PROZOR U POGLED

 Oci.  Nije ni vazno cega su ogledalo, ali u nekim ogledalima pocinjem da prepoznajem zivotinje. Skoro sam razmisljala o tome da mi je i ranije cesto bilo neprijatno  u prisustvu nekih ljudi bas zbog pogleda i ociju.  Ne zato sto nisam mogla da izdrzim pogled ili zbog nekog drugog razloga, koji vec psihologija objasnjava, vec iz proste cinjenice da sam u ocima videla nesto drugo, sto me je verovatno zastrasivalo. Ne mogu sad da dam prosto objasnjenje za to ali je negde najblize onome sto sam kasnije postala svesna. Jednostavno ljudi pocnu zbog pogleda i izraza u njma da me podescaju na neke zivotinje a kad malo kasnije analiziram uvek i poseduju neke karakterne osobine istih..Uopste se ne radi o inteligenciji ili prosudjivanju na osnovu toga, prosto na osnovu neke analogije.Cak ni boja nije toliko presudna ali uglavnom se vrti oko nekih nijansi koje se ponavljaju sa tipom.

Najupecatljiviji mi je ukocen takozvani zid pogled. Zid, ne zato sto se ne moze dalje nego zato sto uglavnom dalje i nema, koliko god se pameti krilo u glavi koja nosi taj pogled. Nije to pogled sove koja krije neku mudrost i gde pri treptaju moze da se vidi i oseti to isto. Postoji samo to , ta ukocenost i potreba za tudjom greskom i trenutkom nepaznje da bi se to iskoristilo u svoju korist. Kao krokodil koji je bezivotno u stanju da danima stoji sa otvorenim celjustima i da  samo u jednoj sekundi pokaze svu snagu i zivost koju poseduje u sebi. Uglavnom su bezdusne i ne smeju se ni kada se celo lice ozari u grimasu koja podseca na smeh. Znam da je poslednjih godina veoma popularno nemati nikavu emociju na licu, ali ovde se ne radi o tome. Ovde emocija uglavnm nema , nikad ih nece ni biti  koliko god bili umilni. Mozda nesto sto je nauceno od drugih moze da podseca na emocije ali njih u biti nema.

Pogled ‘kuvana riba’. Nona ga je lepo dalmatinski krstila, nije ga  volela niti je verovala tim ljudima. Naravno ne volim ga ni ja preterano ali je blaza varijanta prvog krokodilskog, gusterskog ili vec kakvog gmizuceg stvora. Kuvana ili pecena, sve jedno, mrtva riba je mrtva riba i uglavom smrdi od glave.

Sitne misje oci, misje duse. Nisu misevi toliko ni opasni ni gadni, mada sam licno prozivela scenu  iz crtanog filma kad mi je jedan pretcao preko stopala .Takve oci vole da zastrase, malo da naude i opet da se scucure negde do sledece prilike. Te oci veoma dobro znaju da se ponasaju sa mackama u blizini.Macka moze da pojede svakog misa pa su uglavnom u dobrim odnosima sa autoritetima. Da ne sirim sada pricu do saka, mozda neki drugi put  ali uglavnom uz takve okice idu i sitne sacice koje bi samo nesto da zgrcu i da skupljaju pa cak i ostatke koje im drugi prepuste.

Najmiliji mi je pogled medveda. da ne kazem krave :). One tako dobrocudno i otvoreno gledaju, nema iza, nema ispred tu su za sagovornika, prevrcu po  glavi  pricu i ocima ucestvuju u njoj..One kad su ljute ljute su, kad su tuzne, tuzne su ali nema pretenzija i skrivenih stvari. Ako su plave onda imaju i onu lepu duboku boju i izgledaju kao da se uvek smeju. Kada pricam sa takvim ljudima onda zaboravim i koju boju ociju imaju. A uopsteno ne zapamtim boju ociju, zapamtim samo to nesto dugo po cemu se secam osobe.