, skejterskim patikama, ne znam kako se sad zovu, sa dve razlicite pertle zlenom i crvenom, a patike su bile vrisak plava. Bakov lanac visi nemarno zakacen za pantalone (Bak je bio ogromni snaucer iz komsiluka, a lanac poklon od komsija). Gledamo se ispitivacki :“ Jel ces da ih nosis? Sigurno?“ „Hocu , sto posto“ „ Nece ti biti blam, svi ce da gledaju u cipele..?“ „ Nece, pa bas su super!“ “ Jesu, i meni se svidjaju..ok, kupujemo!” ..Nosene su nesto, ne preterano. To nije ni bitno , vise se secam komentara: ti nisi normalna, sta ce kao klovan... Pusti ga , bas volim sto ima herca da se razlikuje.
..................
Zakljucak: ta razlicitost i moja i njihova je rezultirala sa dosta dobrih ai i losih stvari po sve nas. Bilo kako bilo, od prirode je tesko pobeci, ali je i dobro da je nekako spoznas i prihvatis tako kako je.. Juce sam posle kupovine zice za ogrlice ( jer to je naravno :) bilo veoma bitno za moje bitisanje, kao i kupovina paprika koje upravo pecem) , popila kafu sa prijateljicom na bulevaru. Dok se izlistavaju tezine i ostalo, kaze mi ona : "Ma oni treba da ti podignu spomenik.. " " E znas sto me briga, nek me smandrknu gde stignu...samo da njima bude dobro. Posle mozete da palite svece i kod svakog drveta". Evo smejem se, pa zaista je tako..bas ce me biti briga za sve...
Нема коментара:
Постави коментар