BILIJARSKI STO

Sve pocinje igrom, neocekivano i nespremno, udarcem, udahom. Loptice odakud bacene i pomerane nepoznatim  udarcima,  slede  neku  putanju ka konacnom odredistu. 

Ova partiji   se za sve tako  zavrsava. Kugla protrci po terenu nekad sporo, nekad brzo , sudari se sa nekim drugima koje joj se isprece , udari neke trece , prozuji brzo pored cetvrtih…Unapred isplanirana partija ne od strane nas, malo se mi tu verovatno pitamo, ko ce gde da se ispreci, zasto  kako. To  su potezi  glavnog igraca koji nas je  i ubacio u igru  na ravnu povrsinu vremenskog stola i pazi koju kojom brzinom da pogura, kojoj koju prepreku da stavi,  koja moze vise da izdrzi, koja ima bolju poziciju, koja daje energiju drugima, koja prima i zadrzava je....

On diktira sve moguce udarce, planira kombinacije presretanja a na kraju  svaku smesta u neki otvor .Sa poslednjim udarcem glavnog igraca, ponekad sa velikim praskom i puno pompe, ponekad prosto tako neprimetno, se igra za pojedinca zavrava , jednostavno se  sklizne u tamu ili udje u tunel, pod nekom cojom travnatom ili zemljanom.

Tako svaka loptica na bilijarskom stolu ima  svoje odrediste, neke idu zajedno u jednom pravcu, neke u drugom. Slicnost je ocigledna, posle raznih sudaranja o druge ljude i sudbine, noseni nekim nama ne uvek razjasnjenim pravcima i smerovima bilijarske igre zavrsavamo je isto.

Koliko je partija za koju lopticu interesantna i dobra zavisi od osobenosti same loptice, medjusobnih prenosenja energija prilikom susreta sa ostalim. Neki udarci drugih igraca su dobri na prvi pogled, ali odvedu u pogresnom pravcu, neki  dobro promisljeni a ponekad i oni nepredvidivi vode ka dobrom. Bilijarski  stap pomaze da loptica ima dobru poziciju u odnosu na druge, daje joj pravac kako bi se susrela sa drugima, kako bi je  dodirnuli, okrznuli ili zaneli, sve u svemu usmerili. One medjusobno razmenjuju enrgije i ljubav, ponekad mrznju i zlo ali uvek nastave da prate neke svoje nevidljive putanje. Ponekad se one vise puta vracaju i odbijaju,   ali sve igraju sa istim predispozicijama na istom terenu  u partiji neizvesne tezine i duzine. 

Smisao igre nije puko pogadjanje rupa, mada ima i takvih pravolinijskih kretanja. Vreme prelaska sa tacke a do tacke b nije vazno, vremenski kod ne igra neku ulogu, moze  da se meri sekundama ili vekovima, sve jedno je. Neke loptice ne prozive nista narocito, nema uzivanja u igri. Takvi ne zrace a time i ne primaju energiju od ostalih ucesnika. Njihova monotona igra klizi ponekad pravilno,  ali uglavnom je upucena na stalnu kradju tudje topline i koliko god bili pompezni i gordi, nikad zaista ne dozive osecaj pavih igraca. Neke druge loptice  se cesto  zature blizu margina, po nekim coskovima do  kojih se tesko dolazi i odatle posmatraju citavu igru.Verovatno ne bas zadovoljni sto nisu u samom centru zbivanja, na sredistu sa ostalima, u temperamentnoj igri sudbine. Neke ne unesu dovoljno boje, nisu upecatljive i ne skrecu paznju niti imaju neku unutrasnju  privlacnost, magnet kojom bi privukle ostale igrace da ih okrznu. Ponekad i same zele takve svoje inertne pozicije, nema tu mnogo iznenadjenja ali se sa vremenom zasite svoje pozicije i ostare cekajuci poslednji udarac koji bi ih razresio cekanja i oslukovanja kraja.

One zive jarkih boja , pri svakom udarcu, situaciji, poskoce, uzdrmaju, razbucaju jos tri sledece loptice, pomere ih, unesu im zivot i dinamicnost, i time nedopustaju okolnim da se  ukopaju i  stoje uvek na jednom mestu.  U svakom slucaju ponesu dosta energije od drugih, daju  i drugima svoju, uticu  na neki nacin i na svoju i na tudje sudbine, imaju osecaj da su kovaci sami svoje srece ili nesrece.

A onda i kad sve skliznu u tunel, uvek ostane na stolu jos nekih loptica koje se krece i zivi zahvaljujuci njihovoj energiji i ljubavi. Mozda kao dobri igraci budu ubaceni na visi nivo igre, neki losiji se vrate na pocetak da nauce nesto i isprave greske, ponekad se mozda i sretnu na istom stolu iz raznih ranijih partija. Uglavnom svi su istih obelezja, slicnih predispozicija.  

NONA

Ne volim rec mrzim. Mozda  bi bilo prikladnije reci mrzim rec mzim, a mrzim i kad sam ovako mirna. Dok stalozenost i mir opija spolja, pitam se sta li se desava sa druge strane duboko u meni.  Hmm a mozda se menjam, mada sto kazu,vuk dlaku menja  a cud nikada. Ne znam..

Uspomene mozda blede, ali se vracaju u svest izazvane razlicitim podrazajima. Ovo je moja uspomena na nekoga ko je obelezio moje detinjstvo, cije osobine prepoznajem u sebi  i na kojima sam zahvalna. Pisano je ranije, uostalom kao i vecina ljudi koji neke stvari pisu samo za svoju dusu ali eto, zasluzila je mnogo vise nego da ostane zatvorena samo u mojoj glavi i na listu papira.

.....................

U mogim stvarima je potrebno imati dobar koren, osnovu. Neki kazu klica, zacetak, ne toliko bitno kako se naziva, ali nista bez te veze i utemeljenja, ukorenja. To je veza i nas oslonac za dalje bitisanje, zastita pri nevremenima i olujama koje donosi zivot. Godine same sa sobom donose svest i zakljucke o tome.

Uvek ima neka solja, slika od nekog dragog, mladjima neznanog, koja zauzima na pocetku naseg zivota potpuno nejasno mesto u sistemu vrednosti. Stara, ofucana, cesto i okrnjena ili pocepana ali iz nekog razloga nasim roditeljima veoma vazna i bitna.Taj spisak stvari ponekad doseze i do ordinarnih gluposti sto su i najobicnije drvene perle nanizane na obican beli konac, pozuteli od vremena i krpljen nevesto uvezanim cvorovima. Neravnomerni krajevi nisu cak ni uredno iseceni.

Mene te ,, moje“ perle podsecaju na  detinstvo. Iako je od None ostalo mnogo znacajnjih stvari, ove perle koje stoje u uglu ljubavi, obmotane  oko vrata jedne drvene patke kupljene u indijskom sopu u sebi sazimaju jednu neprocenjivu vrednost nemerljivu vrednostima materijalizma niti estetike.  Svaka ta drvena perla je natopljena samo meni ocitim slojem emocija i uspomena koje mogu u vremenu da zauzmu prostor od cetrnaest godina. Nece one nikada verovatno biti nosene, mada drage, ali ce stajati tu i samo prema meni odasiljati toplinu i zraciti ljubav. Nije poenta pricati sad o mazenjima i igrama koje su obezezile moje najranije detinjstvo. Ljubav i toplina su predati i utkani u svaku celiju moga bica , vec o  osobi koja  je bila tako upecatljiva svojim duhom i svojom sudbinom.

Bila je niskog rasta, sa srebrno belom kosom. Pamtim je sa kratkom decackom frizurom uvek uredno zacesljanom. Njeno lice je bilo izborano starackim borama koje tek sada primecujem, jer je ona u mojim uspomnama bezvremena. Nisam je dozivljavala ni staru ni mladu, danas svesna da kad sam ja imala cetiri godine ona je imala sezdeset sedam. Upecatljive su bile njene mekane krofnaste ruke, uvek tople koje su stalno nesto radile. Osnovno je bilo da se meni omoguci sve najbolje. Jelo se nekoliko puta, uzinalo isto tako, a iz tanjira je sve moralo da se pojede, jer „zdravlje na usta ulazi“, sto sam tako mnogo mrzela. Pokusavala sam kao mala sa mnogo trikova da pobijem ovu staru, ni sama ne znam vec ciju poslovicu. Mogla sam do izmoglosti da sedim ispred tanjira, dok su se moji drugari uveliko jurli u dvoristu, sve u nadi da ce doci do tog spasonosnog „ Dobro idi“. Ali do toga nije dolazilo. Nekoliko macaka koje sam kao mala navukla i cuvala je profitiralo od te krilatice.

 Kuhinja nam je bila velika a naravno centralni deo je bio sto sa tri strane okruzen belim drvenim polulucnim stolicama a sa cetvrte strane se nalazio starinski kauc  bez naslona na kome sam ja sedela. Upravo iza tog kauca je zavrsavao po neki batak ili snicla, koji su spremno ocekivali moji ljubimci, pomazuci mi u verovatno shvacenoj prevari.

Od tog vremena verovatno vucem neverovatnu osobinu, da sve sto se stavi pred mene u rekordnom vremenu pojedem i popijem. Verovatno kao posledica neuspesnog prevazilazenja ovog pravila, ta refleksna radnja mi je kasnije donosila dosta problema. Nikada nisam znala da polako popijem sok koji sam kao sredenjoskolka ili studentkinja trebala da cevcim sto duze. Cesto sam bila zatecena sa praznom casom u kojoj je morao da bude na kraju bar gutljaj, da mi kelner ne bi odneo casu i pitao „Sta bi da popijes ?“.

Pa i danas to zdravlje koje ulazi na usta, po mene moze da bude pogubno. Pocev  od prekomernog jela zakljucno sa picem. Mada sam sa godinama naucila da posegnem ka vodi tako da casa moze uvek da bude puna.

Moja figura je sve do osmog razreda bila u skaldu sa tim pricipom. Kao mala mi se na mom burastom telu razaznavala glava samo po masnama i dugackoj kosi, ostalo je sve bilo polukruznog oblika. Kasnije kada sam se „izvukla“ uvek sam imala donji  stomak, koji mi je godinama smetao cak i onada kada sam imala savrsenu liniju. Uvek su postojale dve svetlije sare na stomaku koje nikad nisu na moru mogle da pocrne. Kasnije sam shvatila da to mozda nije posledica brige za zdravlje, vec vise genetike.

Drugi suvenir mog detinjstva je podvaljak koji kazu ostaje od malena. I sad pokusavam da naucim da zauzmem pozu sa rukom na bradi, kako bih bar malo sakrila podbradak koji imam od detinstva. Uopste mi sa pozerstvom tesko ide, i to je nesto sto sam dobila u nasledje od None, koja je uvek bila direktna  i bolno iskrena.

Vise ne mogu da se setima intonacije njenog glasa, koji nije morao nikada da ponavlja nesto dva puta. Bila je ucena, pametna, lepa  zena koja je svoj zivot provela mirno , ali bar po meni posle potpuno nerasveljetne vlastite mladosti . Nema mnogo primera da ljudi za svog zivota promene svoje ime, ali od Jelve, dalmatinke, obrazovane po internatima u Svajcarskoj i Italiji je posle zavrsene uciteljske skole u Zagrebu, nosena nekom svojom sudbinom postala Jelena, uciteljica a kasnije zena mladog ucitelja od koga je bila starija osam godina.

I kao dete sam bila fascinirana fotografijama koje su cuvane u kutiji za cipele, skrivenoj u dnu hodnika u donjoj fioci starog ormana. Mada sam oduvek kao najmladja unuka imala svoje privilegije,  instiktivno sam jos kao dete znala, da  po toj kutiji ne treba bas mnogo da se ceprka. Mozda sam negde osecala neki uskomesani bol ili setu koji su izazivele te stare fotografije, sa meni nepoznatim ljudima u ambijentima starih filmova iz tridesetih godina. Mene su fascinirale dame obucene u bunde sa sesirima i starinski automobili, koje sam tek kasnije vidjala u filmovima. Njene sestre i brat su ostali da zive u inostranstvu a tokom  vremena su se veze kidale i uspostavljale. Ne secam se da je ikada nesto komentarisla, uglavnom je izgledala nezainteresovano za sve te uspomene, koje je ipak sve vreme cuvala, a koje i sada imaju vlasnika. Ono sto je uvek nekako sa osmehom izgovarala je da je brat vodio u Monte Karlo,da je tamo posetila sve velike hotele i kockarnice. Govorila je perfektno nemacki i italijanski a ljubomorno cuvam njene stare  dvojezicne nemacke recnike.

Njeno obrazovanje i znanje jezika a po najvise njen duh je kod svih budio jednu vrstu postovanja, tako da je do kraja zivota ostala gospodja Jelena uciteljica, mada su tada  uciteljice bile drugarice. Bila je dama i gospodja  sto su svi oko nje  osecali i shodno tome je i oslovljali.

Postojala je jos jedna zabranjena zona, gde nije bilo zgodno ceprkati .U spavacoj sobi u komodi ispod televizora u njenoj tasni su postojale jedne naocare, koje niko vise nije nosio. A u toj sobi je na centralnom mestu bila fotografija dve polugole bebe, decka i devojcice od kojih jedna punija i jaca bio decko, a sitnija nasmejana moja majka, blizaci rodjeni sa neravnopravnom datom snagom za zivot. Upravo ta manja i slabasna je uspela da rasplamsa potpuno plamen zivota. Nonin sin je umro od upale mozga u 12 godini. Nije nikada pricala o tome, nije ga ni za godine  koje pamtim ni spominjala. Nikad nije bio ni jedan datum kada je bila tuznija nego obicno.

Samo znam da nije davala te naocare da se sa njima igram. Mogla sam sve da diram,da   na zaprepastenje komsinica slazem i preslazem emajlirane serpe ispod Singer masine..Ali te naocare nisam dirala.Na hiljadu puta postavljeno pitanje ko je vlasnik naocara je odgovarala da su to Batine. Ja nikad nisam (ili se ne secam)  pitala  „Ko je Bata?“. Ali se i danas  secam da je njen jasan odgovor sa imenom uvek bio dovoljan da podvuce vaznost tog imena i tih naocara, koje ja i danas cuvam u istoj tasni i istom ormanu, u drugom stanu i sa vremenskom distancom dovoljnom da postanu antikvarna vrednost..

Ta neka vrsta tuge je, tek sad sam svesna, stalno je iz nje izbijala, ali je meni vidljiva tek kao zreloj zeni. Kao dete koje je raslo uz nju nisam osetila nikakav nemir niti tugu u njenoj dusi, vec samo neiscrpan izvor ljubavi i neznosti sa kojima sam bila obasipana. Znam da sam tek kasnije saznala, da kad joj je umro sin nije pustila suzu, da nije plakala sledecih nekoliko godina, ali da je posle izvesnog vremena na godisnjicu njegove smrti dobila neku vrstu nervnog sloma, da su jedva uspeli da zaustave plac, koji je tuga godinama akumulirala u njenoj dusi.

 Mnogo godina kasnije, kada sam posle svodjenja svojih uspeha i neuspeha otvorila pokopac na vlastitoj glavi, trazecio bjasnjenja za svoje postupke otkrila i kod sebe mnogo slicnih  osobina na kojoj sam joj zahvalna.          

.................

Mir sa pocetka me nekako plasi. U kombinaciji koja mi je zapisana u genetici je to tesko odrziva kategorija. Venama mi jasu  kozaci spremni obracun, logikom i duhom grci, za humor su se pobrinu italijani i dalmatici a za prkos i inat sumadinci. Svi oni imaju svoju  pricu ali je Nona prica za sebe.         

KAKO JE MISLIO TOMA (s)MOR

Razmisljam ovih dana kako ce sve biti lakse, skoro lagodno.Konacno ce se neko starati i o nama i nasim tajnama. Saznace prisluskivanjem telefona kako lepo i u izobilju ljudi zive. Konacno vise nema tajni, situacije kristalno ciste. Odahnucemo zasticeni i sigurni kao beli medvedi. Sigurno ce delati odlucno, sve ce uci u normalne demokratske tokove, gde su prava zagarantovana garantom. Oni su ljudi profesionalci, koji studiozno i posteno zaradjuju mukotrpno svoju koru hleba.

Evo na primer, ta beskrupulozna podvodjenja i prostitucija, bruje novine narod se zgrazava. Tako ce se saznati da Pera privrednik sa velikim P javlja supruzi da ide na sluzbenu veceru, a zapravo sprema “Vece pedofilicara”. Kao kruna veceri  posle potpisivanja novog ugovora sa celnicima iz stranke ce biti Ana. Mala Ana treba samo da organizuje par drugarica iz gimnazije za poslovnu pratnju. Deca zeljna bona i sve ce ostati medju cetiri zida, i vuk sit i deca na broju. Roditelji su konacno zadovoljni jer  su se deca konacno uhvatila knjige i shvatila da je u znanju spas. Mocice da ostanu celu noc. Ani ce kupiti cizme, koje je obecao prosle nedelje kad je bila sa njim kod poslovnog partnera. Da li ce kad Ana  javi mami da ima sedmi cas i da ide da uci sa drugaricama da urade nesto? Sigurno ce nesto, nisu oni povrsni. Uostalom kasnije kad nadju Anu u nekoj javnoj kuci, nece moci da kazu da im je nepoznata...dok je kaznjavaju uzece u obzir neke olaksavajuce okolnosti . Dobro su culi da joj mama vec tri godine ne radi i povremeno menja kolegincu istoricara umetnosi na trafici. Nije mogla da joj kupi cizme, a dete je tako zelelo.

Ili na primer, zdravstvo.Sigurno ce se razgoropaditi nepravdom kad im postane jasno da Milanova majka ima rak, a on ne moze nikako da nadje vezu za zracenje.Ustvari, uspeo je preko dr Stanica da se poveze sa nekim ljudima koji su dobronamerni. Mogu da pomognu za tri hiljade evrija. Problem je samo sto baba ne prima bas redovno penziju, a on ne moze jos da se izvuce iz minusa od septembra i izdataka za novu besplatnu skolsku godinu.Ih, da zena nije u drugom stanju, da nije na bolovanju zbog rizicne trudnoce, primala bi celu platu..sad samo deo..Al dobro, culi su i da joj se sprema otkaz, jer privatniku iz predhodne price ne pada na pamet da je placa jos narednih sest meseci. Ma dobro, sa druge strane zaposlice onu malu, cija tetka radi u poreskoj..malo ce da mu umanji porez. Dakle, nece se iznenaditi vajda kad saznaju da je zena umrla. A sluzbenik hitne pomoci ce sigurno odgovarati, sto u tom teskom trenutku otima od Milana dvesta evra, jer ce za toliko da se ugradi pogrebna sluzba koju je pozvao. Ne, ne moze da prodje to nekaznjeno.

Bice lakse i u prosveti. Kad bude Ljiljina cerka dolazila po diplomu, dobice  profesor dve avionske  karte i vaucere za hotel u Parizu. Moci ce konacno sa mladjom  koleginicom iz administracije ode na zasluzeni odmor. Dosta je radio protekle dve godine, zavrsio je uspesno deset ispita. Zena  nece praviti problem, jos uvek uziva u novim kolima koja je dobio kao zahvalnost za ulozen trud. Ovo u kesu nece ni da prijavi, samo da se oduzi mladoj usedelici za lupanje pecata. Ona ce biti zadovoljna, a ko zna, mozda mu ponovo zatreba. Ma i ne svidja mu se mnogo, malo je konjasta ali je zato mogao lakse da je sarmira. Iskreno, simpaticnije su one tri male sa druge godine, koje uporno rusi ,ali dobro..januar je tek pred nama a i juni je tu. E ali ne moze tako. Sada ce oni stupiti u akciju, nece moci to nekaznjeno da prodje. Zaskocice direktno na aerodomu i odgovarace sluzbenica, sigurno, ne moze da se tako olako iskoriscava polozaj i posed pecata fakulteta. Trebala je da proveri u papirima, a ne da overava falsifikovane polozene ispite.

Ne bi se to ni shvatilo, niti bi dobilo tolike razmere ali kolega iz sluzbe je zabrljao. Bas mu je bilo krivo sto nije mogao na tom lupanjuda zaradi kao prosli put, pa je  iz inata prijavio dekanu i to ga pozvao telefonom, pa sve istrtljao o koleginici. Dekan nece  smeti da ne reaguje, njegovo ime  se vec povlaci mesecima po novinama zbog uzimanje mita .Bolje da se sve slomi na toj nesavesnoj sluzbenici. Spreman ce biti da saradjuje, na uvid ce biti sva dokumenta.Sluzbenica ce cutati, dosta  sramote kad joj familija  sazna da se petljala  sa ozenjenim covekom. Ih, ponadali su se da nece ostati usedelica pa ce se iseliti iz dvosobnog stana, gde ih je vec petoro. Evo i snaja ceka bebu.

Ma ovo je samo pocetak a tek lepota sredjivanja u drugim oblastima ..ma ne zelim ni da mislim. Uglavnom, bilo kako bilo, moracu bas da povedem racuna kad pocnem da divljam telefonom na decu zbog nekih gluposti.Sta znam..kad se sve sredi, moze da me zaskci i konvencija o pravima deteta..

BAJKA O REALIJI

Na carobnoj palneti Mlecna pecurka su ziveli  mali krilati svetlucavi vilenjaci i vile.

Planeta pecurka se nalazila u cenru velike galaksije Realije i oko nje su vrtelo mnostvo planeta , mnogo vecih , strasnijih, vise ili manje umilajtih i iskrenih. Svaka od tih planeta iz galaksije je imala bar po par satelita.

Crveni  mali natoljen ljubavlju, je pulsirao i odasiljao sretne crvene zrake i ka samoj planeti oko koje je kruzio i prema ostalim planetama iz galaksije.  Umeo je da poskakuje, da se vrti brze ili sporije i  taj kljucni satelit je bio potpuno razlicit, nije postojalo pravilo. Kod nekih je bio upecatljiv, vidljiv, pravilnog srcolikog oblika natopljen ljubavlju i emocijama, kod nekih manje zamotan u oblake medjuzvezdane prasine , jedva se probijajuci svojim zracima i ka samoj planeti domacinu.  Bilo je i takvih planeta kod kojih se mali crveni satelit i ugasio u mukotrpnoj borbi sa prasinom i otpadom planete i vetrovima koji su dolazili iz galaksije, te se tuzno po navici vrteo istom brzinom.

 Njegovu slabost su  brzo preuzimali u korist ostali pratioci planete, metalni nazubljeni  ili povremeno bodljikavi neinteresantan zlo-mesec, cije su se stranice ostrile ili tupile u zavisnosti od okruzenja i ostalih pratioca. Ako bi se slicajno nasao okrenut ka nekoj drugoj planeti, nemilice je pokusavao da privuce  i ukrade sto vise crvenih sretnih toplih zraka od tudjeg crvenog satelita, samo u nadi da ce time umanjiti njenu energiju i spreciti da se kojim slucajem ugasnut vlastiti sretan  crveni satelit nekim cudom ponovo ne zapulsira. Umeo je u tim slucajevim da se sluzi raznim obmanama i skrivalicama, samo u nadi da se ne shvati njegova namera kradje energiju i zrake.Sam  po sebi je ispustao sivu tmurnu svetlost, koja se dobro prepoznavala cak i kad je hteo da obmane. Od okrutnosti koju je u sebi sadrzao je zavisilo da li je on sam imao jos par pratioca koji su mu sluzili za postizanje svojih ciljeva, jedan mali lukavi tamno zeleni, jedan zlobni jos ruzniji tamno sivi i jedan nabijeni zavidan koji je pretio u svakom trenutku da pukne sam od sebe. Kod nekih planeta je ova svita, koja je skoro bitisala sama za sebe, bila toliko upecatljiva i jaka , da su ostale planete zazirale od njih pa su se iz petnih zila trudili da promene svoje putanje i da u velikom luku zaobildju . One  su pod bremenom svojih satelita i sami izgledali uglavnom hladno, preteci i veoma neinteresantno. Znali su da  u nekim podsistemima planeta zauzimaju ponekad veoma visloko i znacajno mesto, ali su od njih ipak uvek svi zazirali.U tim podsistemima su se  nalazile uglavnom slicne planete sa slicnim satelitima. Ko ce od koga u toj igri zazirati je zavisilo samo od velicine tog okrutnog sivog konglomerata, od onog sa najvecim se najvise zaziralo, jer se nikda nije znalo kad ce i kojom ubitacnom zestinom da pokusa da zbrise bez grize savesti sve ostale.

Nisu sve plamete imale isti broj satelita. Moralo je da ih bude bar tri. Postojale su sve forme tih satelita kod svih, ali kod vecine su bili zakrzljali, prosto neprimetni i nebitni u odnosu na britak razuman beli i logican intuitivan ljubicasti satelit. Mada su ova dva bila u nekoj medjusobnoj vezi, pa u zavisnosti od jednog se drugi ili smanjivao ili rastao, ipak su oni bili kao komsijski sateliti na maticnoj istoj planeti dobrosusedski i ponekad u skladu a ponekad ne sa pulsirajucim crvenim. Pravilo je bilo nepisano da ako su sva tri dobro rasporedjena, planeta je odisala nekim skladom i umilnoscu, zracila i isijavala ove harmonicne spektre i time bila dobro vidljiva i prepoznatljiva za sve slicne planete a narocito dobro vidljiva sa planete crvena pecurka i njene vile i vilenjake. Izmamljivale su ovakve planete i paznju ostalih manje vise sivkastih i tmurnih, prosto ih je onaj zavidni satelit nekako gurao prema njima, ne bi li se nekako sa jedne strane umesali u tu harmoniju i poremetili je, ali mnogo cesce iz skrivenog cilja da se  okupaju i razgale u  toj harmonicnoj sretnoj svetlosti, mada to ni po koju cenu ne bi priznali.

Ali na Mlecnojj planeti pecurka nisu ziveli samo vile i vilenjaci.Pod kapom pecurke su kao slepi misevi bili zakaceni mali crni zli krilati patuljci. Njihovo carstvo je bilo u tami, sakriveni od svetla i od boje, sabijeni kao u crnoj rupi, vrebajuci i pokusavajuci da se  neprimetno iskradu i napadnu po neku planetu, ali su vile i vilenjaci bdili nad svima. Kupola je bila obla, oni su bili istancanog vida i misli i tacno su znali kome sta preti i uglavnom suzbijali negativne posledice zlih patuljaka. Svi oni u ravnotezi su drzali tu harmonihj Realije.

Nekada je borba sretnih vilenjaka i zlih patuljaka bila veoma zestoka. Svaka planeta je imala svog vilenjaka koji je budno motriona nju i pokusavao da suzbije posledice zlih ili da najbolji nacin pronadje putanju koja je bila dobra za planetu, ponekad vodeci kroz tesnace i vihore svemirskih oluja.  Neke planete su bile uvek u pratnji svojih vilenjaka, neke su bile samo pod budnim okom prismotre, ali ipak uvek u nekoj zasticenosti razumele to ili ne. Planete su bile uglavnom  slepe za postojanje tih malih pomocnika, koji su uvek bili u blizini njihovih crvenih satelita, cuvajuci njihovu toplinu i iskrenost u borbi da odrze  vecni plamen i pusliranje a time i oslabe dejstvo zlih, koji su koristili svaku slabost i time ugrozavali snagu cvenog a jacali snagu okrutnog.

Ako je bilo u harmoniji, onda je protivteza zlih i dobrih bila u jednoj ravni, po tek poneku slabost vilenjaka su koristili zli, ali bi se ubrzo posle toga klatno brzo vracalo u hamoniju i dobre amplitude. Ponekad su i vilenjaci znali da se najute i da samu planetu puste u nemislost kako bi shvatala u cemu gresi, nekada su se te greske u istoj stvari cesto ponavljale, ali ako je bilo srece onda je logican  satelit preuzimao odgovornost i brzo dovodio u red nestasnog ponekad nerealnog crvenog. Citava svita galaksije je bila potpuno raznorodna, razlicita a u sustini ista , ponekad smesna u odnosu na ozbiljnost i batrganje svih planeta koje su htele ne htele sve isle ka jednom velikom levku, izlazu iz te galaksije i klizile ka kapiji sledece , na kojoj su samo odbacivale svoja obelezja, zadrzavale sve svoje karakteristike i prelazile u sledecu. Tamo su dalje morale da uce i da se ispravljaju. I to kruzene iz jedne u drugu je bilo na neki nacin beskonacno dok se sve ne bi preselilo u neku svetlost koja je jednostavno postojala  i u kojoj su kao vecnost plivale sve te planete.   

  

LADJE

Sedela je na obali reke i prebrojavala potonule ladje, koje su na malom rastojanju bile ispred nje. Sve nekako gorde, jarkih boja, mamile su je i dalje. Osecanja pomesana sa ljubavlju a sve ih je potopila u dubine svoje duse. Pozelela je da ih dodirne, dohvati, izvadi ali to je bilo nemoguce. Previse je vode proteklo, previse je reci receno da bi se potrle. Svetlost se neobicno prelamala pa su izgledale kao  zarobljene u kocki leda i tako odoljevale patini, starosti. Upitno je pogled klizio od jedne do druge, prepoznajuci svaku po liku koji je bio urezan na pramcu, po boli koju je primila u nekoj plovidbi.

Predeo je bio miran i pust, nestvarno miran za podne, za bezvremen dan, za  sive oblake koji su se oslikavali na porvrsini vode. Kao da se slika preklopila, kao da su lade plovile nebom. Suza je kanula i ogledalo proslosti je pocelo da se siri u koncentricnim krugovima.

A onda je podigla pogled u cisto nebo. Osetila je trzaj, nesto se zatreslo, led se polomio . Sunce se probijalo kroz oblake, okolina je pocela da dobija nijanse, sumovi su zapljuskivali svest, ptica se oglasila. Ona ce je povesti dalje...nema vise tereta, niti leda. Pustila je da ladje nastave svojim putem...Mirno more, pozelela je svakoj, okrenula si i krenula dalje.

SUNCE U OKU

Svest je nedokuciva i lebdi iz jednih krajnosti u druge, gradi neke svoje mostove, prelaze, kojima se lako prebacuje preko provalije slabosti. Provalija pod  mostom zjapi i mami nekom svojom magijom, kao pogled u tamu bunara, koji doziva u svoje dubine. Uz pomoc nevidljivih prelaza misao ne tone u reci nekih niskih strasti i osecanja. Bezi sama od sebe, od stvarnosti od svojih neuspeha, razocarenja.Stavlja prihvatljive kulise  za zivot u kome se odigrava, ususkava se i zatrpava svoje vlastite nerazjasnjene otpade iza tih lepih kulisa, praveci se da ih ne primecuje, da ne postoje. Ali te nerazjasnjene stvari uvek proviruju kroz neke procepe postavljene konstrukcije. Istrcavaju u najneprimerijim trenutcima, nekim gestom ili  reakcijom i vire nespretno na najneobicnijim mestima. Opominju a ponekad  prete da sruse sarenoliku gradnju i imaju nekad takvu  snagu da sa bukom opustose celo jedno bitisanje.

Taj nerazresen otpad zatvoren u glavi, koji naizgled preti, moze svojom stvarnoscu, ako se poveruje u njegovu rusilacku snagu, da unisti svaku trunku samopostovanja. Iako su na izgled tamni virovi nase duse, oni su zapravo isceliteljski  izvori. Oni sluze kao podsetnik za pravu rekonstukciju i klasifikaciju otpada, koji se godinama bezvoljno i nekriticki skladistio, za jasno razdvajanje vrednog od manje vrednog, za odbacivanja nebitnog i reciklazu bitnog. Potreban je pogled unutra, u dubuni u sebe.

Obicno on zove i mami sam, udara na svest u raznim oblicima, tuge, jada, samoprekorevanja ili samosazaljenja ili istinskih nedaca kako bi se video i pokazao, skrenuo paznju da je nepravedno previdjen i zanemaren, dospeo tamo gde jeste, da ima potencijala i energije da se oblikuje, menja u rukama vestog majstora koji zivot zivi  a u njemu treba i da uziva. Kao glina, tamna i neprivlacna masa koja nicim ne skrece paznju na sebe. Tako neprivlacna moze da osvane u obliku lepe i umetnicki vredne statue, koja zavredjuje paznju umetnosti zivljenja...

Ali treba biti talentovan umetnik, sa jasnom vizijom i ostrim okom i proceniti sta upotrebiti sta odbaciti, sta preoblikovati a od cega napraviti nesto sasvim novo. Nema mnogo cega za odbacivanje, fakticki nicega jer je sve materijal jednog zivota koji u formi prociscenog, obradjenog  treba da se vrati u svest. Iz  novih perspektiva sve izgleda drugacije i to nas obogacuje .

Kolike su kulise zavisi od kreative majstora, od njegove rane faze umetnickog sazrevanja i ucitelja na cijim su modelima pravili svoje i cije su radove prihvatali zdravo za gotovo  kao vrhunce samoizrazavanja i etalone slaganja boja i formi.

Ali pravi ucitelj je kad ga ucenik prevazidje, sto nekada nije pravo , a pravi ucenik je kad spozna nesto i prekombinuje drugacije a time ne ospori i ne omalovazi  vrednosti na kojima se razvijao.  Neke kulise su lepe i najpribliznije realnosti, neke manje, kod nekih ima iza dosta materijala kod nekoga tek neka hrpica. Dobro i lose mogu da budu oba. Niti mala gomila otpada obmana znaci da je kulisa vrhunska i vredna, da je sve dato iskorisceno, sto u vecini i nije slucaj, jedino dosta puta potvrda da nema raznolikosti i sustinskog uzbudjenja pred kojim treba dah da stane.

Ima i toga, odlicnih znalaca koji se kale od rane mladosti, gradeci ali zadrzavajuci i veseo i razbuktan duh koji nije dao da se zavede samo formom. Naravno ni velike deponije otpada ne znace nista vec mogu da budu samo ruglo slabosti od kojih se slabi majstori  sklanjaju i tuguju na zgaristima i smardu samih sebe.

Publika pri takvim izlozbama nije bitna, nisu vredni cak ni mnogi kriticari ni znalci. Ima mnogo kompetentnih laika i laznih poznavaoca formi zivota. Pred jednom vrednom slikom u galeriji prodju kolone praznih sretnih i nesretnih ociju, koje se zadrzavju ispred platna i u njemu ne vide nista drugo nego pomesane tonove boja, kojima se po navici i halabuci datih etalona lazno dive nemocni da prodru u srz dimenzije i spoznaju bilo kakvu vrednost. Oni ne shvataju zapravo sa koliko se tezine i znoja  pravi ta prava jednostavna vrednost, prost jednostavan zivot u skladu sam sa sobom, koja  izbija iz svake celije i medjucelijskog prostora uzimajuci mu snagu , ubijajuci ga sa jedne strane a sa druge praveci spokojnim. Jer ima onih koji i kad nista ne razumeju, razumeju, koji po unutrasnjem stanju i osecajima imaju snage da spoznaju nesto i tamo gde drugi ne vide. Da li ne vide  zbog slabovidosti ili umrljanih stakala lupe..ili zbog nedovoljnog  talenta...ili je jednostavno tako lakse.

Primera je dosta u zivotnim platnima koje su prvo bila omalovazavana i bacana kao ogrv u peci, ciji su stvaraoci gubili totalne kontakte sa stvarnoscu zbog nemogucnosti uklapanja. Kasnije kada se kolketivni vid izostri, razazna se i u najmanjim delanjima nekada netalentovanih neprocenjiva vrednost i za njom se traga. Ali i obrnuto u radovima cija je vrednost bila glorifikovana ali se brzo trosila i padala u zaborav kao i svaka prolazna moda ili kula od karata. Uvek je bitna sustina materijala, nekad je cvrsta i odredjena kao stena u koju moze da se isklese kula koja se ne urusava, ili promenljiva kao pesak od koga se sa vlagom mogu napraviti lepe kitnjaste forme ali koji nazalost sa svakim gubitkom vlage pocinje da se truni ili vec pri prvom udaru vetra vremena se srusi. Lep i dobar je svaki materijal, ali su predrasude lose. 

KOPCA

Belina, papir….tabula Laza…da, da Laza a ne raza. Praznina ali ne vakum, necega nedefinisanog ima u toj praznini,  supljina ali puna, nesto je u njoj  ali sta?

Teska definicija osecanja nabijenih  jedna na drugu. Dolazila su jedna za drugom sva toliko jaka i upecatljiva, da su u naletima morala da  potiskuju  svaku predhodnu. A vremenski rok za potiskivanje je bio previse kratak,  pa su se mesale, uguravale s brda s dola i prelivle jedna u drugu. Nijedan dogadjaj nije imao vremena da se peradi, precisti i u nekom pihvatljivom obliku zapakuje i nekako bezbolno skladisti.Tako su nastajale esencije ubitacne jacine, svaka emocija za sebe, jedna pored druge….sve zajedno tempirana bomba a nerazumljiva.  

Necu puci, ne znam, mozda onda kad izgubim i ovo malo nekog osecaja za realnost i definitivno predjem i ja na papir, u drugu dimenziju. U njoj je drugacje, u njoj mogu da bez grize savesti pricam sama sa sobom, sa tom belinom koja me sve razume i ne ljuti se, niti se ja pitam da li gresim i da li me je shvata. Nista ne prebacuje. Sta god htela i pomislila, u njoj mogu da prozivim, da nacrtam nekim cudnim pokretima ruke lupajuci po ovoj tastaturi. I onda se otvaraju neka vrata iz koje jedna po jedna izlaze sve te moje nabijene emocije, ekstrakti i postaju eliksiri za mene, za moju dusu, rasterecuju me i ne cine me tako tempiranom. Cujem i vidim svoje misli, ne osudjujem ih niti im zameram, moje su, a deca se vole.

Jedino zameram sebi, ali i tu mi je belina papira pomogla, zameram sto mi  je iz dan u dan sve jasnije da mi je sve vreme strasno nedostajalo neko iskreno zajednistvo medju ljudima. Mada naizgled  jaka i sigurna, ustvari sam uvek znala da sam prosto ubacena  u niz, karika nesto drugacija, ka kojoj strme a koju ne razumeju. Kao kad se nesto nastavlja, da bi se  dobila potrebna duzina, ogrlice, narukvice, porodice.

A onda  u nekim sledecim nizovima me je pratilo to osecanje koje mi stvara nelagodnost. Da li je i u njima sve tako, jer tako treba. Da nije bilo tog krpljenja mozda ne bih tako dugo i jasno osecala  strah, koji me je previse dugo paralisao.

Ali ne, vreme toga je proslo, sada sam svesna da sam uvek bila kopca. Bez nje su nizovi bili rasipani. Nisam bila svesna, a sada dobro znam. Stajale su perle ljudi na okupu, izgledali su kao jedna celina spojena nitima. Ali niti nije izgleda ni bilo, bili su gurnuti jedni ka drugima, tu kopca nije ni potrebna. I tako je postenije. Zakacice se neke nove perle slicnije ili iskrenije, zato sto tako hoce a ne zato sto tako treba ..napravice se na kraju nesto vredno truda.

Kazu covek,  kasnije uglavnom  zazali za onim sto nije uradio nego za onim sto je uradio.Nadam se da je tako, mada se u celom izrazu ne pominje greska, da li je  bolje sto je pogresio ili sto nije.   

MOJA BARKA

Vec odredjeno vreme pokusavam da napravim zaokrete u zivotu. Na primer da postanem plavusa.. ali necu, mada sam probala i periku. Nije lose, slikala sam se i poslala prijateljicama. Zvale su me da pitaju ko je to.....znaci dobra mimikija. Dakle u tom smeru ne krecem, jedino ako orobim neku banku pa da me ne prepoznaju.

Ali u jednom sam uspala stoprocentno. Moj zaokret mazno lezi pored mene.Pocinje da prede kad je pogledam. Male sape, bele cizmice i roze njuska. Ponovo nas je neko   izabrao za gazde..Malo tigrasto crno-sivo mace koje je  pritrcalo mom sinu i zakacilo se na farmerke. Nespretno se vec dva dana borim  sa fuj, dodji a dobro znam da to ovde ne funkcionise. ”Gde je Njusa” Kratak odgovor ” Ona nije Njusa, nemoj tako da je zoves.” Dobro Mici.. E da, Njusa me gleda iz rama i misli se..

...............................

Jesen pre 14 godina. Tezak film „Tamna je noc“ .Za mene jos tezi  zvuci cviljenja u pozadini. Njanja, puno ime,  je bila moja jedina prava dadilja. Junacki je podelila sa nama posednjih 13 godina raspleta.Obrela se u nasoj tadasnjoj basti sa jos dva mala psa iz istog legla, koja sam pokupila sa ulice. Najmanja od njih, nije mogla ni prag od balkona da preskoci. Svi su mi govorili da licimo..Nisam uspela ni da zaplacem kada sam je drzlala pre pet meseci  krilu da deluje inekcija za uspavljivanje. Bilo je dosta toga za plakanje.

.............................

„Vidi nasao sam kanarinca“ Naravno od sve dece jedino je moje znalo da sme da ga donese kuci. Dakle Kica. Leteo je po kuci dva dana dok nismo nabavili kavez. Uzivao je sa nama, i dostojanstveno sa  zvoncem i ogledalom sahranjen na livadi na Bezanijskoj kosi.

..............................

„Mama, vidi u nasoj basti kornjaca ??!“ Zaprepastenje, velika kao tanjir sumska kornjaca...Dakle Koja..Zabluda IT Koje je resena posle nedelju dana kada nam je komsija priznao da je on ubacio kod nas, jer je znao da cu je primiti.. Koja je patrolirao po basti, Njanja je lajala dok ga nije prihvatila a Kica se nije obazirao u svom repertoaru.U jesen je Koja poceo da se zakopava, a ja da jurim veterinara za kornjacu. Dogurala sam do zoloskog vrta i gospodina iz neke Africke drzave koji je pristojno govorio srpski. Misterija je bila razjasnjena... Koja je zensko, povukao modu jos pre svih parada..dakle nije on, nego ona..“spava preko zime, stavite je u kutiju pa u podrum..“ „ Kako da je ostavim kao mrtvu u podrum???““ Ako hocete,mozete kod nas da je ostavite..imamo zimsko spremiste...““Ostavljam!“

............................

Jesen pre ...godina. Pijaca na putu za Lesnije Dalji, Podmoskovlje. “Vidi kako je sladak!!” Posle bacenog pogleda na malog belog plisaog medu bezim po pijaci a svita me juri..”Da ga kupimoo” Odlucno “ Nee”  koje me je nateralo da sledecih godinu dana setam satima na minus 18, da se pentram po poligonu za dresuru i pregovaram sa dreserima po Moskvi. Podgoljanska  ovcarka, ogroman beli pas, sa njuskom i stasom medveda, verni cuvar  zbog  koga niko nije smeo da mi pridje niti da mi pruzi ruku. Deca su imala vlastitog  ponija, ja vlastitog trenera za preskakanje prepona na ledu..Sve u svemu Bena sam morala da udomim ..Meni nije smeo niko da se obrati sledecih sest  meseca cak ni sa utesnim recima “  Mnogo je veliki za stan”.

...........................

Nisam imala hrcka..ne zelim, ribice..moze ona zlatna za ispunjenje bar 3 zelje , zeca..moze ali jednog specijalnog iz Alise.

SUKNJA

“Jedva mogu da zakoracim i udjem u kola, uska mi je suknja” “ Pa zasto si obukla tu usku suknju?” “Nemam drugu” Noga na gasu refleksno pocinje da pritiska papucicu, prva sam na semaforu. Usput upaljena cigareta i bucno ispusten dim. Da je ispred bila kucica od tri  praseta, ne bi bilo potrebe da cekaju vuka. “Kako nemas mama, pa ja sam ti poklonila bar tri!” “Pa nemam...!”” A onu ...i onu...., sto sam ti poklonila, one dve sto imas i blejzer, kariranu...” mozak pocinje da klepece u panicnom strahu da se seti jos nekog dezena, boje Jedino tako moze da opravda potuno suludo ponasaje vozaca kome polako pocinje da se skuplja pena u uglovima usana. ”Ne, teget mi je dugacka, crnu i kariranu ne nosim, a ne znam na koje ostale mislis?”. Panicno razmisljam da okrenem kola i da udjemo u prvu prodavnicu, da kupimo nepoznati broj sukanja koji bi me zastitio od ovakvih situacuija koje od mene prave potpuno nepodnosljivu osobu, ali znam, ormani su puni i cuvani kao najbogatiji trezori....U nekom mozdanom grcu hvatam dizgine razuma i mirno pitam „Zasto mi to uvek radis? Zasto se stalno zalis. Druga recenica koju si mi rekla je na ne..uvek nesto nemas“.

Sa trecinom mozga koju nije zahvatlo  globalno zagrevanje uobicajeno  u ovakvim situacijama, prebacujem pricu na desetu temu. Priblizavamo se groblju, prica polako usporava.

Posetile smo zajedno i moje dve prijateljice. Jedna je umrla pre sedam godina, bila je tada godinu dana starija od mene sada. „ Koliko je bolovala?“„Tri meseca.“ Cutimo, ja namestam cvece, palim svece i pusim. Odsutno gledam u plisano srce koje stoji medju cvecem sa natpisom ”Najboljoj mami”..Pola sata kasnije, dve cvene  ruze  u mojim rukama i pogled zakucan u kamen i sliku prelepe crnke koja se osmehuje. „ U petak smo pile kafu na Tasu,u ponedeljak je pala. Umrla je u nedelju““ Koliko je proslo?“ „ Nije jos ni sest meseci.“ „ Bas je lepa , Boze kako malda....“Vracamo se polako cuteci.„Kako si odmah znala da nadjes put ?“ Cutim.. “ Pa da bile ste povezane” Cutim..

Vozim nazad, na tri moje nevezane price odgovara sa “Da i ja isto tako radim“ Precutkujem i to, bespredmetno da je pitam kad je ona to tako uradila. Zasto stalno misli da smo slicne? Zeli da ja budem kao ona ili ona kao ja...Razlika prosto bode cula.

Posmatram je dok skida kaput. Oduvek je bila vitkija od mene, a na njoj najuza suknja, koju nisam do sad videla  i koju i ne moze da zakopca. Dobro je sto imam sinove. Kad me uhvati ludilo necu poceti da se merim sa njima.  Osmehujem se, kako ne mogu da prhvatim da stari i da ne zeli da se pomiri sa tim. U glavi su mi likovi mojih prijateljica. Njihova deca nazalost nece imati ove sulude rasprave sa svojim majkama. Kazem ” Hajde da rucamo”.

LEPOTA - KAKO CE TO BITI

Nesto razmisljam ovih dana kako ce nam lakse biti  kad saznaju sve nase tajne. Cuce onda preko tih mobilnih koje prisluskuju kako lepo i u izobilju ljudi zive.Onda ce sigrno pomoci  i dejstvovati odlucno..Sve ce se saznati te ce biti lakse da stavi u normalne demokratske tokove. Oni su ljudi profesionalci koji studiozno i posteno zaradjuju mukotrpno svoju koru hleba

Evo na primer, ta beskrupulozna podvodjenja i prostitucija. Sta ce uraditi  kada saznaju da Pera bizMismen  javlja  supruzi da ide na sluzbenu veceru  a zove malu Anu da mu organizuje jos dve drugarice iz gimnazije za poslovnu pratnju. Dobice one cizme koje je videla prosle nedelje kad je bila sa njim kod poslovnog partnera. Da li ce. kad Ana  javi mami, da ima sedmi cas da urade nesto?  Pa valjda ih za to placamo, ma sigurno ce nesto.. nisu oni povrsni.Pa ne mogu da se prave ludi kada sretnu Anu u nekoj javnoj kuci da kazu da je ne poznaju...dok je kaznjavaju uzece u obzir neke olaksavajuce okolnosti . Dobro su culi da joj mama vec tri godine ne radi i povremeno menja kolegincu istoricara umetnosi na trafici. Nije mogla da joj kupi one cizme, a dete je tako zelelo.

Ili na primer, zdravstvo.Sigurno ce se razgoropaditi kad im postane jasno da Milanova majka ima rak a on ne moze nikako da nadje vezu za zracenje.Ustvari, uspeo je preko dr Stanica da se poveze sa nekim ljudima koji su dobronamerni. Mogu da pomognu za tri hiljade evra.Problem je samo sto baba ne prima bas redovno penziju, a on ne moze jos da se izvuce iz minusa od septembra i izdataka za novu besplatnu skolsku godinu.Ih da zena nije u drugom stanju i da nije na bolovanju zbog rizicne trudnoce, primala bi celu platu..sad samo deo..Al dobro, culi su i da joj se sprema otkaz, jer privatniku ne pada na pamet da je placa jos narednih sest meseci. Ma dobro, sa druge strane zaposlice onu malu, cija tetka radi u poreskoj..malo ce da mu sredi neke papire. Dakle, nece se iznenaditi vajda kad saznaju da je zena umrla. A sluzbenik hitne pomoci ce sigurno odgovarati sto u tom teskom trenutku otima od Milana dvesta evra, jer ce za toliko da se ugradi pogrebna sluzba koju je pozvao.

Bice lakse i u prosveti. Kad bude Ljiljina  cerka dolazila po diplomu, donece profesoru one dve avionske  karte i vaucere za hotel u Parizu. Moci ce konacno sa onom mladjom  koleginicom iz administracije ode na zasluzeni odmor. Dosta je radio protekle dve godine, zavrsio je uspesno deset ispita, a supruga nece da pravi problem. Vec je potrosila onih pet hiljade evra stojoj je dao. Jos samo da se oduzi ovoj maloj za lupanje pecata, ko zna mozda mu ponovo zatreba. Ma i ne svidja mu se nesto,malo je konjasta ali je zato mogao lakse da je sarmira. Iskreno ,simpaticnije su one tri male sa prve i druge godine, ali dobro..januar je tek pred nama a i juni je tu. E ali ce onda oni stupiti u akciju, jer ce sve znati ,nece moci to nekaznjeno da prodje. Zaskocice direktno na aerodomu i odgovarace sluzbenica sigurno sto je tako lakomisleno lupala pecate na falsifikovane polozene ispite. Ne bi se to ni shvatilo,ali kolega iz sluzbe je zabrljao. Bas mu je bilo krivo sto nije mogao na tom lupanju pecata da zaradi trista evra, pa je  iz inata prijavio dekanu. Dekan nije smeo da ne reaguje, jer  se njegovo ime  vec povlaci mesecima po novinama za uzimanje mita .Bolje da se sve slomi na toj nesavesnoj sluzbenici. Iovako ce je ubiti sramota kad joj familija  sazna da se petljala  sa ozenjenim covekom, a taman mislili da nece ostati usedelica. Nece joj padati na pamet da mesa njega jos u sve to.

Ma ovoje nista kako ce sve da se sredi u drugim oblastima ..ma ne zelim ni da mislim. Uglavnom ,bilo kako bilo, moracu bas da povdem racuna kad pocnem da divljam telefonom na decu zbog nekih gluposti.Sta znam..kad se sve sredi moze da me zaskci i konvencija o pravima deteta..

NIT

Uvek sam  zelela da me neko voli, na moj nacin , onako samo zbog sebe, iz ljubavi i zbog mene. Ja tako volim,valjda sam takvu ljubav dobila. Ne moras da budes uvek dobar, ne moras da je zasluzujes, ne moze da ti se oduzima, da se lupaju recke, meri. Bitise sama za sebe, jer tako hoces, tako volis.

Ne znam da li je po definiciji psihologa i ostalih ucenih ljudi na tu temu, moja predstava ljubavi detinjasta i nedozrela, ali ja i danas tako volim. Ne mogu da je gradim, da je temeljim, odmeravam. Ona se ili javi li ne u celom svom velicanstvenom sjaju, sa razlicitim intezitetom  prema prijateljima ili nekome drugom. Zato se kod mene i desava da se zavrsi sa jednim tankim rezom, jednostavno prestane u trenutku kada se dobije neka cudna spoznaja lazi osobe koja se taman navukla na uzitak svih prvilegija paznje.

Slican odnos imam i prema ljudima. Ne znam da li sam otvorena osoba ili ne, mislim da ne bas, ali kad upoznam nekoga ko mi je simpatican onda ne postavljam barikade, nema nekog specijalnog prosudjivanja, kantarenja.Nisam ja zaduzena za etalone i ocene, vec samo za to, da li sa nekim imam i osecam tu taku nit bliskosti, povezanosti i  poverenja. Ako to osetim, onda sam najiskreniji obozavatelj nosioca te niti. Dam sve , poverenje, sebe, vreme.

 Vise puta sam razmisljala o mom interesovanju i odnosu odnosu prema drugim ljudima, upravo iz cinjenice da su se niti bliskosti cesto prekidale. Sustina je da  na raspolaganju nemam hiljadu zivota, niti hiljadu licnosti. Imam jedan i ne mogu da manipulisem vremenom i sacekam sto svetlosnih godina da bih nekog upoznala. Ponudim mu mene, onakvu kava sam, uglavnom bez mnogao skrivalica, u nadi da ce i ta druga osoba pokazati sebe. Ali se cesto ljudi uplase. Zivot nas kvari i cini opreznim. Ja ne mogu tako, ako moram da budem na oprezu sa nekim onda se sklanjam, onda nema niti i sve ostaje u okviru povrsnosti. U sustini, ljudi ne mogu od mene da uzmu nista, mogu da izgledam cudna ali sam na taj nacin slobodna. Dajem sta imam, to je moje vlasnistvo i kad drugi uzimaju, puni se ponovo. Oni mogu da budu samo uzivaoc necega sto nje njihovo, sto je tudja paznja i ljubav.

Mnogi ljudi ne umeju da zadrze  nesto sto im se da samo od sebe. Cesto ih zapljusne samoljublje u takvoj razmeri, da i ne primete kad pocnu samo da koriste zalihe, a ne i da ih pune.U mom slicaju poklonjena baterija, data na punje, da duze traje. Ali mnogi je samo istrose, nemaju punjac, duha, emocia, tananih osecanja empatije. I onda pitanje, pa sta je..nista isurila bateija.Istina je, da i nije svako sposoban da prima i da daje. Neki se ukostunice jos u detinjstvu, verovatno jer su sa ljubavlju dobijali i bol, od drugih koje su drugi zatvorili u opnu, jer  nisu znali da im daju ljubav.

Meni se stanje potunog bezumlja sa neukrotljivim  amplitudama u ponasanju i razmisljanju, dogodilo mozda stvarno samo jednom. Stanje ludila usred ludila.U nelogicno vreme, u suludim okolnostima i nicim potkovano.Jednostavno paraliza mozga u odnosu na sve kako i sta treba. Neverovatan proces zivota, nepredvidiv, uskomesan. U jednom istom trenutku moze da bude natopljem potpuno nespojivim stanjem duhaa zacinjeno ljubavlju. Zapakovan paket, eksplozivna naprava, a na vrhu ogromna roze masna, koja daje ton svemu pa se paklena masina i ne naslucuje.

Da li su nesretne ljubavi samo prave? Mozda je prihvatljivije da su nedorecene i “odzivljene“ ljubavi upecatljivije  jer nema vremena za razocarena, nema vremena za sve ono nevazno, a bitno u zivotu. Nema vremena za izivljavenje te ljubavi koja bi mozda na kraju splasla, ugasila se kao plamen na vetru svakodnevnice, briga, ispraznih prica. Onda ona ostaje kao nedorecena prica kojој u zavisnsti od raspolozenja dajemo najrazlicitije zavrsetke. Mozda bi bilo...ali u sustini uvek biva upravo onako kako treba.

DUPLO V

Vetar. Nekada je duvala prava kosava. Nekada .... farmerke, kaput drustvo iz gimnazije, povratak kuci. Bilo mi je sve jedno da li duva nedeljama. Smeh, virsle na prvim otvorenom kiosku brze hrane na NBgd, red i specifican miris . Fleka od senfa ili od ulja, koje je  pri halapljivom prvom zagrizaju obavezno  prskalo na sve  strane.A onda najhladnije mesto na planeti. Brisan prostor od reke, dvadesetak koraka i ulaz.Obavezna setnja psa, Popusena cigareta iza borica...

Veceras sam otvorila sezonu kuvanog vina. Uvek ga pijem zimi ali retko gde ga naprave onako kako volim. Zamolim da ga skuvaju i dodaju jos cimet i pomorandzu.Ukus vina u ustima, zvuk vetra u glavi. Nekada nisam cula ovo pretece zavijanje, nije mi to bila ova boja zvuka...Raznece valjda i nagomilane misli. Dakle, vetar i vino. Dupla pobeda..

PITALICA

Sva pitanja su otvorena. Kao loptica se kotrljam iz jedne krajnosti u drugu. Svrha svega  je sta, sta je to sto je zaista vredno. Znam, vidim, osecam to neko komesanje, trazenje i lutanje kod mnogih ne samo kod mene.Potpuno budalasto ceo zivot se pitam sta je svrha i sta vredi,biti vise emotivan ili racionalan. Toliki  rebus verovatno isto budalasto predstavljen kao pobednicki  pehar. Dobijanjem pehara  i resenjem zagonetke bi mi bilo lakse,  mogla bih da kazem, ok greska u tebi, bitno ti je nebitno.

Ja sam za prvu opicju, mislim da je to. Ne mislim sad na pametovanje, treba da su oba u skladu, naravno u realnom zivotu i vremenu veoma dobro funkcionisem . Ali moja bit je vise emocionalna.Kazu  mi da se emotivnost oseca i  u glasu, u pokretu. Ja znam sta meni treba, tegovi realnosti koji ce me ponekad spustiti na zemlju, izostriti vid.

U kom smislu biti emotiva?. Emotivan za sebe samo ili za sebe i druge. Druga opcija za mene dobitna.Zato ne verujem u emotivne i osecajne samo kad je vlastiti interes u pitanju, kad se oseti samo nepravda ili okrunost prema sebi, a prema drugome ne. Ustvari najcesca varjanta je i bas upravo ta. Zato takve ne podnosim, ne trpim ..namirisem ih na kilomete. Nezni,  slatki, slabi. Izgledaju da ne bi umeli ulicu da predju ali sa drobilicom samo za svoje interese.

 Ja ne izgledam tako,ne ponasam se tako, idem na nerve nekim takvima i to mi je nekad drago.. Smatraju me kao pretnju, mnogo sam zustra za njih, ne pijem sa tog izvora foliranja.. Ali tacno znam i osecam, kriju svoju egoisticnu stranu pod maskom te nesnalazljivosti i zbunjenosti. Isto u najneobicnijim realnim tipovima, krutim sa macem u glavi u jeziku  vidim emotivce kao sto sam i ja. Naravno, ne pricam generalno ima zaista dosta mesanih tipova.

I zasto sad bas sve ovo pisem? Stalnoiznova se pitam sta je to bitno, sta ce da se broji, pamti, ta neka emotivana stanja i reakcije koje su u suprotnosti sa realom. Ono sto osecas u tim knjigama koje citas, u pesmama koje slusas. Nesto sto je izvan ovoga, radi, zivi, rinataj  budi pametan, realan smiren. Ono sto se pitam , da li je bitno sto se osecas tako zivim da das sebi na volju da radis i govoris kako osecas, pa makar bilo u suprotnosti sa racionalnim ponasanjem.

KOCKA DUSE

Ne smem ni da se zapitam, da li ima jos nesto da me zaskoci. Ma necu da se pitam,ima znam, uvek moze.....ali gde ce vise, a bre i ja imam dusu, neku dusu...valjda imam..dotle sam stigala. A sto je nekako najcudnije, dusa mi ne reaguje na ovo sto se desava.Da li se zamrzla, onako u tom komadu cvrstog leda valjda ne moze da se raspadne..valjda, a kad pocne da se topi bice potop, tolika mi je dusa. Bas sam skromna, ma da udri brigu na veselje i smeh,bes je nesto utihnuo. Valjda se i on zamrzao,  u protivnom bi doslo do smrzavanja okoline.

Da vidis opcija zaskakanja nije losa, al ne mogu dobacim sad dotle.

ZID

 Crvena tasna  visili na naslonu stolice tako opusteno, kao da je spremna za pokret, kao da zeli da prkosi antikvarnici usomena. Ostalo oko nje je  zamrznuti kadar .

 Drveni starinski orman a u njemu   kozni povez „Srpski pisci“. Stari porcelan , recnici i stare knjige na gotici. Isti ovalni sto sa stolicama, srebrni svecnjak i na ormanu drvena patka sa nizovima oko vrata. Uramljna stara ruska novcanica,  vaze od tankog zutog stakla, kamenje, skoljke i hiljadu i jedna sitnica koja se od pogleda nije izlizlala.

Tisina, mir..privid. Vremenska kapija je tacno izmedju tasne i ormana, vrtlog prolaznosti jednostavno pulsira u glavi...Na razdaljini manjoj od pola metra se preliva proslost u sadasnjost.

Kamera klizi po zidu, prelece preko ogromnog ogledala u kome se nazire druga vremenska kapija zatrpana snegom. U njemu se ogleda gruzijska ikona a zatim slika. Uvek  se nasmejem kad se setim kako me je pijani umetnik jurio na minus 25 da mi je proda.  Hteo je bas meni,htela sam i ja bas tu sliku..ali je bio bas pijan. Mislio je da sam njihova.Azerbejdzan, njet, Gruzija,njet... Arlekini zarobljeni na  venecijanskom trgu u svim zivotnim situacijama.

Sneg prestaje. Ogledalo sa svojim obrisima je malo  u odnosu na predivan svet  petlova, bikova , plavih konja, cirkuskih igraca koji su u plavom,zelenom i crvenom ramu.Omiljeni Sagal, reprodukcije.

Na  pravoj liniji obuhvacenoj pogledom, na jednom zidu toliko toga sto  se racuna minutima i sekundama jednog zivota. Kvadraturu prozivljenog zida je nemoguce  izmeriti, matematika ne pomaze u ovim merama.A gde su jos sledeci zidovi uspomena i kapije...

Da li je sve iluzija, subjektivan osecaj cula vida zatocen u kugli. Da li verovati ocima  ili je  to u nasim glavama platno na kome se prikazuje film? .

Mozda je i to neko resenje. Hm tesko, skidam 3D naocare. Crvena tasna ipak krece..nemam cigarete.Pumpa radi.

KOLO

 Smenjuje se sve, lepo..ruzno, ljubav..mrznja , svetlost..tama.

Svaka stvar u nama i oko nas ima svoju suprotnost. Postojanje jedne otvara mogucnost za drugu. Svet polariteta, toplote, svetla, ljubavi. Cudno jednistvo koje treba da bude ravnomerno podeljeno i jasno odredjeno. Tako razaznajemo sebe, druge, svet oko nas..u jednoj od te dve krajnosti

Tako se ostrvi   zivot, noseci sa sobom probleme , tupi nas ako to dopustimo i opazaje, cula pa cesto i emocije. Prikriva nam lepotu ako nismo svesni da je spoznamo,  pa bar u cvrkutu ptica. To veselo cavrljanje  predstavlja nerazumljivu himnu zivota i radosti,  neko je sretan pa bar ptica, ja sam tuzna al se zbog nje radujem  .

Otvrdnuli zivotom, trosimo se i tupimo brigama, razmisljanjima i drugim ljudima, ponekad gubimo mekocu i britkost postojanja.. Sve te brige   nalecu na nas kao ogromni talas ,nesaglediv po velicini, ali ipak samo talas. Koliko god veliki i ogroman bio  u nekom trenutku se obije o neku stenu i rasparca u hiljadu kapljica koje nipocemu vise ne odaju njegovu grandioznost. Njegova snaga preda svu svoju energiju kamenu koji ponovo blesne mokar na nekom lepom podnevnom suncu. Od ostrih ivica nacini meke prelaze, malo ga uglaca i sa vremenom obicno napravi jedan lep i umilan, pitom predeo. Tako bi trebalo da bude…

Ali nazalost cesto ne biva tako, ponekad   se ne zauzme dobar odnos prema svemu losem, i ta energija  postaje rusilacka snaga nas samih .Moze da umesto oblina stvara  nove ostre grube  i nepristupacne grebene, koje ne daju sami sebi sansu, koji ne cekaju sunce vec samo novi talas.  Zaokupljeni svojim iscekivanjem i strahom, ne primetimo  sunce,    zaslepljeni vlastititim samoljubljem nam to cesto nije ni bitno. Ti dzinovi   zavladaju   nasim mislima, paralisu  telo,  tupe osecaje. Pod njima pati dusa,  telo.Predamo se tome kao da smo bespomocni pred njima, kao da  oni ne bitisu samo zbog toga da bi se posle njih opet uzdigli i zasjali nekim novim sjajem. A sjaj nekad moze da bude i u  tuzi, sjaj u secanjima.Tada iz toplote zraka ne skupljamo snagu i ne crpimo  lepotu i mudrost prolaznosti i smene.

A svaka stena se kruni, bilo da se glaca il ne, smanjuje, urusava i u jednom trenutku i postaje samo pesak. Ali ni to nije vazno, svaki zrno peska je proizvod neke nekad grandiozne stene, nekog kamena, koji se kotrljalo, razbijao i ako ima srece zavrsio na predivnoj pescanoj plazi.

Objavio robin u 6. oktobar 2011 0:10:06

JERONIMOO

 Jeronimoo, gde si brate po krvi i jeziku i po postojbini nas Indijanaca, kad se po ostalom ni sa kim ne razumem, ne znam sta hoce , sta pisu... ne sme da se kaze odakle sam brate iz Indije, postojbine , gde si rodjen, dal si rodjen, dal pricas ili si boginja ona ili onakva, nemam nikog nit se secam ni baba ni deda, gde da se secam..

Gde si Skvo da se malo smejem uz logodrsku vatru i skakucem dok kreten odozgo, dal cepa drva na terasi ili sprema prozore da zakuca pred zimu i kosavu, al ne smem da kazem jbg. Gde me nadje u ranu zoru dok ne popih kafu, mnogo sam senzibilna na "usi", jos samo cekam da Fredi manijak odnekle upali svoj motokultivator u vidu busilice pa da krememo..idemoo, uh dal da vadim Bohrmaschine. Nase pleme je veliko, izacice poglavica, da nas opomene, a vracevi da bacaju munje. Ustvari brate zaboavih da mozda vezba latinsli uz sekirce, jao jeste..bas sam ono, ako odem da ga  preslisam , odoh sa testerom, to ce biti za sentence, da prosirimo vokabular.

Ohhh nebesa, posaljite mi popisivace, tu sam,cekam da me pitaju, ko radi, ko kog izdrzava i da li imam problema u saobracaju, to cuh da pitaju i kako idem do posla, pa kako brateee, pa na konju mom ili javnom, plemenskom i sta ih bole..dal neko ima problema sa poslom, dal ga trazio ili nije, da li mu plemensko  vece ikad  naslo...Alo , ja obradjujem sama polje, samo plemenu dajem kad trazi, jbg, red je da trazi a moje da dam, kad mogu i kad imam..a slusam nasu "I need a Dollar" Odavno se vodim kao marsovac, pitali me prosli put, valjda mogu i sad da ostanem na istoj planeti...ce vidjamo  i pevam bole me..

I dal da natocim malo vatrene vode,mozda ce bolje da me radi nego ova crna, jos mi se podsvest ne zatvara, sve se izmesalo uuu mozda kefir, da, to sam volela da pijem tamo ili da pronadjem negde u kuci mumijo, i to nje lose..mozda postanem zena faraona iz Indije.

Gde si zeko da te jurim i da se smejem, a ti da bezis sa sve satom iz Alise.A ti kumo, vidi tamo neki rezervat preko bare, ako nastavi ovako odoh da perem sudove a andjeli da nose gajbe..koj ce nam pamet.

Brate, zapevajmo..

Ooo evo vadim lulu mira u vidu Winstona, pomirenje za sve iz plemena, ne kokakjte se vise –zbog nista, ima nas Indijanaca osetljivih..bar ne ovde malkoo bljak..Ovaj jezik je dat ljudima izgleda da se ne razumeju, kod zivuljki je lakse, one se prepoznaju po mirisu, malo zareze al dobro..ne ujedaju bas uvek.

I onda je laganim smirenim koracima odolela cunamiju u glavi,umila se, ne na terasi....sta je sad, opet zvuci ..vatrogasci..nije valjda nesto strasno, ovde se vatra ugasila, a i kolega naucio latinski..

Objavio robin u 2. oktobar 2011 11:46:53

KUMA- DUGME NIJE

“Slusaj ti, ja ti pricam da ocu nesto da ti posaljem - e pa top ne mogu, to ces morati sama da se pobrines, ali zato roze haljinicu mogu, sve sa karnericima i to u duplikatu, da mozemo simultano da odrzavamo predstavu na dva kontinenta, sve sa treptanjem i uzdasima. Samo moras da mi das jos par instrukcija kako da se ponasam. Mada mozda i nece trebati, svi ce se onesvestiti vec na prve moje izjave ovakve vrste...”

Pa kako da ne budete  presretni kad imate takvog hronicara svoje glave, I kad dobijete ovakav odgovor na emocionalno  praznjenje kao sto je u postu  “ dal da kupim top”. Ma kuma koje dugne,kuma je pivo, il si Lav il nisi…Dakle kako je to pocelo..

Obreh se tako u gimnaziji, vukovac , detinjasta ,sa manirima da radije igram izmedju dve vatre na ulici , vijam za loptom, nego da se doterujem pred ogledalom i da spoznam da sam intersantna decacima svog uzrasta. Osvanuh tog prvog septembra medju ostalim dobrim novobeogradskim djacima u devetoj bg gimnaziji tzv Bastilji. Svi zbunjeni, svi smuseni, neki u grupicama po nekoliko iz stare skole, neki sami kao ja. Ne secam se tacno kako i sta se odigralo, znam da sam se nekako dokopala trece klupe u strednjem redu gde je bilo prazno mesto, u ucionici u prizemlju sa leve strane kod muskog WC/a. Pored mene sede jos jedna izbezumljena dusa sa paz frizurom i okruglim licem, prozbori nesto , kao Verica i tu je rez, tama…ostalog se ne secam.

Samo znam da su me u sledecim danima svi prozivali zbog mog imena i prezimana koje je vec po broju slova strcalo previse u dnevniku, ali isto tako i budilo znatizelju svojiom egzotikom.To me je uvek pratilo i kasnije mi dosta puta i otvaralo i zatvaralo vrata, ali vise imalo pozitivne posledice,   ako izuzmemo u skolskim uslovima kada sam uvek mogla da racunam da cu u nasumicnom odabiru pri ispitivanju  zbog svog imena biti uvek prozivana medju prvima.

U drugoj klupu ispred sede Lokica   i  Princ Valijant frizura, sa kojom sam danas kuma. Ne znam sad tacno, prebiram po glavi, mislim da je ipak u pocetku bila Princ Valijant , siske , ravna kosa skoro do ramena, ali to ce kuma vec da ispravi pri prvom citanju ovoga. Ne znam kako i zasto smo nasli neku dodirnu tacku, mada smo imale dijametralna i odrastanja i uslove odrastanja, ali smo nekako nasle tu neku nit koja je pocela tada da se ispreda. Mozda bi i meni bilo interesantno da znam po cemu i kakvu me pamti iz tog vremena, ali posto je ovo posveceno njoj necemo sad o tome. Znam da se od ostalih razlikovala po   svojoj izrazito beloj puti , po teskoj gustoj, ravnoj negovanoj kosi  i po dva neverovatno simpaticna gornja zecja zuba, a umela je da napuci usta i da napravi neku smesnu grimasu,koju sam ja zvala, a sad dabrovska grimasa. Sva je bila kao mala dobro ukomponovana  loptica  , ne punacka , nego nekako mekana i elasticna, neverovatno zgodna i po mom misljenju najskladnije gradjena u odeljenju.

Naravno da je imala najbolju drugaricu i mnoge druge drugarice, ali iz nekog sad kako gledam zaista sudbinskog znacaja, smo se nekako sprijateljile, sa toliko razlika  i bez mnogo uplitanja u prozivljeno, bez promeravanja, odmeravanja i bez nekog svesnog preklapanaja u interesovanjima.  Al sve smo ostalo preklopile za visedecenijsko  prijateljstvo , tako da nam tih cetrnaest i ne fali, a izgleda da smo i tada to znale. Imam  par upecatljivih uspomena do njenog prvog odlaska u inostranstvo na duzi period.

 Crvene sanadale na zidanu petu, modni hit tog doba, meni predlozen izbor  sa mamine strane koja je polagala vise na izgled. Secam se da ih je pohvalila, a cini mi se da je i kupila slicne. Ja da sam bila iskrena, u to doba bih izabrala bilo koje, nije mi bilo bitno, onako pogubljenoj, detinjastoj i sa cupavom kovrdzavom dugom crnom kosom, al je mama znala sta se nosi.

Njena uzina, uvek je imala uzinu uvijenu u neku lepu salvetu , a cini mi se da mi je favorit bio sendvic sa belim mesom. Kada za vreme odmora pocne glad, imala je uvek nesto za grickanje.Uh, zamalo da zaboravim, zvake od cimeta, koje je ne znam odakle dobijala i koje sam obozavala.

Prebirajuci po glavi ta prva secanja ,iskace mi stalno sala za fizicko i tek sam se sad setila zasto. Uvek je imala lepo opeglanu i slozenu opremu za fizicko, za razliku od mene, koja je uvek imala sve nagurano sa zice onako sve u jednu kesu.

Uopste smo bile razlicite, dok sam se ja naravno priklonila onoj neobuzdanijoj struji, propusila, naravno na hodniku u blizini muskog Wc/a, kao pravi kamiondzija nosila vise farmerke, slabo se cesljala i sminkala, dotle je ona vodila racuna o slaganju boja, bila mnogo urednija i ozbiljnija od mene, imala decka  i  uvek se slatko smejala, ako na casu nije smela samo se videlo podrhtavanje ramena kad bi doturila neku ceduljicu. Nikad nismo sedele zajedno, vec jedna iza druge, uvek ista grupa za kontrolne..

Ostale uspomene su iz poznijeg perioda, nizu se kao perle na konac, kad se pravi ogrlica , zajednicki hobi iz danasnjih dana.Od drugih uspomenskih  perli, zajedenicko svitanje na njenoj terasi  ,  neprospavana noc i iscekivanje maturanta sa proslave, u nadi nekih bitnih informacija. Naravno nista narocito nismo dobile , sem sto smo konstatovale da su sad dugacke haljine bile vec izguzvane,  prokomentarisali slike i frizure  i maturante u smesnim belim kosuljama i pantalonama.

Zajdenicka Nova Godina u cetvorku, van Bgd, promasene ljubavi sa obe strane, levi mladici, moja konstatacija toga oko 2 sata nocu,  sama sa suzama na tremu ali se iz neke sobe pojavila i samo rekla, ma ne placi..i naravno i ona pocela da place.

Naravno ona me je odvezla i na prvi porodjaj, gde to da propusti.

A kad smo vec kod suza, ko da smo znale da cemo ceo vek biti ustvari rastavljene i to uvek na drugim kontinentima, pa smo se jos u 16 godini isplakale na semaforu za sve ostale rastanke. Vise i ne placemo pri rastancima, ustvari kad bolje razmislim, vidjamo se i rastajemo ne tako cesto, placemo ili se smejemo uz pisma, broj ona cuva..a i broj nije bitan. Ovo je samo retospektiva, dodatak na secanja iz mladosti..znam da ce biti verovatno citano uz suze, ali ne treba, treba uz osmeh, lepo je da imam  u secanju sve ovo i da   mogu  da ih podelim u prvoj ruci,  nema lazi nema prevare, ako je alchajmer proradio, bicu opomenuta. Mnoga secanja zadrzimo ali se ljudi ospu, izgube se veze, kontakti, ostanu kontakti, izgube se niti prisnosti. Ovde sve naopako, ostale niti, ostao kontakt, vidjanja retka, malte ne u 20 godina mozda jedva cetri ili pet puta, ali otvoren  bezgranican i bespovratni kredit poverenja u glavi, takav paket, podrska i sigurnost koja prkosi svim zakonima stvarnosti, relativiteta , i gravitacije.

Dakle kumo, Lav je car...znamo, a ti si carica. Idemo dalje, u haljinicama  ili ne ali zajedno, predstave su sve nase..

Objavio robin u 20. septembar 2011 13:43:42

CEMPRESI

 Graktale su samo ptice oko zgrade, ostalo je bilo neobicno tiho. Stalno su se svadjale tu na parkingu i prljale okolna kola. Cak se ni iz okolnog kafica nije culo pijano drustvo, mozda je i njima dosadilo da se u cetiri psuju i dovikuju.

Ustala je ko po satu, kao da je necujno zvono odzvonilo u njenoj glavi. Naravno termini se ne zaboravljaju, sat i alarm su podeseni iznutra, ne moraju da se ukljucuju..Sela je pomislila, da, u ovo doba se desilo..dobro , tako biva kod nje stalno, mozak joj registruje titraje, hvata misli i vibracije..

Znala je da nije zaboravila, a znala je i da on to oseca, da ce koliko god bilo razumno ili ne , naci nacin da ode. I on je tako resavao ponekad nerazumno , ali je resavao uvek, nekako i sa osmehom, salom a zivot je volela na njega...Ostalo, ne neka prevelika slicnost sem kose i crta lica, da i jacine neke, ali razlicite. On je voleo da sece i  prekida odnose kad ga destabilizuju, u tome je video snagu, ona bas suprotno, beg nije snaga , to je kukavicluk, sto nije voleo da cuje..Nije voleo da mu se suprotstavlja, gubio bi tada tlo pod nogama, boje bi izgubile na jacini. a „jacinu“  je najvise voleo. Za njega je sve bilo crno i belo, tako mu je bilo lakse, tako se opravdavao za propuste..kod nje je bilo mnogo nijansi izmedju, a prihvatala je i snagu i slabost, nije to ono sto je presudno... Bila je kombinacija neka dvoje jakoh a razlicitih, u prvom i drugom kolenu, njega i nje, kod koje je odrasla. Kontrast vidan na prvi pogled u samom izgledu, nespojive kombinacje svetle puti i ociju i tamne kose.

Nece doci svi cempresi, neki ne mogu iz raznih razloga..jedan iz prvog deljenja ce otici sa svojim pelcerima.

Objavio robin u 18. septembar 2011 7:30:28

IGRA.: KO JURI SAD

 Volim sirinu, u svemu, u pogledima, izlaganjima. Ne puku , dosadnu nego i sa nekom poentom. Imam problem i sa sms porukama, volim da ih uoblicim, ne ono bzv, mlmt ili omg.. te skracenice. Sve vise sam ubedjena da su ljudi koji ih koriste  zapravo potpuno dokoni, samo sa time zele da sami sebe ubede kako i oni imaju neku jurnjavu u zivotu, nesto im se dogadja,  prate trend i stede minut dva ne znam za sta, uglavnom za nista..Vidim, zivot savremeni je naturio sam tu neku brzinu, skracenje, zauzeti smo, zivci tanani, nema se vremena..Laz, opsta dobro prihvacena. Zurba u svemu skracuje nas same, sami svoj zivot.Saveti stari, na tenane jedi, sazvaci ne znam ni ja koliko puta, o zadrzavanju u krevetu u dvoje da ne pricam.

Sta nije jasno, jurili kroz zivot ili ne, i sutra ce reka, ova u koju gledam, stajati na istom mestu kao sto je stajala, i sunce ce izaci na slicnom mestu kao i juce. I izlazice tako i kad sve prodje..nece ni lepse ni bolje , obavili mi sve sto hocemo ili ne.

Ljudi kao roboti jurcaju za nekim zivotom, nekim noedloznim obavezama, ne mogu ovo ili ono..stoj, mirno..sta ne moze, zasto? Pri tome, nisam objasnila, ja ne volim sporost, ne mogu da podnesem spore tipove, spore u pokretima, u razmisljanjima...“kao“ stalozene, mozda sam previse temperamentna.. Kad kazem stoj, kazem, radi kako mozes sa prihvatljivim opterecenjem, al ne kukaj i ne gubi glavu u tome i ne uskracuj sebi i sirinu u nekim stvarima i prihvati kao igru. Odustvo sirine pogleda, dovodi neminovno do ogranicenosti istog.

Dobro, i to znam, do nekih saznanja dolazis iskustvom, zreloscu ali promatram okolinu, mnogi samo sabiraju godine, one ih ne produbljiju. Ja licno sam u zivotu cirkuski zabavljac, obozavam da se smejem i salim, dubina mi to dozvoljava, ona je u mojo glavi. U drustvu nisam starac Foco od tisucu leta, mozda tetka Vanga, ne sa hiljadu teskih, ozbiljnih tema, ima tu varijanti hiljadu, politika i td..sad da pokazemo ko je koliko pametan. Vise sam za varijantu ( u redu, kad je ozbiljno i bitno naravno na taj nacin) hajde da sebi olaksamo kroz neku igru duha da se nasmejemo..  I danas me podseti, kad se moji andjeli zgroze dok sa uzivanjem jedem piktije ( ps. ne znam dal je pih ili pik,valda od pikantno), da sam se nekad i ja na njih grozila, bile su mi bas fuj.Dobro  u tim pik, ili pihtijama nema neke dubine, sem masnoce i holeserola,( i ne kazem da je to dobitna promena, realno je na gore, treba da se jede zdravo) ali govorim kako se ljudi menjaju.Pa valjada treba i u glavama, ali  tu na bolje, na sire i pametnije.

I sta je poenta, moj omiljeni tezak film,“ Zivot je lep“ na kraju kog se uvek istovremeno i smejem i placem.Igra duha u svemu ,u zivotu i ta neka sirina postojanja, misli i izrazavanja.

" I onda je mrmot zavio cokoladu u folju"..pa naravno sve to znate, nego eto da da zavijemo u foliju.

Objavio robin u 17. septembar 2011 11:36:13

DAL DA KUPIM TOP

Produvao se ovaj vetar, pa direktno kroz mozak. Nakostresila mi se kosa, zivci  i pitam se da li da krenem u konacni obracun.Imperija uzvraca udarac i to prvo u kuci.

Ovde da pobijem ovo dvoje celjadi sto obozavam, cisto iz folklora..da zataskam svoje propuste.Deca nas nerviraju kad podsecaju na nas. Al to mi bas bljak, ne treba se zezati sa tim, znam kako sam u bedaku kad citam raznorazne vesti iz sredstava informisanja..znaci povlacim red.. Ima  opcija  zamena, da ih najedem sapunom ili nekim dezinfekcionim sredstvom kako bi sprala sve gluposti koje mogu da izgovore.

Dalje, u maskirnoj uniformi da  zadjem po familiji, pojedinci citaju ovo, al ne brinite se, sad cu da se izvicem ovde pa ce biti lakse. Mozda upotrebim samo hladno oruzje.

Prijatelji vec znaju ovu fazu, zucnes li jos jednom o tome, ima da te ugrizem za nogu..i odmah mir i tisina..ma bre dosta foliranja.

Bes, kod mene cudna kategorija povezana sa humorom.Cudan ovaj zivot ponekad. Borci su borci,  sto imlicira da se bore, al sto kazu, ne znam bas tacno, sviraj sviraj al za pojas zadeni. Aman vise sjasite svi.

Daklem, sta bi trebalo menjati. Pristup jel. Aha, znaci ovako. Skruseno , mirnim glasom, stalozeno izneti svoje skromno misljenje i vidjenje zivota, pri tome voditi racuna da se ne dotakne neka licnost, da se ne daj Boze ne pronadje neko u izlaganju.. Voditi racuna o intonaciji i dopadljivosti izlaganja.Naici na  zid cutanja ili neazumevanja. Dobro, pa to Robine nije vazno, polako stalozeno, mozes ti to. Znaci gledas ih umilno i dalje pun razumevanja za njihovo nerazumevanje, pooooonovis ( ups, opet izlete bes, no, no) jos jednom, mozda tise, da, da mozda ce da naculje usi, cuce  sta ti smeta i sta im kazes...

Elem, zamisljam se kako bi ja trebala da izgledam u ovoj idili  iznosenja stavova ..da vidimo , roze haljina sa neznim karnercicima , neupadljivog kroja i zakopcana do grla ( uh..ne mogu ni da se zamislim, ne volim roze boju..karnerice i to do grla).Dobro, to je ta boja za smirenje ( a ne ja , crno -bele i belo crne kombinacije,sa akcentom na crnim detaljima..no,no..mnogo tamno i pretece po okolinu, shvacena sam ko agresor). Sminka naravno bez karmina, i to jarko crvenog ...boja razdrazuje  i bikove, a gde ove nejake oko mene...Dakle to je to, ne ici u centar, ne govoriti direktno, pogled skretati u daljinu..sa dosta ah, uh i pa da,  u pravu si, interesantno...Uh zamalo da zaboravim, nauciti da klepecem na prazno, ne licno, mislim , znam , postojim..ne, greska, nego to ti je dobro, moji su najbolji...Uh evo jos malo pa ce srcka da me strefi samo od predstave .

Dakle, neee ne mogu..ima druga opcija, kupicu si top, ma nek ide zivot..nek zavrsim u F apartmanu, zbog nerazumevanja, uh dusu da odmorim ko covek tamo.

Objavio robin u 20. septembar 2011 1:09:23