CETIRI ZENE

Cetiri zene su sedele u sivoj bezlicnoj prostoriji. Naizgled se nije uvidjala nikakva veza izmedju njih, nisu cak bile ni zainteresovane jedna za dugu.

Najstarija sa sedom kosom i jos uvek lepim crtama lica,   tvrdog pogleda je gledala ispred sebe. Druga je dosta mladja od nje, ali u toj bezvremenoj sobi  bile su skoro istih godina. Vitalnije  skoro mladalacko drzanje i naizgled mir je remetio samo neprirodan polozaj   stopala zgrcenog na gore, koji je odavao osecaj  nealgodnosti . Treca, u zrelim godinama specificne unutrasnje lepote, sa  bademastim ocima boje meda,  i prkosanim izrazom lica sedela zabacene glave unazad. Cetvrta bele puti i svetlijih ociju je bila je bila senzor, ravan na kojoj  su se oslikavale sve emocije i trzaji predhodne tri. Koncentrisano je posmatrala svoje ruke osecajuci  svaki titraj u vazduhu. Nadala se da ce ishodom razgovora biti sve   jednom za svagda  reseno i time je osloboditi te sposobnosti osecanja tudjih misli i vibracija.

„ Ne znam sta mi zameras?“ prekinula je najstarija tisinu“ Dovoljno u zivotu imas iskustva da znas kako je ponekad tesko.“ Stopalo se refleksno povilo jos malo.Jedini titraj koji se dogodio u sobi.  „ Nisam sigurna da si me dovoljno volela.“ mirno je rekla  druga starica. Treca zena  je refleksno okrenula glavu ka njoj  i prkosan izraz lica je zamenila neverica. Cetvrta je podigla polako pogled sa ruku.

„ Ogovor za tebe nije od presudnog znacaja. Dovoljno dugo si zivela u svojoj zabludi ne postavljenog pitanja. Vazan je mozda za ostale ovde, zato cu i odgovoriti.   Naravno da jesam. Ali ti nisi mogla da primis ljubav dovoljno. Odredjena svojim rodjenjem, kao bliznakinja uvek si mislila da sve mora da se deli na pola, kao nekada moja utroba. Ne, ljubav se ne deli ona je opsta i jednaka bila za oboje. ..Ali ti si videla i moju bol, nisi shvatila da je moj bol ono sto nisam htela da delim i sta sam ti uskratila, a ne ljubav , ta bol  je otisla  sa tvojim bratom, za to si bila uskracena.“

 Stopalo se polako opustalo. Tisina . „ nije bilo potrebe da budes mala skoro ceo zivot. Nije tvoj brat dobio vise paznje zato sto je bio mali i vise voljen, vec zato sto je bio bolestan..Nisi to shvatila......nije strasno, ali  nisi ni shvatila da trazeci sve vreme bolest u sebi kojom bi dobila paznju si njima“ pogled je skliznuona druge dve zene,  „ njima si otezala dosta. Ne znam da li ce te pitati isto kao i ti mene“..

Suzaje kliznula niz lice starice. Treca je pokusala da prkosno zabaci glavu, ali nije uspela. Okrenula je pogeld ka cetrrtoj. Ona je polako ustala, pogledala sve tri , prisla drugoj , poljubila je i izasla. Ispred vrata  je stajao jedan covek  neobino slican drugoj i trecoj zeni, dva mladica  i jedan decak.  Poznala ga je po naocarima koje je cuvala.Pomazila ga je po kosi, okrenula se mladicima i rekla “idemo..”.

Svitalo je, magla se polako podizla. Zidine iza nje su se rusile, pozoriste psihodrame je nestajalo u tami... .To je nekako smirivalo..Nadam se da ce i oni odigrati svoje uloge i napraviti svoje scene..

BAS LICNO

Draga Luiz,

ustala sam onako fino, kao kad ustanes posle lose prespavane noci. Naravno, prvo provera poste uz jutarnju kafu, onda poceh da gledam zezalice sto sam dobila, pa stigoh do masona i svetskog poretka, izjava neke princeze japanske.. ma znas vec kada krenes.

 Onda u deset sati vise i ne znas da li si travka, trunka ili nista prema svim tim informacijama, gde su ljudi samo igracke. Pored svega sokantnog sto cujes i u sta ne mozes da verujes ( jer sve moze, ali je i previse bolesno da bi imalo svrhu ) se zapitas, a u cemu bi pa bila svrha tih ljudi koji opominju i istrazuju sve to i koji se toliko dobro u tome razumeju. ( a nemaju nikakve koristi, sem da sebe ugrozavaju pred tim celnicima). Onda se nadjes ovako u mojoj kuhinji u deset sati ujutro, negde kazes, ma ne znam sta je i kako je ali je istina nesto sto i sam osecas i nagonski i sam sprovodis. A to je, da ja  ne gledam tv i nekako mi je lakse ( osecam se slobodna) i to konstatujes, ne zato sto sam cula sta pricaju o medijima, nego prosto sto osecam da imam neke druge poglede na svet i informacije koje cujem i vidim, a ne pod cekis okruzenja kojima je mozak iscekican kako treba i sta treba.  

Jbg jesam i neinformisana po hiljadu tema koje su kamen temaljc finih prica ( sve ono masne kamasne, ko sta rekao, jel si video sta kaze i jel vidis da ovaj ) ponekad i ne znam ko su ti ljudi sa nase  govnjave politicke scene a verujes mi , i nikad mi nije zao... sve te price ispadnu na kraju povresne , nikakve ...i uperene su samo na neko predstavljanje sebe kao nekog zaduzenog clana drustva ( i naravno dobro informianog ).  A onda ako se odvazim da pitam ( mislim odvazim se uvek sem kad me tako guraju i lupaju pod stolom/cuuti .. kao onomad ) “A zasto se onda vidjas sa takvima, kako onda to ne kazes tamo gde treba, ili cuti...?” gledaju me belo i neprijateljski uglavnom ..Kao  pojma nemas sta se desava.. ja kazem, “ ne znam i ne zalim,  jer kada bih znala i nicim reagovala bar u nekim stvarima, bar time da mi nije onda stalo do prijateljstava sa tim ljudima o kojima iza ledja pricas,  prestala bih da cenim sebe kao coveka.  E onda citava prica pljuvanja drugih nema nikakvu svrhu kad je vec od licemernog, protiv licemernih...”

Uh ,poceh sa opasnim temama ujutro, kazem eto deset i deset je...odoh ja na pijacu medju paradaiz i salatu.. to mi je prirodnije. 

Ljubi te Telma (vetrenjaca.. to mi kaze ..vi se borite protiv vetrenjaca..jbg ne znam vise ni da li se borim ili sam samo vetrenjaca )

3.45

Vremeplov.............sarene pantalone od zenane, licno sasivene. Najblesaviji i upadljiv dezen-lisce na beloj podlozi, jarko zeleni tregeri a na grudima ogromno zeleno dugme (najvece koje je moglo da se presvuce). Ispod grudi progutana lopta, smestena  u nabrani  deo trudnickih pantalona. Kada sam ih kasnije pronasla i sama sam se zapanjla koliko su bile blesave ”Ma krstile su se zene za tobom u autobusu..” ‘ Stvarno? nisam uopste to primetila !”.

 Svakog dana sam u odori kraljevske lude (najsladje nesto sto sam sasila do tada) odlazila na trudnicke vebe, “hu,hu..pisti, disi..hu..Ako i pukne vodenjak na ulici, nasloni se na drvo i umiri, da beba ne poleti naglo na dole.. ne plasi se,  ne juri.. normalan prodjaj traje od pet do osam sati..” jos uvek se secam reci koje smo ponavljali na vezbama. Zena iz pekare na Zelenom Vencu je pred kraj doviknula do pola proturena kroz prozorce kioska, koga sada nema vise.. “Musko, sigurno.. vidi kako ti je spicast stomak.”

 Prekljuce pre dvadesetpet godina, kumina mama nije znala da li da se smeje ili da place “Pa kako si se popela..ne radi lift ..peske do 15 sprata? Pa stvarno..cekaj ..jel ti se to spustio stomak?”  “ Ma nee, pojma nemam“, zbunjeno vucem konac od dugmeta, koje na taj nacin vracam da ne otpadne...” Sta radi Margarita, Denisova devojka, jel luduje po stomaku ?”..navija kuma  da bude devojcica sa mojom kosom.

Juce pre dvadesetpet godina...nesto mi nije bas, lezim.. stezu neki bolovi, ali knjiski moljac broji (naucila na vezbama). Dolaze gosti i moja majka. Lagana konverzacija..”Truc, truc, ha, ha..e, meni se spava.”Odlaze..a ja grabim telefon  “ Kumo dolazi, nocas cu da se porodim..” Dotrcava bela kao krec i donosi Mocart kuglu..”cuvam je za danas”

Otac detetata stavlja kafu, deset je sati, trzaj i ceo krevet je u vodi... Izbezumljeno trce oko mene..” Idemooo !”.“ Ne, moram da lezim dvadeset minutaa..!”  „ ??“ Posla sam verovatno ranije, plasila sam se da neko od njih dvoje ne padne, ko da me odvede onda..

Ja se napinjala u glavu  :), babica mi brise krv iz  nosa, kapilari na licu su mi popucali..Lekar dobacuje babici „ Povucice se sve.“ On se dere kao magare dok ga kupaju. Sve ostale bebe sam cula ..“mau , mau..“ i zacute. Ovaj ne zaklapa..“Jel mu je dobro ??,sto place toliko?“ .“ Ovaj ce da ti bude neki operski, buni se..Super je, dobro mu je.“

(Majku li mu njegovu, evo htedoh da sipam orahovacu, koju obozavam, da sacekam tih petnaest do cetiri i njega, da ga izvucem za usi. Ali popilo se, ne znam kada. Nema veze, otvorila sam vino.)

Elem, stadoh..gde?. Pa ovde. Odnosasmo i naocare,  proteze i sve moguce skole, sto ovde sto u Rusiji. Porodila ga jedno dva puta,  i jos jednom sam devet meseci bila kao luda zbog njega.

Gafovi koje cu pamtiti.. prisio je bratu na aerodromu sa sedam godina takvu sljagu, a onda on poceo da place “ Jel znas da ako se ovde izgubis, ne moze niko da te nadje? Gde ces za tim kucetom..” Plavooki sa pet godina ga gleda zbunjeno..nije se ni trznuo.

Deset godina, krvava usna povredjena na fudbalu, usta puna fiksne proteze i gumica..suska “ Sta si mi ovo nabila, kao debil sam, jos samo da mi stavis uloske u cipele, naocare imam. Mogao sam da nosim i onu obicnu protezu”  Mali plavooki suska “Jeste , ne mogu ni da pricam sa ovim“.

 Usput odlezane i sve ostale bolesti, prva pijanstava, besovi, posete Urgentnom u nedoba, ljubavi..svasta je tu bilo.. Ali kad razvuce sad taj osmeh i pogleda me onako, „polu ja, a polu nisam“, kad me sasece  moj jezik, drskost, i bes (a ja bih htela da to nema) i kad pocene da nas zasmejava, kao ja nekada u tim sarenim trudnickim..sve zaboravim.

Evo ga, ranije cu da legnem ...

 

PUTARINA ZA RASPOLOZENJE

Meteopata sam, mozda i malcice cudak. Ne, nisam onaj koji ne moze da shvati tudje potrebe i porive, cak nasuprot, empatija mi je veoma dobra. Ali imam svoj  kompas..zaigra malo skazaljka ali drzi prvac, nekima kompas smeta ali ... I nisam Napoleon, ni nezamenljiva , ustvari jedva cekam da me zamene u svim sferama ( od onoga. gde je..do onog..treba mi.) Svojeglava sam donekle, odnekle  nepredvidiva i svakojaka al eto, takva sam.

Danas sam posetila poznate ljude na pijaci, razmenila po koju o skupoci, o tome, kako malo ima pravih proizvodaca, svi kukaju a tresnje koje volim su preskupe.. Dosla sam u gnezdo, sve to stavila u rernu..malo poradila. Lep je dan..ali malo mladunce, vislje od mene za dobrih dvadesetak santimetara ( a ja nisam niska) mi je stao na lanac, a lanac je kratak vec neko vreme. Hajmo polako, hopa, uz osmeh, jos jedan krug do DM, terapija medju samponima i kupkama. Taman bi ovo bio jedan domacinski post, ali sledi zaplet.

Cetiri kese, idem do kola, gledaju one mene, gledam ja njih i kazem, ma nosi se i ti i kese i detrdzenti i prozori i sve ostalo. Poruka “ jel da iskljucim rernu” “Ne, pusti da se upali sve!” . Stavim  sve u gepek,  svratim u prvi Maxi, kupim banane, flasu vode, dve pakle cigareta. Pravac pumpa i elegantno se ukljucim na auto-put (setila sam se saveta ka Simanovcima) i.... huu, onaj duboki izdah olaksanja posle aerodroma..

A ravnica se prucila, ravna odavde pa sve do prvog nadvoznjaka. Pojma nema sto sam se iznervirala i da li sam trebala i sta me sve zulja. Nebo, sunce i poneki Simsonov oblak mi se ismejava " e jesi stvarno.." i ja se smejem postidjeno „ e pa jesam stvarno, necu vise“..Sunce..muzika, volan zatrese na stodvadeset i opomene da se ne zapricavam u mislima. Omanem i skretanje, nasmejem se, okrenem se kod Sremske Mitrovice, pa nazad..ka Irigu, desno, Grgetak  pa Perkov Salas...drugi duboki huu.

Da umem, i da mi se traze kablovi po kuci, pokazala bih fotografiju pite od visanja na kockastom stolnjaku pod orahom. Drustvo mi je pravio avlijaner, ruzan, ali onako umiljat, kao sto samo oni umeju da budu. I ja sam avlijaner..valjda i umiljata kad se smirim. Podelila sam i sliku tog stoljnjaka i uzivala.

Dobila sam na kraju od dana, koji nije obecavao nista narocito, energiju sunca i osmeh. Dobila sam upravo i Somersby od strarijeg mladunca i obecanje, “.resio sam, od sada se raspravljamo samo neparnim danima”  Dobila sam puno toga.. poznaju me, niko nije pitao nista. Znaju da je kiriticno kad se kazaljke kompasa razmagnetisu. Ne znam, nadam se i da razumeju da je bolje tako. Kuca se nije zapalila a ja jos osecam  toplotu pod kozom .

 http://www.youtube.com/watch?v=DgCY4qHujTA                                

GRASAK ZELENA

Htela sam da pisem da ne volim grasak, kao uvod u stvari koje ne volim. Ali prema tom grasku mi nekako sve izgleda suvise slabo u ukusu nevoljenja. Ustari, sa malo mirodjije mogu da ga podnesem, zavaram se ukusom koji mi prija. Sam grasak mi je nekako bezlican, neukusan.

Ali necu o grasku. Volim neke ljude i oni mi prijaju, ali se cesto u tim corbama zadesi i neka mirodjija, koja u ljudskom obliku nema bas nikakav smek prijatnosti od one mirodjije gore.. Pa sad, jednom volis a jednom ne.

Volim najvise tresnje, a jos vise pitu od visanja. Ne od tresanja, nego visanja.

Nikako da razumem, gde je zec a gde grm..stalno bih nesto drugacije.

 

DELIMICNO ONAKO KUSO

Zelela sam da nesto napisem, ali je sve nekako pocinjalo da bude kisovito. Osecam kao da se jesen uvukla u  raspolozenje. Sivilo ne podnosim na belom ekranu samo onda kad ga  zaista osecam u sebi samoj. Ne, ne zelim da tmurim, i htela sam  nesto a stalno mi se javlja smo jedno.... da to bih zelela. Zelela bih da ne prepoznajem na tom istom ekranu  toliko stranaca, koji se osecaju slicno. Bilo bih mi mozda lakse da je drugima roze ali ne mat...Izvlacim  reci iz glave, ima ih za mnogo prica..ali one cute. Kad se slegnu ce valjda izaci sve..ovo su neki  ostatci mojih raspolozenja proteklih meseci.

...........

Muciteljka, potmula i nepobediva. Kao mengele obuhvati celu svest,  iznanada nenajavljeno, prepadne drsko, bezobzirno i nekompromisno. Kicmeni stub lakocom ispravlja ,oseca se svaki deo tela koje lebdi. Plameni zaraci se razlivaju nedokucivim putevima iz stomaka i dosezu sve do nestrazenih  . delova mozga. Usne se razvlace u lagan osmeh. Mozak blokira , oci poprimaju neku cudnu boju, sve teperi a strast se osmehuje. Nepobediva je...izmamljuje nepredvidivo ponasanje,  reci koje odnekuda samovoljno izlaze.

...................

Izlazeci iz stana se uvek pitala, da li je to falinka u njoj samoj. To su joj nametnuli od detinjstva, drugacijim okolnostima, drugacijim okruzenjem i to oni najblizi. Nista joj nije blam, sta ima smisla za druge i kako treba. Zensko u pola cetiri nocu izlazi da kupi cigarete. Osvrt na zgradu je dobro govorio da je iscasena u bioloskom satu. Svi prozori spavaju, sto je i za ocekivati, mozda bi i ona da ima taj prekidac u glavi. Godinama ima tu njenu samovolju, sta zeli, kad i kako zeli,.da spava, da se ponasa  da izlazi.

Spavaju prozori, mozda im i zavidi....ali ne , ipak ne i pored pomisli da ce sutra biti izmrcvarena mislima. Poznaje aktere iza prozora, srece sanjive i uspavanih mozgova u svako doba. Zasto kod nje nema mesta za sudbinske cinjenice koje potresaju “uhhhh..komsinice jel vidite kako je toplo, hladno..duva, pada..udarilo, bas steglo” i tezina zbog  razvaljivanja zivota uplitanjem visih sila i klimatskim nepogodama. A onda njena vecita potreba za igrom i smehom .”Uh, stvarno...kad se setim da smo proslih godina u ovo doba nosili kupace...” “ jaooo  jeste...” Dobro to je divno, osmisliti i voditi taj fini “red “ zivot.

Kako se to postize..? U cemu je problem, u vlastitoj hiperaktivnosti, temperamentu? Od svoje prirode je tesko pobeci. Promeniti je..isto tesko Vec duze vremena cezne upravo za tim jer  bi promena prijala. Zivot bez ocekivanja. Manje ocekivanje, manje stresa, manje  razocarenja. Ali zasto joj se ponekad ucini da uhvati onaj monotoni odsjaj dosade u pogledu spavaca , kad ih pored svega razoruza osmehom i dobrim raspolozenjem. Jos uvek ih  interesuju tudje kuhinje, parfemi, ormani.

Ne voli  kad  je cekaju, ne voli da vidi da ih i dalje interesuje kako je obucena. Uvek je u nekim zarkim bojama raspolozenja i ako je u crno belim kombinacijama, sa obaveznim crvenim salom i karminom. Sal joj je uniforma, poklon od prijateljice koja je jednostavno pala i posle par dana nestala iz ove dimenzije. Pala u kuci, nije trebala da padne, ni godinama, ni zivotom. Nije trebalo kod nje da se izlije u mozak sve so se izlilo. Ali sad je nosi sa sobom svaki dan. I sta vide? Raspolozenje , pa sto da ne? A  sto oni nose ta teska lica , tezina se ne nosi na licu, ona je unutra.

Sad nece nikoga sresti, ustvari mozda mlade polupijane komsije, koji se iznede  ili trgnu pri ljubljenju ne ocekujuci nikoga u to doba. I onda se pita, pa kako treba, pa valjda tako kako ti prija i mislis da je tvoja bit. Jedino tako mozes da nosis svoje breme i da ne pokleknes pred elementarnim nepogodama. I da, da pored vega budes raspolozen..A kad pises, e pa onda je vise iznutra...

SAPKA MONOMAHA

Pocela sam ponovo da pravim nakit od poludragog kamenja. Kamenje  me definitivno fascinira. Osecam koje me smiruje, koje stiti. Dok ga nizem i premecem oblike i boje, gubim osecaj za vreme. Uvek se iznenadim kad primetim kod sebe sebicluk, cicijasluk, ne znam kako to da nazovem. Pri pomisli  da poklonim neku napravljenu ogrlicu, konstatujem da ne mogu da se  odvojim ni od jedne. Uvek se zavrsi na tome da cu napraviti sledecu. Svim dragim ljudima bih dala i poslednju koru hleba, ali nekako misli i sve satkano u svaki nevidljivi prostor izmedju dve kuglice mi je tesko. Ustvari misli i nema dok to radim, samo neki opazaj, sta se slaze, da li veliko okrugo uz pljosnato, koji metalni deo uz to ili ne.

Ranije nisam ni nosila nakit, a sve to “nesto”  sam osetila u  Riznici Manastira Sergejev Posad u Rusiji. Vidjala sam ga i ranije, bar tamo u muzejima nije neobicno da se vidi predivan carsku nakit i ukrasi sa dragim kamenjem. Ali ta “sapka Monomaha” koja je zbog svega utkanog u nju tezila preko nekoliko kilograma me je potpuno opcinila. Nije uopste bilo pitanje vrednosti, vec neke prosto magije tih nepravilno obradjnih i rasporedjenih kamicaka, za koje bi moglo da se pomisli da su stakleni. Znam da su se svi nasmejali kad sam prokomentarisala da sad shvatam i poentu filma neke bljak americke produkcije, u kome se krade najveci dijamant. Knjiga “Magija kamnja” se ubrzo posle toga nasla na polici.

Sada se svaki put divim nijansama, sarama i nacinu kako se prelama svetlost, znajuci da su nastali u prirodi, pod raznim okolnostima i kombinacijom jedinjenja, To je ta magija koja me opcini, kako je jedan plav, jedan crven ili crn i kako je moguce da nastane u prirodi pod zemljom tako lepa nijansa, koja svetlost upozna tek kada se izvadi iz nje, a tek onda u igri  sa njom pokazuje svoju pravu lepotu.

 

VARIJACIJE NA TEMU

Ko  misli  da prijateljstvo moze da prodje ne ume zapravo da bude prijatelj. Iskrena prijateljstva ne prolaze. Mogu  da se zamrznu, ospu u vidjanjima i u kontaktu. Ponekad  se  dese neke okolnosti, koje prijatelje  pretvore u neprijatelje. Sto je prijateljstvo bilo jace i iskrenije , to ta neka razocaranost u nekim trenutcima dobija zamahe i takvu snagu da prerasta ponekad i u mrznju.

 Ali prijateljstvo ostaje kao neprolazna kategorija  u onom  vremenu u kome su ostali provedeni sati, posvecena paznja i  u kome su  ispricane price neprolazno i nezavrseno. Ostaje u punom zamahu u koordinatama vremana.  To vreme, koje je neophodno da se kockice slazu jedna na drugu zacinjene smehom, tajnama i bliskoscu, stvaraju od poznanika prijatelje, ciji profil i reakcije u razlicitim situacijama poznajemo. Spoznas  hiljadu stvari koje cine jednog coveka, od onoga sta voli i koja mu je omiljna boja ili jelo,  do palete  interesovanja , prijatelje prijatelja, saznas istoriju coveka, porodicu ... a onda ne mozes da kazes , sem da se ne lazes,  da ta osoba koju si nazivao prijateljem i sa kojim si iziveo neki svoj,  njegov ili njen zivot je ustvariila neka druga ili da je nikada nisi zapravo poznavao, da nije bilo prijateljstva i da ih se ipak posle nekog vremena  sa nekim smeskom ne setis. Prijateljstvo ostaje  tamo gde je bilo ali mi krecemo dalje promenjeni iz nekog razloga, pozitivno ili ne, promenjeni u odnosu na tu osobu

 Neko je ovde jednom napisao da je prijateljstvo dvosmerna ulica, sa cim se  slazem. Ali ipak, nijedna vrata ne mogu da budu isto otvorena, ponekad su neka sirom a na neka mora da se uvek zvoni, pa se onda otvaraju. Verujem cak i u munjevita prijateljstva, bez predistorije, praistorije bez svih ovih predhodno navedenih postulata upoznavanja licnosti, koja se temelje samo na nekom unutrasnjem senzibilitetu prepoznavanja. Zasto su to prijateljstva po meni a ne poznanstva? Pa iz jednostavnog razloga jer pomislis ponekad na tu osobu, zelis da znas da je dobro da je vidis, srtnes.. jednostavno osecas nesto sto te vezuje, nesto sto ti otvara neka zablindirana vrata koja su prema drugima uvek pod kljucem.

Ne znam, mislim da  lepe stvari treba da budu ostavljene u lepom vremenu u kome su se dogodile. U trenutcima oluja moze da se mnogo toga promeni , razocaranja mogu da budu zaista nekada prevelika , ali  da prijateljstvo prodje je prosto po meni neprirodno. Moze da prodje vreme bliskosti, ali da ponistiti na neki nacin vreme prijateljstva, ubedjujuci sebe da ga nije ni bilo je prosto po meni laz.  Zatvoreno vreme i zivot na fotografijama to najbolje dokumentuje. Preslistajte albume, pogledajte slike nekih ljudi. Obicno prva reakcija na davno poznati bliski lik je osmeh, a tek posle toga,  u zavisnosti od daljeg toka ide uzdah  ili  promena gimase.

Ono sto je zapravo  istina, da je malo onih prijateljstava koje sa nama prolaze  kroz sve vremenske kapije i tvrdoglavo prate samo otkucaje naseg srca , a ne sprave za merenje vremena

BASTENSKI PIONIR

 Nikad nisam ucestvovala u politickim diskusijama. Nije da se ne razumem ali mi je to gubljenje vremena. Ali vidim u poslednje vreme racunajuci astronomskim satom, znaci poslednju svetlosnu mili-mini-sekundu ili nesto, nas doticna svar na p bas pritiska.. pa daj da vidim koji ja to osvrt imam.

Bila sam dakle samo pionir, tada se nisam pitala, bilo je to uobicajeno, uz boracku pesmu „Pioniri maleni, mi smo vojska prava“. Dobro, nije sad to vezano za politiku ali uopsteno organizacija koja je zatirala put ka daljem.Pa ne mogu da kazem da sam bila nezadovoljna svojim angazmanom u doticnoj. Imam prelepu sliku kao visibaka u nekom drugom ili trecem razredu osnovne. Imala sam sesir sa laticama i bas se nekako slatko smejem.  Naravno ponosito koracam u koloni, ceti u obaveznoj uniformi, plisirana crna suknjica, bele hulahopke, lakovane cipele, bela kosulja, neizostavna crvena marama i visibaka na glavi. Vidis, do sada mi nije palo na pamet, mozda tikove sa neizostavnim salom koji danas stalno nosim ( ili marama iste boje) vucem iz tog doba visibake. Uhh nesto mi nije sve jedno pri pomenu cveta, sad nisam bas visi.. a nisam ni baka i na tetka se vredjam..dobro, ajde necemo o tome.

 Nego stadoh kod borackih pesama, volela sam sa horom da pevam onu“ ko drukcije kaze, taj klevece i laze..“, dobar slogan a ne danasnje salate. Da pocela sam sa politikom. Uglavnom, dakle ponosno sam ostala pionir do danas i to je moj osvrt. Pouclanjivali su se neki jos u gimnaziji u partije, neki u vojsci da dobiju par dana skracenje. Muvase se svuda. Naravno bila sam i saglasna sa nekima, ali nikad svoj cenjeni potpis nisam dala nigde, ni potpis ni dusu. Posle sam prestala cak i da ucestvujem u diskusijama, ne mogu na dve strane, ili pionir ili nista. Bas kao bastenski patuljak iz Amelije Pulen, neko veruje da putuje, neko ne. Tako i ja, neko nek veruje da sam pionir ostala u dusi a neko ne mora. I nije ovo post o toj p.., jedino mi je zao sto mi je izraz onakav kao u prilogu, kad god pogledam sta se i ko se sve tu muva . Moj patuljak pionir je jos ziv i dalje salje razglednice  . 

http://www.youtube.com/watch?v=iUSkUrfvjSk