CETIRI ZENE

Cetiri zene su sedele u sivoj bezlicnoj prostoriji. Naizgled se nije uvidjala nikakva veza izmedju njih, nisu cak bile ni zainteresovane jedna za dugu.

Najstarija sa sedom kosom i jos uvek lepim crtama lica,   tvrdog pogleda je gledala ispred sebe. Druga je dosta mladja od nje, ali u toj bezvremenoj sobi  bile su skoro istih godina. Vitalnije  skoro mladalacko drzanje i naizgled mir je remetio samo neprirodan polozaj   stopala zgrcenog na gore, koji je odavao osecaj  nealgodnosti . Treca, u zrelim godinama specificne unutrasnje lepote, sa  bademastim ocima boje meda,  i prkosanim izrazom lica sedela zabacene glave unazad. Cetvrta bele puti i svetlijih ociju je bila je bila senzor, ravan na kojoj  su se oslikavale sve emocije i trzaji predhodne tri. Koncentrisano je posmatrala svoje ruke osecajuci  svaki titraj u vazduhu. Nadala se da ce ishodom razgovora biti sve   jednom za svagda  reseno i time je osloboditi te sposobnosti osecanja tudjih misli i vibracija.

„ Ne znam sta mi zameras?“ prekinula je najstarija tisinu“ Dovoljno u zivotu imas iskustva da znas kako je ponekad tesko.“ Stopalo se refleksno povilo jos malo.Jedini titraj koji se dogodio u sobi.  „ Nisam sigurna da si me dovoljno volela.“ mirno je rekla  druga starica. Treca zena  je refleksno okrenula glavu ka njoj  i prkosan izraz lica je zamenila neverica. Cetvrta je podigla polako pogled sa ruku.

„ Ogovor za tebe nije od presudnog znacaja. Dovoljno dugo si zivela u svojoj zabludi ne postavljenog pitanja. Vazan je mozda za ostale ovde, zato cu i odgovoriti.   Naravno da jesam. Ali ti nisi mogla da primis ljubav dovoljno. Odredjena svojim rodjenjem, kao bliznakinja uvek si mislila da sve mora da se deli na pola, kao nekada moja utroba. Ne, ljubav se ne deli ona je opsta i jednaka bila za oboje. ..Ali ti si videla i moju bol, nisi shvatila da je moj bol ono sto nisam htela da delim i sta sam ti uskratila, a ne ljubav , ta bol  je otisla  sa tvojim bratom, za to si bila uskracena.“

 Stopalo se polako opustalo. Tisina . „ nije bilo potrebe da budes mala skoro ceo zivot. Nije tvoj brat dobio vise paznje zato sto je bio mali i vise voljen, vec zato sto je bio bolestan..Nisi to shvatila......nije strasno, ali  nisi ni shvatila da trazeci sve vreme bolest u sebi kojom bi dobila paznju si njima“ pogled je skliznuona druge dve zene,  „ njima si otezala dosta. Ne znam da li ce te pitati isto kao i ti mene“..

Suzaje kliznula niz lice starice. Treca je pokusala da prkosno zabaci glavu, ali nije uspela. Okrenula je pogeld ka cetrrtoj. Ona je polako ustala, pogledala sve tri , prisla drugoj , poljubila je i izasla. Ispred vrata  je stajao jedan covek  neobino slican drugoj i trecoj zeni, dva mladica  i jedan decak.  Poznala ga je po naocarima koje je cuvala.Pomazila ga je po kosi, okrenula se mladicima i rekla “idemo..”.

Svitalo je, magla se polako podizla. Zidine iza nje su se rusile, pozoriste psihodrame je nestajalo u tami... .To je nekako smirivalo..Nadam se da ce i oni odigrati svoje uloge i napraviti svoje scene..

BAS LICNO

Draga Luiz,

ustala sam onako fino, kao kad ustanes posle lose prespavane noci. Naravno, prvo provera poste uz jutarnju kafu, onda poceh da gledam zezalice sto sam dobila, pa stigoh do masona i svetskog poretka, izjava neke princeze japanske.. ma znas vec kada krenes.

 Onda u deset sati vise i ne znas da li si travka, trunka ili nista prema svim tim informacijama, gde su ljudi samo igracke. Pored svega sokantnog sto cujes i u sta ne mozes da verujes ( jer sve moze, ali je i previse bolesno da bi imalo svrhu ) se zapitas, a u cemu bi pa bila svrha tih ljudi koji opominju i istrazuju sve to i koji se toliko dobro u tome razumeju. ( a nemaju nikakve koristi, sem da sebe ugrozavaju pred tim celnicima). Onda se nadjes ovako u mojoj kuhinji u deset sati ujutro, negde kazes, ma ne znam sta je i kako je ali je istina nesto sto i sam osecas i nagonski i sam sprovodis. A to je, da ja  ne gledam tv i nekako mi je lakse ( osecam se slobodna) i to konstatujes, ne zato sto sam cula sta pricaju o medijima, nego prosto sto osecam da imam neke druge poglede na svet i informacije koje cujem i vidim, a ne pod cekis okruzenja kojima je mozak iscekican kako treba i sta treba.  

Jbg jesam i neinformisana po hiljadu tema koje su kamen temaljc finih prica ( sve ono masne kamasne, ko sta rekao, jel si video sta kaze i jel vidis da ovaj ) ponekad i ne znam ko su ti ljudi sa nase  govnjave politicke scene a verujes mi , i nikad mi nije zao... sve te price ispadnu na kraju povresne , nikakve ...i uperene su samo na neko predstavljanje sebe kao nekog zaduzenog clana drustva ( i naravno dobro informianog ).  A onda ako se odvazim da pitam ( mislim odvazim se uvek sem kad me tako guraju i lupaju pod stolom/cuuti .. kao onomad ) “A zasto se onda vidjas sa takvima, kako onda to ne kazes tamo gde treba, ili cuti...?” gledaju me belo i neprijateljski uglavnom ..Kao  pojma nemas sta se desava.. ja kazem, “ ne znam i ne zalim,  jer kada bih znala i nicim reagovala bar u nekim stvarima, bar time da mi nije onda stalo do prijateljstava sa tim ljudima o kojima iza ledja pricas,  prestala bih da cenim sebe kao coveka.  E onda citava prica pljuvanja drugih nema nikakvu svrhu kad je vec od licemernog, protiv licemernih...”

Uh ,poceh sa opasnim temama ujutro, kazem eto deset i deset je...odoh ja na pijacu medju paradaiz i salatu.. to mi je prirodnije. 

Ljubi te Telma (vetrenjaca.. to mi kaze ..vi se borite protiv vetrenjaca..jbg ne znam vise ni da li se borim ili sam samo vetrenjaca )

3.45

Vremeplov.............sarene pantalone od zenane, licno sasivene. Najblesaviji i upadljiv dezen-lisce na beloj podlozi, jarko zeleni tregeri a na grudima ogromno zeleno dugme (najvece koje je moglo da se presvuce). Ispod grudi progutana lopta, smestena  u nabrani  deo trudnickih pantalona. Kada sam ih kasnije pronasla i sama sam se zapanjla koliko su bile blesave ”Ma krstile su se zene za tobom u autobusu..” ‘ Stvarno? nisam uopste to primetila !”.

 Svakog dana sam u odori kraljevske lude (najsladje nesto sto sam sasila do tada) odlazila na trudnicke vebe, “hu,hu..pisti, disi..hu..Ako i pukne vodenjak na ulici, nasloni se na drvo i umiri, da beba ne poleti naglo na dole.. ne plasi se,  ne juri.. normalan prodjaj traje od pet do osam sati..” jos uvek se secam reci koje smo ponavljali na vezbama. Zena iz pekare na Zelenom Vencu je pred kraj doviknula do pola proturena kroz prozorce kioska, koga sada nema vise.. “Musko, sigurno.. vidi kako ti je spicast stomak.”

 Prekljuce pre dvadesetpet godina, kumina mama nije znala da li da se smeje ili da place “Pa kako si se popela..ne radi lift ..peske do 15 sprata? Pa stvarno..cekaj ..jel ti se to spustio stomak?”  “ Ma nee, pojma nemam“, zbunjeno vucem konac od dugmeta, koje na taj nacin vracam da ne otpadne...” Sta radi Margarita, Denisova devojka, jel luduje po stomaku ?”..navija kuma  da bude devojcica sa mojom kosom.

Juce pre dvadesetpet godina...nesto mi nije bas, lezim.. stezu neki bolovi, ali knjiski moljac broji (naucila na vezbama). Dolaze gosti i moja majka. Lagana konverzacija..”Truc, truc, ha, ha..e, meni se spava.”Odlaze..a ja grabim telefon  “ Kumo dolazi, nocas cu da se porodim..” Dotrcava bela kao krec i donosi Mocart kuglu..”cuvam je za danas”

Otac detetata stavlja kafu, deset je sati, trzaj i ceo krevet je u vodi... Izbezumljeno trce oko mene..” Idemooo !”.“ Ne, moram da lezim dvadeset minutaa..!”  „ ??“ Posla sam verovatno ranije, plasila sam se da neko od njih dvoje ne padne, ko da me odvede onda..

Ja se napinjala u glavu  :), babica mi brise krv iz  nosa, kapilari na licu su mi popucali..Lekar dobacuje babici „ Povucice se sve.“ On se dere kao magare dok ga kupaju. Sve ostale bebe sam cula ..“mau , mau..“ i zacute. Ovaj ne zaklapa..“Jel mu je dobro ??,sto place toliko?“ .“ Ovaj ce da ti bude neki operski, buni se..Super je, dobro mu je.“

(Majku li mu njegovu, evo htedoh da sipam orahovacu, koju obozavam, da sacekam tih petnaest do cetiri i njega, da ga izvucem za usi. Ali popilo se, ne znam kada. Nema veze, otvorila sam vino.)

Elem, stadoh..gde?. Pa ovde. Odnosasmo i naocare,  proteze i sve moguce skole, sto ovde sto u Rusiji. Porodila ga jedno dva puta,  i jos jednom sam devet meseci bila kao luda zbog njega.

Gafovi koje cu pamtiti.. prisio je bratu na aerodromu sa sedam godina takvu sljagu, a onda on poceo da place “ Jel znas da ako se ovde izgubis, ne moze niko da te nadje? Gde ces za tim kucetom..” Plavooki sa pet godina ga gleda zbunjeno..nije se ni trznuo.

Deset godina, krvava usna povredjena na fudbalu, usta puna fiksne proteze i gumica..suska “ Sta si mi ovo nabila, kao debil sam, jos samo da mi stavis uloske u cipele, naocare imam. Mogao sam da nosim i onu obicnu protezu”  Mali plavooki suska “Jeste , ne mogu ni da pricam sa ovim“.

 Usput odlezane i sve ostale bolesti, prva pijanstava, besovi, posete Urgentnom u nedoba, ljubavi..svasta je tu bilo.. Ali kad razvuce sad taj osmeh i pogleda me onako, „polu ja, a polu nisam“, kad me sasece  moj jezik, drskost, i bes (a ja bih htela da to nema) i kad pocene da nas zasmejava, kao ja nekada u tim sarenim trudnickim..sve zaboravim.

Evo ga, ranije cu da legnem ...

 

PUTARINA ZA RASPOLOZENJE

Meteopata sam, mozda i malcice cudak. Ne, nisam onaj koji ne moze da shvati tudje potrebe i porive, cak nasuprot, empatija mi je veoma dobra. Ali imam svoj  kompas..zaigra malo skazaljka ali drzi prvac, nekima kompas smeta ali ... I nisam Napoleon, ni nezamenljiva , ustvari jedva cekam da me zamene u svim sferama ( od onoga. gde je..do onog..treba mi.) Svojeglava sam donekle, odnekle  nepredvidiva i svakojaka al eto, takva sam.

Danas sam posetila poznate ljude na pijaci, razmenila po koju o skupoci, o tome, kako malo ima pravih proizvodaca, svi kukaju a tresnje koje volim su preskupe.. Dosla sam u gnezdo, sve to stavila u rernu..malo poradila. Lep je dan..ali malo mladunce, vislje od mene za dobrih dvadesetak santimetara ( a ja nisam niska) mi je stao na lanac, a lanac je kratak vec neko vreme. Hajmo polako, hopa, uz osmeh, jos jedan krug do DM, terapija medju samponima i kupkama. Taman bi ovo bio jedan domacinski post, ali sledi zaplet.

Cetiri kese, idem do kola, gledaju one mene, gledam ja njih i kazem, ma nosi se i ti i kese i detrdzenti i prozori i sve ostalo. Poruka “ jel da iskljucim rernu” “Ne, pusti da se upali sve!” . Stavim  sve u gepek,  svratim u prvi Maxi, kupim banane, flasu vode, dve pakle cigareta. Pravac pumpa i elegantno se ukljucim na auto-put (setila sam se saveta ka Simanovcima) i.... huu, onaj duboki izdah olaksanja posle aerodroma..

A ravnica se prucila, ravna odavde pa sve do prvog nadvoznjaka. Pojma nema sto sam se iznervirala i da li sam trebala i sta me sve zulja. Nebo, sunce i poneki Simsonov oblak mi se ismejava " e jesi stvarno.." i ja se smejem postidjeno „ e pa jesam stvarno, necu vise“..Sunce..muzika, volan zatrese na stodvadeset i opomene da se ne zapricavam u mislima. Omanem i skretanje, nasmejem se, okrenem se kod Sremske Mitrovice, pa nazad..ka Irigu, desno, Grgetak  pa Perkov Salas...drugi duboki huu.

Da umem, i da mi se traze kablovi po kuci, pokazala bih fotografiju pite od visanja na kockastom stolnjaku pod orahom. Drustvo mi je pravio avlijaner, ruzan, ali onako umiljat, kao sto samo oni umeju da budu. I ja sam avlijaner..valjda i umiljata kad se smirim. Podelila sam i sliku tog stoljnjaka i uzivala.

Dobila sam na kraju od dana, koji nije obecavao nista narocito, energiju sunca i osmeh. Dobila sam upravo i Somersby od strarijeg mladunca i obecanje, “.resio sam, od sada se raspravljamo samo neparnim danima”  Dobila sam puno toga.. poznaju me, niko nije pitao nista. Znaju da je kiriticno kad se kazaljke kompasa razmagnetisu. Ne znam, nadam se i da razumeju da je bolje tako. Kuca se nije zapalila a ja jos osecam  toplotu pod kozom .

 http://www.youtube.com/watch?v=DgCY4qHujTA                                

GRASAK ZELENA

Htela sam da pisem da ne volim grasak, kao uvod u stvari koje ne volim. Ali prema tom grasku mi nekako sve izgleda suvise slabo u ukusu nevoljenja. Ustari, sa malo mirodjije mogu da ga podnesem, zavaram se ukusom koji mi prija. Sam grasak mi je nekako bezlican, neukusan.

Ali necu o grasku. Volim neke ljude i oni mi prijaju, ali se cesto u tim corbama zadesi i neka mirodjija, koja u ljudskom obliku nema bas nikakav smek prijatnosti od one mirodjije gore.. Pa sad, jednom volis a jednom ne.

Volim najvise tresnje, a jos vise pitu od visanja. Ne od tresanja, nego visanja.

Nikako da razumem, gde je zec a gde grm..stalno bih nesto drugacije.

 

DELIMICNO ONAKO KUSO

Zelela sam da nesto napisem, ali je sve nekako pocinjalo da bude kisovito. Osecam kao da se jesen uvukla u  raspolozenje. Sivilo ne podnosim na belom ekranu samo onda kad ga  zaista osecam u sebi samoj. Ne, ne zelim da tmurim, i htela sam  nesto a stalno mi se javlja smo jedno.... da to bih zelela. Zelela bih da ne prepoznajem na tom istom ekranu  toliko stranaca, koji se osecaju slicno. Bilo bih mi mozda lakse da je drugima roze ali ne mat...Izvlacim  reci iz glave, ima ih za mnogo prica..ali one cute. Kad se slegnu ce valjda izaci sve..ovo su neki  ostatci mojih raspolozenja proteklih meseci.

...........

Muciteljka, potmula i nepobediva. Kao mengele obuhvati celu svest,  iznanada nenajavljeno, prepadne drsko, bezobzirno i nekompromisno. Kicmeni stub lakocom ispravlja ,oseca se svaki deo tela koje lebdi. Plameni zaraci se razlivaju nedokucivim putevima iz stomaka i dosezu sve do nestrazenih  . delova mozga. Usne se razvlace u lagan osmeh. Mozak blokira , oci poprimaju neku cudnu boju, sve teperi a strast se osmehuje. Nepobediva je...izmamljuje nepredvidivo ponasanje,  reci koje odnekuda samovoljno izlaze.

...................

Izlazeci iz stana se uvek pitala, da li je to falinka u njoj samoj. To su joj nametnuli od detinjstva, drugacijim okolnostima, drugacijim okruzenjem i to oni najblizi. Nista joj nije blam, sta ima smisla za druge i kako treba. Zensko u pola cetiri nocu izlazi da kupi cigarete. Osvrt na zgradu je dobro govorio da je iscasena u bioloskom satu. Svi prozori spavaju, sto je i za ocekivati, mozda bi i ona da ima taj prekidac u glavi. Godinama ima tu njenu samovolju, sta zeli, kad i kako zeli,.da spava, da se ponasa  da izlazi.

Spavaju prozori, mozda im i zavidi....ali ne , ipak ne i pored pomisli da ce sutra biti izmrcvarena mislima. Poznaje aktere iza prozora, srece sanjive i uspavanih mozgova u svako doba. Zasto kod nje nema mesta za sudbinske cinjenice koje potresaju “uhhhh..komsinice jel vidite kako je toplo, hladno..duva, pada..udarilo, bas steglo” i tezina zbog  razvaljivanja zivota uplitanjem visih sila i klimatskim nepogodama. A onda njena vecita potreba za igrom i smehom .”Uh, stvarno...kad se setim da smo proslih godina u ovo doba nosili kupace...” “ jaooo  jeste...” Dobro to je divno, osmisliti i voditi taj fini “red “ zivot.

Kako se to postize..? U cemu je problem, u vlastitoj hiperaktivnosti, temperamentu? Od svoje prirode je tesko pobeci. Promeniti je..isto tesko Vec duze vremena cezne upravo za tim jer  bi promena prijala. Zivot bez ocekivanja. Manje ocekivanje, manje stresa, manje  razocarenja. Ali zasto joj se ponekad ucini da uhvati onaj monotoni odsjaj dosade u pogledu spavaca , kad ih pored svega razoruza osmehom i dobrim raspolozenjem. Jos uvek ih  interesuju tudje kuhinje, parfemi, ormani.

Ne voli  kad  je cekaju, ne voli da vidi da ih i dalje interesuje kako je obucena. Uvek je u nekim zarkim bojama raspolozenja i ako je u crno belim kombinacijama, sa obaveznim crvenim salom i karminom. Sal joj je uniforma, poklon od prijateljice koja je jednostavno pala i posle par dana nestala iz ove dimenzije. Pala u kuci, nije trebala da padne, ni godinama, ni zivotom. Nije trebalo kod nje da se izlije u mozak sve so se izlilo. Ali sad je nosi sa sobom svaki dan. I sta vide? Raspolozenje , pa sto da ne? A  sto oni nose ta teska lica , tezina se ne nosi na licu, ona je unutra.

Sad nece nikoga sresti, ustvari mozda mlade polupijane komsije, koji se iznede  ili trgnu pri ljubljenju ne ocekujuci nikoga u to doba. I onda se pita, pa kako treba, pa valjda tako kako ti prija i mislis da je tvoja bit. Jedino tako mozes da nosis svoje breme i da ne pokleknes pred elementarnim nepogodama. I da, da pored vega budes raspolozen..A kad pises, e pa onda je vise iznutra...

SAPKA MONOMAHA

Pocela sam ponovo da pravim nakit od poludragog kamenja. Kamenje  me definitivno fascinira. Osecam koje me smiruje, koje stiti. Dok ga nizem i premecem oblike i boje, gubim osecaj za vreme. Uvek se iznenadim kad primetim kod sebe sebicluk, cicijasluk, ne znam kako to da nazovem. Pri pomisli  da poklonim neku napravljenu ogrlicu, konstatujem da ne mogu da se  odvojim ni od jedne. Uvek se zavrsi na tome da cu napraviti sledecu. Svim dragim ljudima bih dala i poslednju koru hleba, ali nekako misli i sve satkano u svaki nevidljivi prostor izmedju dve kuglice mi je tesko. Ustvari misli i nema dok to radim, samo neki opazaj, sta se slaze, da li veliko okrugo uz pljosnato, koji metalni deo uz to ili ne.

Ranije nisam ni nosila nakit, a sve to “nesto”  sam osetila u  Riznici Manastira Sergejev Posad u Rusiji. Vidjala sam ga i ranije, bar tamo u muzejima nije neobicno da se vidi predivan carsku nakit i ukrasi sa dragim kamenjem. Ali ta “sapka Monomaha” koja je zbog svega utkanog u nju tezila preko nekoliko kilograma me je potpuno opcinila. Nije uopste bilo pitanje vrednosti, vec neke prosto magije tih nepravilno obradjnih i rasporedjenih kamicaka, za koje bi moglo da se pomisli da su stakleni. Znam da su se svi nasmejali kad sam prokomentarisala da sad shvatam i poentu filma neke bljak americke produkcije, u kome se krade najveci dijamant. Knjiga “Magija kamnja” se ubrzo posle toga nasla na polici.

Sada se svaki put divim nijansama, sarama i nacinu kako se prelama svetlost, znajuci da su nastali u prirodi, pod raznim okolnostima i kombinacijom jedinjenja, To je ta magija koja me opcini, kako je jedan plav, jedan crven ili crn i kako je moguce da nastane u prirodi pod zemljom tako lepa nijansa, koja svetlost upozna tek kada se izvadi iz nje, a tek onda u igri  sa njom pokazuje svoju pravu lepotu.

 

VARIJACIJE NA TEMU

Ko  misli  da prijateljstvo moze da prodje ne ume zapravo da bude prijatelj. Iskrena prijateljstva ne prolaze. Mogu  da se zamrznu, ospu u vidjanjima i u kontaktu. Ponekad  se  dese neke okolnosti, koje prijatelje  pretvore u neprijatelje. Sto je prijateljstvo bilo jace i iskrenije , to ta neka razocaranost u nekim trenutcima dobija zamahe i takvu snagu da prerasta ponekad i u mrznju.

 Ali prijateljstvo ostaje kao neprolazna kategorija  u onom  vremenu u kome su ostali provedeni sati, posvecena paznja i  u kome su  ispricane price neprolazno i nezavrseno. Ostaje u punom zamahu u koordinatama vremana.  To vreme, koje je neophodno da se kockice slazu jedna na drugu zacinjene smehom, tajnama i bliskoscu, stvaraju od poznanika prijatelje, ciji profil i reakcije u razlicitim situacijama poznajemo. Spoznas  hiljadu stvari koje cine jednog coveka, od onoga sta voli i koja mu je omiljna boja ili jelo,  do palete  interesovanja , prijatelje prijatelja, saznas istoriju coveka, porodicu ... a onda ne mozes da kazes , sem da se ne lazes,  da ta osoba koju si nazivao prijateljem i sa kojim si iziveo neki svoj,  njegov ili njen zivot je ustvariila neka druga ili da je nikada nisi zapravo poznavao, da nije bilo prijateljstva i da ih se ipak posle nekog vremena  sa nekim smeskom ne setis. Prijateljstvo ostaje  tamo gde je bilo ali mi krecemo dalje promenjeni iz nekog razloga, pozitivno ili ne, promenjeni u odnosu na tu osobu

 Neko je ovde jednom napisao da je prijateljstvo dvosmerna ulica, sa cim se  slazem. Ali ipak, nijedna vrata ne mogu da budu isto otvorena, ponekad su neka sirom a na neka mora da se uvek zvoni, pa se onda otvaraju. Verujem cak i u munjevita prijateljstva, bez predistorije, praistorije bez svih ovih predhodno navedenih postulata upoznavanja licnosti, koja se temelje samo na nekom unutrasnjem senzibilitetu prepoznavanja. Zasto su to prijateljstva po meni a ne poznanstva? Pa iz jednostavnog razloga jer pomislis ponekad na tu osobu, zelis da znas da je dobro da je vidis, srtnes.. jednostavno osecas nesto sto te vezuje, nesto sto ti otvara neka zablindirana vrata koja su prema drugima uvek pod kljucem.

Ne znam, mislim da  lepe stvari treba da budu ostavljene u lepom vremenu u kome su se dogodile. U trenutcima oluja moze da se mnogo toga promeni , razocaranja mogu da budu zaista nekada prevelika , ali  da prijateljstvo prodje je prosto po meni neprirodno. Moze da prodje vreme bliskosti, ali da ponistiti na neki nacin vreme prijateljstva, ubedjujuci sebe da ga nije ni bilo je prosto po meni laz.  Zatvoreno vreme i zivot na fotografijama to najbolje dokumentuje. Preslistajte albume, pogledajte slike nekih ljudi. Obicno prva reakcija na davno poznati bliski lik je osmeh, a tek posle toga,  u zavisnosti od daljeg toka ide uzdah  ili  promena gimase.

Ono sto je zapravo  istina, da je malo onih prijateljstava koje sa nama prolaze  kroz sve vremenske kapije i tvrdoglavo prate samo otkucaje naseg srca , a ne sprave za merenje vremena

BASTENSKI PIONIR

 Nikad nisam ucestvovala u politickim diskusijama. Nije da se ne razumem ali mi je to gubljenje vremena. Ali vidim u poslednje vreme racunajuci astronomskim satom, znaci poslednju svetlosnu mili-mini-sekundu ili nesto, nas doticna svar na p bas pritiska.. pa daj da vidim koji ja to osvrt imam.

Bila sam dakle samo pionir, tada se nisam pitala, bilo je to uobicajeno, uz boracku pesmu „Pioniri maleni, mi smo vojska prava“. Dobro, nije sad to vezano za politiku ali uopsteno organizacija koja je zatirala put ka daljem.Pa ne mogu da kazem da sam bila nezadovoljna svojim angazmanom u doticnoj. Imam prelepu sliku kao visibaka u nekom drugom ili trecem razredu osnovne. Imala sam sesir sa laticama i bas se nekako slatko smejem.  Naravno ponosito koracam u koloni, ceti u obaveznoj uniformi, plisirana crna suknjica, bele hulahopke, lakovane cipele, bela kosulja, neizostavna crvena marama i visibaka na glavi. Vidis, do sada mi nije palo na pamet, mozda tikove sa neizostavnim salom koji danas stalno nosim ( ili marama iste boje) vucem iz tog doba visibake. Uhh nesto mi nije sve jedno pri pomenu cveta, sad nisam bas visi.. a nisam ni baka i na tetka se vredjam..dobro, ajde necemo o tome.

 Nego stadoh kod borackih pesama, volela sam sa horom da pevam onu“ ko drukcije kaze, taj klevece i laze..“, dobar slogan a ne danasnje salate. Da pocela sam sa politikom. Uglavnom, dakle ponosno sam ostala pionir do danas i to je moj osvrt. Pouclanjivali su se neki jos u gimnaziji u partije, neki u vojsci da dobiju par dana skracenje. Muvase se svuda. Naravno bila sam i saglasna sa nekima, ali nikad svoj cenjeni potpis nisam dala nigde, ni potpis ni dusu. Posle sam prestala cak i da ucestvujem u diskusijama, ne mogu na dve strane, ili pionir ili nista. Bas kao bastenski patuljak iz Amelije Pulen, neko veruje da putuje, neko ne. Tako i ja, neko nek veruje da sam pionir ostala u dusi a neko ne mora. I nije ovo post o toj p.., jedino mi je zao sto mi je izraz onakav kao u prilogu, kad god pogledam sta se i ko se sve tu muva . Moj patuljak pionir je jos ziv i dalje salje razglednice  . 

http://www.youtube.com/watch?v=iUSkUrfvjSk

 

MONO ILI DUO-LOG-L-ICNO

“Odrasli ljudi ne mastaju, zive u realnom vremenu sa budno otvorenim ocima i naculjenim usima. Prate politiku, glasine, komsije, kupuju jutarnje novine, duvaju zbog ozbiljnosti i cutog. Pricaju stalozeno, ne masu rukama i ne slusaju preglasno muziku u automobilu, ne pokazuju emocije vec su stalno hladne glave. Pod bremenom zivota i ozbiljnosti ne gledaju u nebo, ne izmamljuju im oblaci osmeh, ne bave se nijansama u krosnjama drveca, u izrazima lica u boji glasa ! ”zvonilo je u glavi." a narocito slabo prave slovne greske"

“Treba zadrzati decju radoznalost celoga zivota. To otvara vidike i daje zivotnu radost, sigurnost  i tako opipljivo definise vlastito postojanje. I pored oblaka i nijansi, ozbiljnije se borim u zivotu, ne krijem kao oni neuspehe u tim novinskim stupcima. Pokusavam, uspevam da sam nekako na povrsini uz te zamahe ruku, bez duvanja, sem kad nosim kese i bauljam po pijaci, koju obozavam zbog boja..pa resavam stalno, resavam svima oko sebe probleme..Ne vidim slosjkk ih, misli ih ucine nevidjivim..” tutnjalo je iz dubine. “ Zene treba da su krhke, da predu sretno bez povisenog tona, bez ispada besa i ne gledaju tako direktno u oci! Ne treba da se suprotstavljas, da ispravljas, ukazujes. Ko te pita da kazes stalno sta mislis. Kao da je stalo nekome do toga, svako prica svoje. Obori malo durbin, sta te kosta..kazi ne mozes i kad mozes.Gledaj sebe !”„Gledam..odoh da spavam, a sutra da vidim nove tonove lisca na drvecu i koja sam sve slova pojela“.

http://www.youtube.com/watch?v=dzVReTZjqds

CRNO BELI SVET

Dragi nepoznati prijatelji u tudjini,

Jeste, ovde je dosta pomereno, znam - nikakvo. Reklame i ovi devojcurci sa neobicno napucenim usnama, koje zele nove prijatelje, su ovde svakodnevnica. ( Znam isto tako da neki fotografi placaju po hiljadu dinara klinkama za takve fotografije. Nista bezobrazno, nista skidanje.. uz primedbu, to je za neke strane kampanje). Vidjam cesto ono sto sam juce videla ispred trafike. Dva luda dzipa, dva buldoga za volanom, dve stancovane klinke sa naocarima za sunce i ogromnim noktima. Znam da je tesko kupiti takvu masinu sa 28 do30 godina posteno, a i da je i nabavis, ne bi ti bila potrebna ona brojanica koja visi na retrovizoru, da te cuva. Cuvas se sam svojim mozgom.

Uskoro ce sa lepim vremenom da pocne bahanalisanje u kaficima na cosku, znacu ponovo raspored, oko tri nocu turiranje, pola cetiri smeh, cetiri polupijano psovanje (sa a ponekad bez tuce), pet obavesno kretanje uz skripu kocnica i trka do kraja ulice. Sve to mi smeta i zao mi je. Ne opravdavam ni situacijom, nema opravdanja da bi se razumelo zasto mi je nekad tesko da  gledam ljude u lica, ljude..grimase, grceve, ispraznost..ali..

Ne mogu da gledam ni filmove koje vasa deca snimaju po belom svetu ismejavajuci sve ovo gore navedeno pod naslovima „ Shit Serbians girls, boys..“ nije mi smesno. Dobro  znam da se ta vasa, nasa deca negde rodjena „tamo daleko“ tome smeju. Znam i da dolaze na raspust kod baba, deda, idu u kampove po ovoj nikakvoj usranoj zemlji sa isto takvo nikakvom usranom maldezi i usranom buducnosti, zemlji koja se nalazi na pupku ili u supku sveta. Mozda jaz generaija, to shvatam, al sta je sa vama??  Pa da li ste i vi postali “ Shit Serbians” pa ne znate kada ste i zasto ste otisli odavde? Nije mi smesno, snimaju i ovde takve filmice ovdasnja deca, kojima je toga preko glave, ali to mi je kritika, ima neku tezinu.. a ti filmovi su mi jadni zbog vas, ne zbog vase dece. Mrzim obelezja sa tri S, imam previse u sebi pomesane krvi da bi bila uopse neko slovo, sem svojih inicijala. Opeglale su me takve pegle, kao da sam prosla nekoliko puta dubinsko ciscenje mozga  i svesti zbog svega gore navedenog. Ali i pored svega mi je zao vas, mi ovde smo usrani roditelji usrane dece..vi ste hteli bolje, pruzila vam se mogucnost i to mi je drago.

I eto za kraj, malo nostalgije da se podsetite.

http://www.youtube.com/watch?v=891V5nni_Vo

PAKT SA MOZGOM

Desava se , valjda .. pa mora da se desava i drugima, ili se bar nekada desilo. Osecaj koji vas uzdrma, mozda malo i uplasi. Onda kada sedite preko puta nekoga, koga nedovoljno poznajete  a  imate osecaj da ga znate odavno. Ono cudno stanje kada pocinju da vam reci nekontrolisano izlaze kao da je  preko puta ta neka osoba, kojoj ste mozda nekad u nekom od proslih zivota, pod pretpostavkom da su  postojali  (mada u to licno verujem)  bili nesto, kucni ljubimac, prijatelj ili bilo sta blisko sto je bilo  obojeno nekim pozitivnim emotivnim nabojem. Stanje kada prosto vidite misli koje nisu ni izgovorene, dok sedi preko puta i pokusava da spusti celicno plave resetke u ocima. Al vi ih vidite, vidite  resetku ali i prostor izmedju dve susedne, koji je dovoljno sirok da nazirete i ono iza, ili vam se sve to pricinjava.

Mozda je nekom poznato to stanje kada se osecate neprijatno, jer unapred osecate kako se energija uklopi kao kada dva teska metalna predmeta nadju zljeb i jednosnavno se sklope uz blagi trzaj. Pa onaj osecaj da bi u istom trenutku voleli da pobegnete, a istovremeno ostanete beskonacno, samo iz potrebe da objasnite sami sebi, sta je to. Osecaj da ste sigurni da je isto neko neprirodno stanje i sa druge strane stola, dok vodite neke sasvim bitne razgovore koji nemaju nikakve veze sa manifstacijama koje se paralelno odigravaju u neistrazenom delu mozga. Uz sve to i oni momenti kada pricate nesto, sto uopste niste zeleli i ponasate se onako kako ne ocekujete od sebe, iz nekih nepoznatih razloga, jer vas posto nesto vodi daje i ne dopusta vam da budete u posedu racionalnog . Stanje kada bi napravili i pakt u vesticjoj kuhinji i u podrumu, samo da saznate koliko gresite ili ne.. Ne zbog toga sto nesto hocete, jer je sve previse nerealno i nemoguce, nego jednostavno iz potrebe da se smirite i da kazete sami sebi da niste presli crvenu liniju i nije potrebno  da kaparisete F aparman. I posle svega toga vam nije neprijatno, jer nekako osecate da je to nesto sto druga strana razume .........sta je to, intuicija ili je sve to jedna dobro zamaskirana samoobmana mozga pod stresom.

PRINCIP TO NECU

 Vec drugi upaljac je zavrsio ispod fotelje. Od sada ga drzim u dzepu.Najdraza igracka nase mace je da ga gurne sapom  i da ga vitla po parketu dok ne zavrsi na sigurnom. Ali dobro nisam htela o tome, nego me prenulo dok sam kopala po jaknama da nadjem sledeci i da krenem da izlistavam uspomene. Uhhh, da nije ekrana ovo uuuh bi mozda pomerilo list na Bendzaminu preko puta stola.

.................

Sta necu, to sam uvek tacno znala. Neko zna precizno sta  hoce, a mene je ovaj nacin eliminacije onoga sto ne zelim dovodio do onoga sto zelim. Ponekad nekim cudnim putevima, sa malo slepih ulica ali uvek do cilja. Ne mogu da kazem da sam nezadovoljna rezultatom i da sam negde silno licno izgresila. Greske su bile, ali nekako uvek sa dve strane medalje, nesto izgubis a nesto dobijes, ponekad i kroz bol ali na krju imas boljitak. Nekad ga nisi ni svestan.

..................

Nedostaje mi sunce, more. Ne znam zasto sam se danas setila svog stopiranja i kupanja uvek na drugoj plazi na potezu od Murtera do Vodica. Uvek nam je bilo smesno dok stojimo na magistrali u nekim majicicama i suknjicicama ispod kojih su mokri kupaci kostimi. Kako smo bile manje od makovog zrna kada bi po izlasku iz automobila ostali mokri obrisi na zadnjem sedistu.Ponekad se pitam sta je sa tim mojim prijateljima, da li se nekad i oni sete kako nam je iz godine u godinu bilo lepo uz srdele i vino,  kako nam je nevazno bilo sto smo se skrpili iz „gde si bree“..“ma kaj“ i „ma ca ti tu meni cakulas“.

.....................

Jednom sam sa mojim tadasnjim deckom skocila sa drugog sprata..kreten. Bili smo na ekskurziji. Klasika... gimnazija, hotel i naravno tadasnje fore, nahvatati nekoga sa nekim. Naravno onaj princip sta necu je pobedio, pojavio se posle sam ped vratima sa kljucem..” Sta je bilo , sto ste se skupili..?“, a ja ponosno prosla u moju sobu..

........................

Sutra slavim jedan rodjendan na cudnom mestu. Nisam dobila pozivnicu, nece biti slavljenik, bice samo zvanice bez poklona. Kad sam tuzna tu ne pomaze princip necu..Nisam htela u ovom smeru, htela sam unazad, da zadrzim vreme da se katapultiram u proslost, da me razgali sunce, prve ljubavi..ali slabo, nisam upela. Nista..idem da pomeram fotelje, da trazim upaljace..

RACUNAJTE NA NIKOGA

Danas je jedan deka pao usred elektrodistribucije. Na svu srecu da je zid bio iza njega tako da se samo oslonio i skliznuo na dole. Grcevito je drzao racune za placanje..Zena ispred je odbijala da ga propusti, zena sa saltera je pobegla kod sefa..neki muskarci nisu  pomogli momku koji ga je jedva pridrzavao..pozvala sam hitnu pomoc.Ostali salteri su normalno radili, ljudi su sa razdaljine od metar dva posmatrali film uzivo..Dali su mu vodu i secer, u sebi sam pljunula na sve i otisla..

Moj deda je pao na ulici u blizini kuce. Kad pomislim na to zazalim sto nikad nismo upoznali tog humanog coveka (ili vise njih) koji ga je doveo do kuce, otkljucao stan uveo ga i pozvonio komsijama. Moj deda je bio povucen i skroman covek. Ni on nikada ne bi trazio da ga iko propusti i da mu je lose, cutao bi i verovatno bi i on isao da placa racune..jbm ti racune..

SLIKA IZNUTRA I SPOLJA

Eto smirila sam sve.Imamo crno na belo da su mi izjeli dzigericu. Poviseni su rezultati pa tim povodom je red da tugu veceras utopim u crnom vinu. To je dobro za krvnu sliku, a slika je slika i dobro je da je dobra.. A i ova sedimentacija se nesto uzjogunila sa sve holesterolom i monocitima..sta sad i oni hoce od mene.

Sta sad, masinu za ves sam popravila..dobro - motor, dobro -nova- ali izasla iz garancije, ma nije problem, kosta kao pola nove. Rerna nije duvala-sica- samo neki prekidac. Kola - samo otislo do dobosa, timpana i sinfonijskog orkestra. Al u svakom losem ima nesto i dobro, usput se konstatovalo da bi mi i motor otisao da nisu videli, ne znam tacno sta za ulje, te narvno popravili. Dakle sve je dobro sto se dobro zavrsi, te i frizider ode pre neki dan iz kuce, ali sreca elektronika pa ce da ga poprave.Kako su samo narihtali ove masine nove generacije..rade samo tacno do garantnog roka a onda u nekim drugim zemljama ih menjaju. A da, zamalo da zaboravim,ostale dvonogase koji grickaju okolo ne spominjem. Od njih, jos malo pa dizem ruke, napustam nadu  da cu sa vecinom da nadjem ono najmanje potrebno za razumevanje. Ustvari lazem, ne dizem ruke od mojih pogleda da postoje i takvi, dizem ruke samo da razumem zasto neko mora bas naopako da radi i da prica, kad ni njemu ni drugome nije dobro tako. I necu da se menjam ..tacka.

Ja masina starije generacije, ne znam dokle mi je garantni rok a ni prag izdrzljivosti. Stalno taj pragic sve veci i veci, valjda dok se i sama ne pretvorim u prag ili trag mene same.

POZNAJEM IH

 Znam ih iz vidjenja. Zajedno imaju sigurno stosezdeset godina.Ona se oslanja na dva stapa, on na jedan, a oboje su povijeni skoro do rukohvata pomagala koja nose.. Cekaju strpljivo da se semafor upali na zeleno. Stapom, kao produzetkom ruke mu pokazuje nesto na ulici.Pogledala sam ih u lice. Ona ima onaj prkosni izraz  koji ne odaje ni bol, ni tezinu  samo volju da prikrije svoj muku. On je zbunjen i nekako uplasen, ali se oseca sigurno pored nje.

......

Kruzim dva puta oko kineskog centra, nema mesta za parkiranje i nastavljam dalje...nece me Kinezi. U trznom centru koji ne poznajem i ukoji sam otisla samo iz potrebe da nisam uzaludno potroslia beznin, nalecem  na osobu na koju mislim danima. Pijem kafu , lupetam nesto a pricala bih sasvim drugo, ali ne mogu i nesmem.. u sustini sam neraspolozena,smejem se da prikrijem vlastitu tezinu..Ne znam da li previse pridajem znacaja slucajnostima mada kazu, nista nije slucajno. Mozda sam danas trebala sve njih da sretnem.

PAZNJA PAZNJA

Mislila sam da su se svi “ususkali po kucama”. Mislila sam, a u samoposluzi je bilo prepuno ljudi. Sudarali smo se sa kolicima, izvirivali ispod kapa, a neko cudno sivilo je izbijalo ispod svake kape i subare. Svi su bili tmurni i zabrinuti, na kasama red, kolica prepuna kao da je bas u ovo vreme neophodno da se po klizavici vuku potrebstinene za nedelju dana od nekih cinija do 3kg brasna. Ustvari jasno mi je, retko pratim jutarnje programe na tv i instrukcije velikog brata, ali apeli su sa svh strana, sledece nedelje potop u zemlji nebeskoj, sneg ce oduzeti pamet stanovnistvu, pa se preporucuje da ne izlaze, eventualno da ciste sneg ispred kuca i  sa ulica. Ulovila sam samo lice nekog coveka sa rumenim obrazima,  koji je bio nasmejan u nekim svojim mislima.

Posle ulova za danas, u pekari kaze komsinica, ne znam sta je ovo, kupuju po tri hleba. A zatim ”Hocete buhtle sa dzemomo ili..”Izgovorila je Џ kao Д i Ж,sto me je tako nasmejalo i podsetilo na postojbinu snega, gde tako izgovaraju Џ, te se lokalni pas sa Lenjinskog prospekta zvao  ДЖek.

A onda je zazvonio telefon coveka koji je u cosku jeo burek
 http://www.youtube.com/watch?v=97lZqdc1_2U&ob=av2n

pesmica koja je prava pesmicica i nekako mi uvek izmami osmeh.

OSMEH

Volim da vozim. Kao da sa svakim predjenim parcetom asfalta ostavljam ponesto iza sebe.To me smiruje. Obicno uz neku dobru muziku pevam a raspolozenje odredjuje jacinu muzike. Kada sam nervozna je glasnija kao neki prkos nervozi. Znam i da placem, ali nekako cudno..suze se samo slivaju bez nekog tacno definisanog osecanja.Prosto tako, valjda zbog opste nepravde u svetu.

Jednom sam bila u nepodnosljivom stanju neizvesnosti. Nisam znala kako sebi da pomognem, sem da zgrabim kljuceve i da sednem u kola. Bila je noc a ja najbrzi vozac na reli krugu od NB do Kalemegdana.Tada nije bilo kamera a na srecu ni radarske kontrole na ravnoj liniji od Juge ka gradu.

Sledeci put sam u neko nedoba u pizami sa kaputom i cizmama isla do aerodroma i nazad. Tek u neko doba sam se setila da bi bas bilo cudno da me neko zaustavi ili da se desi bilo koji maler koji moze da sustigne a ja u pizami.

.............

Danas sam iz kola videla jednu devojku koja se tako lepo osmehuje. Taj momenat nesvesnog posmatranja polaznika me je za trenutak prenuo, osetila sam da se iza tog polubezobraznog osmeha krije vrlo interesantna osoba.Nisam nista zapamtila, po obicaju jer to ne pamtim, ne znam sad ni  kakvu je kosu imala ni da li je bila lepa, ni koliko je stara, samo da se prelepo osmehuje, kao da joj se cela dusa ocrtava u levom uglu usana.

................

Danas sam nesto kasnije sedela sa jednom drugom devojkom, o kojoj sam manje vise dovoljno znala. Znam kakvu ima kosu, kakve oci ali nista u uglovima usana.Mozda ce se razviti. Najgore od svega sto sam joj to i rekla, ali je dobro da je nije taklo, izletelo mi je. Zao mi je sto nisam rekla i ovoj prvoj da se predivno smeje. Ostalima nisam nista rekla ali mislim da bi bilo nepotrebno, razgovor bez reci je najlepsi.

PRIRODA MACJA ILI VUCJA

 Gledam je dok se pedantno sa poluzatvorenim ocima cisti. Delic po delic sape, krzno na stomaku. Kad me pogleda onako sa polu zatvorenim ocima pocne da prede.Gledam je i razmisljam koliko smo mi ljudi kao zivotinje nesavrsena bica u odnosu na zivotinje  bez govora  i neke logicne komunikacije. Vec sam dva puta prozivela donosenje ljubimaca pod anestezijom kuci, predhodna dva puta psa.Zbog Njanje sam tu prvu noc prespavala skoro na pudu. Bilo joj je dovoljno samo da je pomilujem i da cviljenje prestane. Zahvalnost i ljubav se osecala u vazduhu. Kasnije je bilo smesnih scena sa kragnom da ne lize ranu, prozvana je bila u kuci “satelit” koji nije mogao da proceni tacno kuda moze da se provuce pa je udarala o namestaj.

Ne volim to dusebrzno produzenje zivota “ sakacenjem” i sterilizacijom mladih zivotinja. Njanji to nismo uradili, doduse nismo ispali nista bolji jer je nismo ni  parili..Kako god sebicluk je nadjacao nad razumom jer ipak kad imas psa treba da znas da nije plisana lutka samo za igru. Odradila sam to kasnije , kad je vec bila stara.

Mici, Virsla i Masna..ime,srednje i prezime,kako je sve zovemo, je juce doneta sa sterilizacije.Saznali smo da ima sest meseci, opet sebicluk na delu. Nisam mogla da podnesem uvijanje i neprijatno mijaukanje  koje je pocelo pred NG. Opet je bio jedan nepijatan dan ulaska u kucu kad nam je svima zafalila da istrci odnekud. Smesno kako u takvom trenutku se svi pogledamo i svako krene cuteci u svoju sobu..kao nista.

I opet mislim kako je to u prirodi, kako mi zamisljamo da smo neka superiorna razumna bica koja sve resavamo tim razumom. Sve shvartamo razlucujemo donosimo pametne zakljucke.A kad pogledas sposobnost jedne macke da sa ranom na stomaku sa deset savova skoci na fotelju, da se ne prenemaze, ne vuce noge i ne trazi nista, osecas se manji od mrava. Nekim ljudima u okolini nisam mogla da pomognem zbog tog “razuma” ni pri obicnoj kijavici i prehladi. Nisu znali ni sta osecaju, ni kako su a tek ne sta bi im pomoglo.

Odavno znam da sam u dusi kao mala maca, da bih pod drugim okolnostima ustvari bila “mala maca sto prede”.Ali kad se maca nadje u realnom svetu gde su opasni dzukci koji mogu da povrede postaje divljakusa, ponekad sa ogromnim kandama da se zastiti. Jedino joj macici pomeraju zadnjicu do nevidjenih razmera. Ali kad mi nije dobro isto se tako ponasam, sto svi znaju, zavucem se u sobu i sama lecim. Trpim samo da mi eventualno neko gurne caj kroz vrata i da me ostave na miru. Samo ne pitanje“ jel hoces...“ od kog se jezim. Ja uvek ucinim ono sto mislim da je dobro za drugog, ne pitam, a ako druga strana prihvati.ok.

Smejem se upravo, jednom sam se izleila na najneobicniji nacin.Sa vec temperaturom od nekih 38 vracajuci se sa posla sam shvatila sta mi se jede. Kupila sam slaninu, cvarke i pecenje??? “ Uhh  kevo..a holesterol?“  „ Ma pusti sad to nego daj mi jos belog luka“. Ne znam u cemu je bio kljuc izlecenja, da li u preorganizaciji imunog sistema da se bori protiv holesterola pa je virus ili sta je vec bilo,  totalno degradirano i uvredjeno zbog tako omalovazavajuceg odosa prema njemu prosao, ili supstance za borbu protiv uroka, uglavnom meni je sutra bilo bolje.

E sad ovaj itermeco nema nikakve veze sa predhodnim sem u jednom, da kao macka osecam sta mi je kad potrebno. Eee, sad to vuce dalje , znam sta mi je kad potrebno, imam to nesto u sebi ali kad otvoris jedna vrata konstatujes da iza ima jos ko zna koliko zatvorenih. Ali dobro, bar znas ka kojim vratima da kreces.

MASKA

 Sedim ulepljena sa maskom na licu, dumam i dimim.Priroda je riznica sredstava za ulepsavanje ...kad bi usla u rernu mozda bi se dobilo nesto od ovih zumanaca i meda koji se vec skorio na mojoj kozi, ali me mrzi da ustanem.

Macka je dobila nove igacke,  izvuceni su  svi upaljaci koje je pogurala ispod kreveta i fotelja. Da, usput su nadjeni beli i sivi mis, ali oni nisu tako interesantni..Ponosno sedim u cistom stanu a terapija krpom je uspela. Sve misli i nervoze su nestale i lepo bez zurbe razjasnjene jos pri pranju prozora..Danas sam pravila planove  sta bih mogla da dodam, oduzmem i precrtam na pocetku ove NG. Kad bolje razmislim, mozda da krenem od skidanja maske. Danas sam svima u glavi skinula njihove.

RASTANAK SE PRIMAKAO

Rastajemo se ..bilo  je svega kod tebe.

Trpeljivo i smireno si me vukla iz meseca u mesec.Svaki mesec odredjen tacnim bojem dana i sati moga zivota. Nekada sam se teturala odbijajuci se o dane,  sretna da je sledeci bolji. Ali ne znam zasto si zadavala uvek vise.. Sve okolnosti, sve nekako tesko i tmurno. Da li si pomislila da cu prestati da se smejem. Pa necu i nisam. Izmedju smeha su se obicno lile suze, kao da su htele da podmazu vid..

A tvoja predhodnica je bila maestralna..Bez uvoda , bez najave je istrgla tepih pod nogama.. i nisam pala. Balanser na zici se odrzao.Bilo je lako, nije znao ni da hoda po  zici, ni da je provalija ispod, nije znao ni da je balanser....kao jogin koji hoda po povrsini vode sam i ja sledila neku vodilji. Hodala sam bez oslonca. Lazem, hodala sam sa osloncem u recima u koje sam verovala , sa osloncem u nesto sto sam samo ja videla i osecala u medjuprostoru pare koja se izdizala iz ambisa .

Znala je to prosla, da cu ravnotezu osetiti tek u ovoj, da cu jednom trenutku spustiti pogled dole i spoznati gde sam.Dakle evo nas na kraju. Ne znam da li sam naucila lekciju, da li si to htela? Da konacno zamaglim vid i navucem sivu pelerinu neraspolozenja..Da se utopim u sivilo tezine zivota. Da li si htela da vidis da li sam dorasla bremenu koje se svalilo. Da li cu skrenuti pogled , izgovarati reci u koje ne verujem.Da li sam nasla prag izdrzljivosti....  Prepreke mi nisu promenile sustinu u koju verujem , da nije  zivot samo hrpa nekog vremena u kome trebas da si uvek na oprezu jer si u zverinjaku. Da meris rec , da ne pokazes vise, da sakrijes sebe, da li je to trebo?

Dakle evo nas na kraju, ispracam te dostojanstveno sa uvazavanem koje si zasuzila.

Cekam sledecu i nadam se da ces joj dosapnuti da sam test polozila..

...................

Dragi  moji, dosta fantazija i filozofje  Necu da tmurim vise, ko je jos video vajde od toga.Da ste mi sretni i zadovoljni i da vam Nova donese sve lepo o cemu mastate i ono sto prizeljkujete a pre svega puno jubavi.  Mene je smajli odrzao pa navlacite smajlije oko sebe.

IRVASIMA

Kome sad da pisem...?

Imam jedno pismo naslovljeno kao pismo koje nece nikada biti poslato..i nece, bar ne na pravu adresu. Bolje je tako, kad citam shvatim sta bih bila u stanju da kazem..

Kome da pisem zelje? Dedi?Mrazu? Irvasima?

Deda je, koliko vidim, seo u kamion pre par godina.Vozi se stalno kroz isto selo sa prelepo okicenim kucama.. Nema u mom kraju tako lepih kuca..ni tako opustene dece. Sta radi ? Sedi negde medju flasama i svi su sretni..samo da kupe flasu i on je tu. Nesto mi ne lici na duha iz flase, lampe nema veze. Ako sam zapamtila i duh ispunjava zelje, ali ovaj namiguje ....ma duh to ne radi. Duh je ozbiljan lik sa zadatkom, predan misiji svojoj, pokloni se i  kaze dubokim odmerenim glasom...“Ispunjavam zelje“ Ali kad malo bolje razmislim, setim se da i u flasama  zive razi  duhovi, ali nisu to te flase ..

Mrazu da pisem..? Kako da  od njega  zelim toplinu..neprirodno je. Evo i sama pomisao na Mraza me je trgla. Mrazova ima svuda stalno, lede zivot, osmeh i radost..Necu, ne treba mi od njega nista.

Irvasi..pa gde ste mi vi? Njima vredi, oni pamte u cemu je bila draz.Evo ovako: Dragi Irvasi, vas nisu pokvarili, ne mogu nesto da vas modernizuju sem eventualno sa nekim genetskim inzinjeringom, ali nece..zauzeti su ovcama. E vi ste neiskvareni, pa ne moram ni da objasnjavam mnogo sta zelim. Sutnuti ste negde u zapecak kao i sve sto je dobro i vredno.Kamion je napredak  ..globalna automatizacija, mumifikacija ,ukalupljenje mozgova,osecaja i misli. Ali to je isto u redu Irvasi, biseri se ne bacaju pred svinje. Vi znate da su zelje tajna, nece se ispuniti ako kazem..pa i necu..

JEDNO OD DVA

Sve cesce mi se desava da pricam sa nepoznatim ljudima, obracaju mi se, pocnu nesto da mi pricaju na kasi u samoposluzi, na kiosku. Ne smeta mi, onda se setim kako me je otac na Arbatu nervirao, dok se ispricavao sa svim prodavcima suvenira i knjiga koje smo vukli kao ludi po Moskvi. Naravno, bio je kao riba u vodi sa jezikom, to mu je pola maternjeg, kako god to zvucalo, sad ne mogu da objasnjavam. Kad vec to pisem, mada nisam htela o tome, setila sam se i kada je odusevljeno posadio moja dva sina na konja i platio da jasu. Naravno da sam tada prevrtala ocima, nije mi  nikada padalo na pamet da tako nesto uradim, a koja je to bila greska. Danas kada pricamo o njemu se smeju i kazu, koji je deda car, secas se kad smo jahali..

U mom kraju zivi covek od koga svi zaziru. U najmanju ruku izgleda kao jogin, sa dugackom ucebanom kosom koja doseze skoro do butina.Voli da ide ponekad sredinom ulice, zastajkuje, prati neke svoje linije, preskace ih,vraca se. Znam da postoji takav poremecaj, ne znam tacno u cemu je tu stvar ali to nije presudno. Ali kad se susretnu pogledi ima potpuno jasan i i inteligentan pogled. Ne znam da li se slicno privlaci, pa cu i ja u  nekom trenutku da krenem sredinom ulice za nekim svojim nitima, ali nekako se uvek pogledamo kad prolazi.

Moje niti, hmm, one mi se izvlace u poslednje vreme kao najtanji i najfiniji svilenkasti konac. Tako se perfidno izvlace u izjavama, postupcima od kojih zastanem.U okvirima sam poznatih, ali sa takvim izletima u izjavama, da bi mi lakse bilo da su nepoznati, okrenes se, bas te briga sto si pokazao emotivnu stranu na takav nacin i onda se mirno uputis  negde nekom sredinom.

A ustvari, hajde mozda i nije greska, drugima ne pada napamet da se tako ponasaju, kao sto nije ni meni padalo na pamet da ucinim ono sto je ostalo upamceno za mog oca.To je lepsa varijanta, manje lepsa je secanje na cudaka koji ide posred autoputa.