Posle demokratske rasprave “ Trebaju nam kola”...” i meni”... “ ma daj, hajde odvescemo te, kad ces doci..“ „ u osam..“ “ a kad ides?” “ videcu “ „ a mi treba da smo u pola devet“ „iii?“... dadoh kola. ( Sto lepo zvuci ovako skraceno izdanje, nekako skladno. Ma da, sta treba sad jos detaljisati oko razgovora od pola sata) Uglavnom u osam, mir i tisina..tri pogleda levo, desno i ukoso..svi cool. Obavismo i cin razmene papira od vrednosti i odvezose me do sklonista i kosnice za „Lesi“.
Na neko vreme sam se izmestila u stan kumova sa lepim pogledom na Kalemegdan i Ratno ostrvo. Naravno po ulasku krenem na terasu ..ali, no no.. Iz veceri u vece se pitam, ko je pevac i svirac ( bas super sto nema kukice na c) a jos i ko je eventualna publika koja to slusa. Covek kuka svaki dan i sve naginje jedno na drugo sa malim pomacima, kad mu glas malo nakiti onako narodnjacki neku baladu iz osamdesetih. Olaksavajuca okolnost je da ne peva narodnjake,.ali da nije reci, tesko bi se prepoznalo sta se peva..
Podseti me na tren na kraj letnje sezone u jednom malom dalmatiskom mestu. Hotel, basta tugaljiva svirka za ono saku jada Nemaca i Italijana , uglavnom baba i deda.. al ni to nije to.
Ma pitam se ja i da li su ga culi pre nego sto je „ angazovan“ za maltretiranje publike. Videh svojevremeno decka, prebira Doorse ispred Juge a i dobro peva. Videh i sinoc deku, cuci na hoklici na tom potezu i razvlaci harmoniku, al nekako ide to.
Dakle, mira nemam. Spakovah se opet i dodjoh do kuce i kompa, da podelim “odusevljenje” i uzmem punjac za telefon.
Нема коментара:
Постави коментар