MONO ILI DUO-LOG-L-ICNO

“Odrasli ljudi ne mastaju, zive u realnom vremenu sa budno otvorenim ocima i naculjenim usima. Prate politiku, glasine, komsije, kupuju jutarnje novine, duvaju zbog ozbiljnosti i cutog. Pricaju stalozeno, ne masu rukama i ne slusaju preglasno muziku u automobilu, ne pokazuju emocije vec su stalno hladne glave. Pod bremenom zivota i ozbiljnosti ne gledaju u nebo, ne izmamljuju im oblaci osmeh, ne bave se nijansama u krosnjama drveca, u izrazima lica u boji glasa ! ”zvonilo je u glavi." a narocito slabo prave slovne greske"

“Treba zadrzati decju radoznalost celoga zivota. To otvara vidike i daje zivotnu radost, sigurnost  i tako opipljivo definise vlastito postojanje. I pored oblaka i nijansi, ozbiljnije se borim u zivotu, ne krijem kao oni neuspehe u tim novinskim stupcima. Pokusavam, uspevam da sam nekako na povrsini uz te zamahe ruku, bez duvanja, sem kad nosim kese i bauljam po pijaci, koju obozavam zbog boja..pa resavam stalno, resavam svima oko sebe probleme..Ne vidim slosjkk ih, misli ih ucine nevidjivim..” tutnjalo je iz dubine. “ Zene treba da su krhke, da predu sretno bez povisenog tona, bez ispada besa i ne gledaju tako direktno u oci! Ne treba da se suprotstavljas, da ispravljas, ukazujes. Ko te pita da kazes stalno sta mislis. Kao da je stalo nekome do toga, svako prica svoje. Obori malo durbin, sta te kosta..kazi ne mozes i kad mozes.Gledaj sebe !”„Gledam..odoh da spavam, a sutra da vidim nove tonove lisca na drvecu i koja sam sve slova pojela“.

http://www.youtube.com/watch?v=dzVReTZjqds

CRNO BELI SVET

Dragi nepoznati prijatelji u tudjini,

Jeste, ovde je dosta pomereno, znam - nikakvo. Reklame i ovi devojcurci sa neobicno napucenim usnama, koje zele nove prijatelje, su ovde svakodnevnica. ( Znam isto tako da neki fotografi placaju po hiljadu dinara klinkama za takve fotografije. Nista bezobrazno, nista skidanje.. uz primedbu, to je za neke strane kampanje). Vidjam cesto ono sto sam juce videla ispred trafike. Dva luda dzipa, dva buldoga za volanom, dve stancovane klinke sa naocarima za sunce i ogromnim noktima. Znam da je tesko kupiti takvu masinu sa 28 do30 godina posteno, a i da je i nabavis, ne bi ti bila potrebna ona brojanica koja visi na retrovizoru, da te cuva. Cuvas se sam svojim mozgom.

Uskoro ce sa lepim vremenom da pocne bahanalisanje u kaficima na cosku, znacu ponovo raspored, oko tri nocu turiranje, pola cetiri smeh, cetiri polupijano psovanje (sa a ponekad bez tuce), pet obavesno kretanje uz skripu kocnica i trka do kraja ulice. Sve to mi smeta i zao mi je. Ne opravdavam ni situacijom, nema opravdanja da bi se razumelo zasto mi je nekad tesko da  gledam ljude u lica, ljude..grimase, grceve, ispraznost..ali..

Ne mogu da gledam ni filmove koje vasa deca snimaju po belom svetu ismejavajuci sve ovo gore navedeno pod naslovima „ Shit Serbians girls, boys..“ nije mi smesno. Dobro  znam da se ta vasa, nasa deca negde rodjena „tamo daleko“ tome smeju. Znam i da dolaze na raspust kod baba, deda, idu u kampove po ovoj nikakvoj usranoj zemlji sa isto takvo nikakvom usranom maldezi i usranom buducnosti, zemlji koja se nalazi na pupku ili u supku sveta. Mozda jaz generaija, to shvatam, al sta je sa vama??  Pa da li ste i vi postali “ Shit Serbians” pa ne znate kada ste i zasto ste otisli odavde? Nije mi smesno, snimaju i ovde takve filmice ovdasnja deca, kojima je toga preko glave, ali to mi je kritika, ima neku tezinu.. a ti filmovi su mi jadni zbog vas, ne zbog vase dece. Mrzim obelezja sa tri S, imam previse u sebi pomesane krvi da bi bila uopse neko slovo, sem svojih inicijala. Opeglale su me takve pegle, kao da sam prosla nekoliko puta dubinsko ciscenje mozga  i svesti zbog svega gore navedenog. Ali i pored svega mi je zao vas, mi ovde smo usrani roditelji usrane dece..vi ste hteli bolje, pruzila vam se mogucnost i to mi je drago.

I eto za kraj, malo nostalgije da se podsetite.

http://www.youtube.com/watch?v=891V5nni_Vo

PAKT SA MOZGOM

Desava se , valjda .. pa mora da se desava i drugima, ili se bar nekada desilo. Osecaj koji vas uzdrma, mozda malo i uplasi. Onda kada sedite preko puta nekoga, koga nedovoljno poznajete  a  imate osecaj da ga znate odavno. Ono cudno stanje kada pocinju da vam reci nekontrolisano izlaze kao da je  preko puta ta neka osoba, kojoj ste mozda nekad u nekom od proslih zivota, pod pretpostavkom da su  postojali  (mada u to licno verujem)  bili nesto, kucni ljubimac, prijatelj ili bilo sta blisko sto je bilo  obojeno nekim pozitivnim emotivnim nabojem. Stanje kada prosto vidite misli koje nisu ni izgovorene, dok sedi preko puta i pokusava da spusti celicno plave resetke u ocima. Al vi ih vidite, vidite  resetku ali i prostor izmedju dve susedne, koji je dovoljno sirok da nazirete i ono iza, ili vam se sve to pricinjava.

Mozda je nekom poznato to stanje kada se osecate neprijatno, jer unapred osecate kako se energija uklopi kao kada dva teska metalna predmeta nadju zljeb i jednosnavno se sklope uz blagi trzaj. Pa onaj osecaj da bi u istom trenutku voleli da pobegnete, a istovremeno ostanete beskonacno, samo iz potrebe da objasnite sami sebi, sta je to. Osecaj da ste sigurni da je isto neko neprirodno stanje i sa druge strane stola, dok vodite neke sasvim bitne razgovore koji nemaju nikakve veze sa manifstacijama koje se paralelno odigravaju u neistrazenom delu mozga. Uz sve to i oni momenti kada pricate nesto, sto uopste niste zeleli i ponasate se onako kako ne ocekujete od sebe, iz nekih nepoznatih razloga, jer vas posto nesto vodi daje i ne dopusta vam da budete u posedu racionalnog . Stanje kada bi napravili i pakt u vesticjoj kuhinji i u podrumu, samo da saznate koliko gresite ili ne.. Ne zbog toga sto nesto hocete, jer je sve previse nerealno i nemoguce, nego jednostavno iz potrebe da se smirite i da kazete sami sebi da niste presli crvenu liniju i nije potrebno  da kaparisete F aparman. I posle svega toga vam nije neprijatno, jer nekako osecate da je to nesto sto druga strana razume .........sta je to, intuicija ili je sve to jedna dobro zamaskirana samoobmana mozga pod stresom.

PRINCIP TO NECU

 Vec drugi upaljac je zavrsio ispod fotelje. Od sada ga drzim u dzepu.Najdraza igracka nase mace je da ga gurne sapom  i da ga vitla po parketu dok ne zavrsi na sigurnom. Ali dobro nisam htela o tome, nego me prenulo dok sam kopala po jaknama da nadjem sledeci i da krenem da izlistavam uspomene. Uhhh, da nije ekrana ovo uuuh bi mozda pomerilo list na Bendzaminu preko puta stola.

.................

Sta necu, to sam uvek tacno znala. Neko zna precizno sta  hoce, a mene je ovaj nacin eliminacije onoga sto ne zelim dovodio do onoga sto zelim. Ponekad nekim cudnim putevima, sa malo slepih ulica ali uvek do cilja. Ne mogu da kazem da sam nezadovoljna rezultatom i da sam negde silno licno izgresila. Greske su bile, ali nekako uvek sa dve strane medalje, nesto izgubis a nesto dobijes, ponekad i kroz bol ali na krju imas boljitak. Nekad ga nisi ni svestan.

..................

Nedostaje mi sunce, more. Ne znam zasto sam se danas setila svog stopiranja i kupanja uvek na drugoj plazi na potezu od Murtera do Vodica. Uvek nam je bilo smesno dok stojimo na magistrali u nekim majicicama i suknjicicama ispod kojih su mokri kupaci kostimi. Kako smo bile manje od makovog zrna kada bi po izlasku iz automobila ostali mokri obrisi na zadnjem sedistu.Ponekad se pitam sta je sa tim mojim prijateljima, da li se nekad i oni sete kako nam je iz godine u godinu bilo lepo uz srdele i vino,  kako nam je nevazno bilo sto smo se skrpili iz „gde si bree“..“ma kaj“ i „ma ca ti tu meni cakulas“.

.....................

Jednom sam sa mojim tadasnjim deckom skocila sa drugog sprata..kreten. Bili smo na ekskurziji. Klasika... gimnazija, hotel i naravno tadasnje fore, nahvatati nekoga sa nekim. Naravno onaj princip sta necu je pobedio, pojavio se posle sam ped vratima sa kljucem..” Sta je bilo , sto ste se skupili..?“, a ja ponosno prosla u moju sobu..

........................

Sutra slavim jedan rodjendan na cudnom mestu. Nisam dobila pozivnicu, nece biti slavljenik, bice samo zvanice bez poklona. Kad sam tuzna tu ne pomaze princip necu..Nisam htela u ovom smeru, htela sam unazad, da zadrzim vreme da se katapultiram u proslost, da me razgali sunce, prve ljubavi..ali slabo, nisam upela. Nista..idem da pomeram fotelje, da trazim upaljace..

RACUNAJTE NA NIKOGA

Danas je jedan deka pao usred elektrodistribucije. Na svu srecu da je zid bio iza njega tako da se samo oslonio i skliznuo na dole. Grcevito je drzao racune za placanje..Zena ispred je odbijala da ga propusti, zena sa saltera je pobegla kod sefa..neki muskarci nisu  pomogli momku koji ga je jedva pridrzavao..pozvala sam hitnu pomoc.Ostali salteri su normalno radili, ljudi su sa razdaljine od metar dva posmatrali film uzivo..Dali su mu vodu i secer, u sebi sam pljunula na sve i otisla..

Moj deda je pao na ulici u blizini kuce. Kad pomislim na to zazalim sto nikad nismo upoznali tog humanog coveka (ili vise njih) koji ga je doveo do kuce, otkljucao stan uveo ga i pozvonio komsijama. Moj deda je bio povucen i skroman covek. Ni on nikada ne bi trazio da ga iko propusti i da mu je lose, cutao bi i verovatno bi i on isao da placa racune..jbm ti racune..

SLIKA IZNUTRA I SPOLJA

Eto smirila sam sve.Imamo crno na belo da su mi izjeli dzigericu. Poviseni su rezultati pa tim povodom je red da tugu veceras utopim u crnom vinu. To je dobro za krvnu sliku, a slika je slika i dobro je da je dobra.. A i ova sedimentacija se nesto uzjogunila sa sve holesterolom i monocitima..sta sad i oni hoce od mene.

Sta sad, masinu za ves sam popravila..dobro - motor, dobro -nova- ali izasla iz garancije, ma nije problem, kosta kao pola nove. Rerna nije duvala-sica- samo neki prekidac. Kola - samo otislo do dobosa, timpana i sinfonijskog orkestra. Al u svakom losem ima nesto i dobro, usput se konstatovalo da bi mi i motor otisao da nisu videli, ne znam tacno sta za ulje, te narvno popravili. Dakle sve je dobro sto se dobro zavrsi, te i frizider ode pre neki dan iz kuce, ali sreca elektronika pa ce da ga poprave.Kako su samo narihtali ove masine nove generacije..rade samo tacno do garantnog roka a onda u nekim drugim zemljama ih menjaju. A da, zamalo da zaboravim,ostale dvonogase koji grickaju okolo ne spominjem. Od njih, jos malo pa dizem ruke, napustam nadu  da cu sa vecinom da nadjem ono najmanje potrebno za razumevanje. Ustvari lazem, ne dizem ruke od mojih pogleda da postoje i takvi, dizem ruke samo da razumem zasto neko mora bas naopako da radi i da prica, kad ni njemu ni drugome nije dobro tako. I necu da se menjam ..tacka.

Ja masina starije generacije, ne znam dokle mi je garantni rok a ni prag izdrzljivosti. Stalno taj pragic sve veci i veci, valjda dok se i sama ne pretvorim u prag ili trag mene same.

POZNAJEM IH

 Znam ih iz vidjenja. Zajedno imaju sigurno stosezdeset godina.Ona se oslanja na dva stapa, on na jedan, a oboje su povijeni skoro do rukohvata pomagala koja nose.. Cekaju strpljivo da se semafor upali na zeleno. Stapom, kao produzetkom ruke mu pokazuje nesto na ulici.Pogledala sam ih u lice. Ona ima onaj prkosni izraz  koji ne odaje ni bol, ni tezinu  samo volju da prikrije svoj muku. On je zbunjen i nekako uplasen, ali se oseca sigurno pored nje.

......

Kruzim dva puta oko kineskog centra, nema mesta za parkiranje i nastavljam dalje...nece me Kinezi. U trznom centru koji ne poznajem i ukoji sam otisla samo iz potrebe da nisam uzaludno potroslia beznin, nalecem  na osobu na koju mislim danima. Pijem kafu , lupetam nesto a pricala bih sasvim drugo, ali ne mogu i nesmem.. u sustini sam neraspolozena,smejem se da prikrijem vlastitu tezinu..Ne znam da li previse pridajem znacaja slucajnostima mada kazu, nista nije slucajno. Mozda sam danas trebala sve njih da sretnem.

PAZNJA PAZNJA

Mislila sam da su se svi “ususkali po kucama”. Mislila sam, a u samoposluzi je bilo prepuno ljudi. Sudarali smo se sa kolicima, izvirivali ispod kapa, a neko cudno sivilo je izbijalo ispod svake kape i subare. Svi su bili tmurni i zabrinuti, na kasama red, kolica prepuna kao da je bas u ovo vreme neophodno da se po klizavici vuku potrebstinene za nedelju dana od nekih cinija do 3kg brasna. Ustvari jasno mi je, retko pratim jutarnje programe na tv i instrukcije velikog brata, ali apeli su sa svh strana, sledece nedelje potop u zemlji nebeskoj, sneg ce oduzeti pamet stanovnistvu, pa se preporucuje da ne izlaze, eventualno da ciste sneg ispred kuca i  sa ulica. Ulovila sam samo lice nekog coveka sa rumenim obrazima,  koji je bio nasmejan u nekim svojim mislima.

Posle ulova za danas, u pekari kaze komsinica, ne znam sta je ovo, kupuju po tri hleba. A zatim ”Hocete buhtle sa dzemomo ili..”Izgovorila je Џ kao Д i Ж,sto me je tako nasmejalo i podsetilo na postojbinu snega, gde tako izgovaraju Џ, te se lokalni pas sa Lenjinskog prospekta zvao  ДЖek.

A onda je zazvonio telefon coveka koji je u cosku jeo burek
 http://www.youtube.com/watch?v=97lZqdc1_2U&ob=av2n

pesmica koja je prava pesmicica i nekako mi uvek izmami osmeh.

OSMEH

Volim da vozim. Kao da sa svakim predjenim parcetom asfalta ostavljam ponesto iza sebe.To me smiruje. Obicno uz neku dobru muziku pevam a raspolozenje odredjuje jacinu muzike. Kada sam nervozna je glasnija kao neki prkos nervozi. Znam i da placem, ali nekako cudno..suze se samo slivaju bez nekog tacno definisanog osecanja.Prosto tako, valjda zbog opste nepravde u svetu.

Jednom sam bila u nepodnosljivom stanju neizvesnosti. Nisam znala kako sebi da pomognem, sem da zgrabim kljuceve i da sednem u kola. Bila je noc a ja najbrzi vozac na reli krugu od NB do Kalemegdana.Tada nije bilo kamera a na srecu ni radarske kontrole na ravnoj liniji od Juge ka gradu.

Sledeci put sam u neko nedoba u pizami sa kaputom i cizmama isla do aerodroma i nazad. Tek u neko doba sam se setila da bi bas bilo cudno da me neko zaustavi ili da se desi bilo koji maler koji moze da sustigne a ja u pizami.

.............

Danas sam iz kola videla jednu devojku koja se tako lepo osmehuje. Taj momenat nesvesnog posmatranja polaznika me je za trenutak prenuo, osetila sam da se iza tog polubezobraznog osmeha krije vrlo interesantna osoba.Nisam nista zapamtila, po obicaju jer to ne pamtim, ne znam sad ni  kakvu je kosu imala ni da li je bila lepa, ni koliko je stara, samo da se prelepo osmehuje, kao da joj se cela dusa ocrtava u levom uglu usana.

................

Danas sam nesto kasnije sedela sa jednom drugom devojkom, o kojoj sam manje vise dovoljno znala. Znam kakvu ima kosu, kakve oci ali nista u uglovima usana.Mozda ce se razviti. Najgore od svega sto sam joj to i rekla, ali je dobro da je nije taklo, izletelo mi je. Zao mi je sto nisam rekla i ovoj prvoj da se predivno smeje. Ostalima nisam nista rekla ali mislim da bi bilo nepotrebno, razgovor bez reci je najlepsi.

PRIRODA MACJA ILI VUCJA

 Gledam je dok se pedantno sa poluzatvorenim ocima cisti. Delic po delic sape, krzno na stomaku. Kad me pogleda onako sa polu zatvorenim ocima pocne da prede.Gledam je i razmisljam koliko smo mi ljudi kao zivotinje nesavrsena bica u odnosu na zivotinje  bez govora  i neke logicne komunikacije. Vec sam dva puta prozivela donosenje ljubimaca pod anestezijom kuci, predhodna dva puta psa.Zbog Njanje sam tu prvu noc prespavala skoro na pudu. Bilo joj je dovoljno samo da je pomilujem i da cviljenje prestane. Zahvalnost i ljubav se osecala u vazduhu. Kasnije je bilo smesnih scena sa kragnom da ne lize ranu, prozvana je bila u kuci “satelit” koji nije mogao da proceni tacno kuda moze da se provuce pa je udarala o namestaj.

Ne volim to dusebrzno produzenje zivota “ sakacenjem” i sterilizacijom mladih zivotinja. Njanji to nismo uradili, doduse nismo ispali nista bolji jer je nismo ni  parili..Kako god sebicluk je nadjacao nad razumom jer ipak kad imas psa treba da znas da nije plisana lutka samo za igru. Odradila sam to kasnije , kad je vec bila stara.

Mici, Virsla i Masna..ime,srednje i prezime,kako je sve zovemo, je juce doneta sa sterilizacije.Saznali smo da ima sest meseci, opet sebicluk na delu. Nisam mogla da podnesem uvijanje i neprijatno mijaukanje  koje je pocelo pred NG. Opet je bio jedan nepijatan dan ulaska u kucu kad nam je svima zafalila da istrci odnekud. Smesno kako u takvom trenutku se svi pogledamo i svako krene cuteci u svoju sobu..kao nista.

I opet mislim kako je to u prirodi, kako mi zamisljamo da smo neka superiorna razumna bica koja sve resavamo tim razumom. Sve shvartamo razlucujemo donosimo pametne zakljucke.A kad pogledas sposobnost jedne macke da sa ranom na stomaku sa deset savova skoci na fotelju, da se ne prenemaze, ne vuce noge i ne trazi nista, osecas se manji od mrava. Nekim ljudima u okolini nisam mogla da pomognem zbog tog “razuma” ni pri obicnoj kijavici i prehladi. Nisu znali ni sta osecaju, ni kako su a tek ne sta bi im pomoglo.

Odavno znam da sam u dusi kao mala maca, da bih pod drugim okolnostima ustvari bila “mala maca sto prede”.Ali kad se maca nadje u realnom svetu gde su opasni dzukci koji mogu da povrede postaje divljakusa, ponekad sa ogromnim kandama da se zastiti. Jedino joj macici pomeraju zadnjicu do nevidjenih razmera. Ali kad mi nije dobro isto se tako ponasam, sto svi znaju, zavucem se u sobu i sama lecim. Trpim samo da mi eventualno neko gurne caj kroz vrata i da me ostave na miru. Samo ne pitanje“ jel hoces...“ od kog se jezim. Ja uvek ucinim ono sto mislim da je dobro za drugog, ne pitam, a ako druga strana prihvati.ok.

Smejem se upravo, jednom sam se izleila na najneobicniji nacin.Sa vec temperaturom od nekih 38 vracajuci se sa posla sam shvatila sta mi se jede. Kupila sam slaninu, cvarke i pecenje??? “ Uhh  kevo..a holesterol?“  „ Ma pusti sad to nego daj mi jos belog luka“. Ne znam u cemu je bio kljuc izlecenja, da li u preorganizaciji imunog sistema da se bori protiv holesterola pa je virus ili sta je vec bilo,  totalno degradirano i uvredjeno zbog tako omalovazavajuceg odosa prema njemu prosao, ili supstance za borbu protiv uroka, uglavnom meni je sutra bilo bolje.

E sad ovaj itermeco nema nikakve veze sa predhodnim sem u jednom, da kao macka osecam sta mi je kad potrebno. Eee, sad to vuce dalje , znam sta mi je kad potrebno, imam to nesto u sebi ali kad otvoris jedna vrata konstatujes da iza ima jos ko zna koliko zatvorenih. Ali dobro, bar znas ka kojim vratima da kreces.

MASKA

 Sedim ulepljena sa maskom na licu, dumam i dimim.Priroda je riznica sredstava za ulepsavanje ...kad bi usla u rernu mozda bi se dobilo nesto od ovih zumanaca i meda koji se vec skorio na mojoj kozi, ali me mrzi da ustanem.

Macka je dobila nove igacke,  izvuceni su  svi upaljaci koje je pogurala ispod kreveta i fotelja. Da, usput su nadjeni beli i sivi mis, ali oni nisu tako interesantni..Ponosno sedim u cistom stanu a terapija krpom je uspela. Sve misli i nervoze su nestale i lepo bez zurbe razjasnjene jos pri pranju prozora..Danas sam pravila planove  sta bih mogla da dodam, oduzmem i precrtam na pocetku ove NG. Kad bolje razmislim, mozda da krenem od skidanja maske. Danas sam svima u glavi skinula njihove.

RASTANAK SE PRIMAKAO

Rastajemo se ..bilo  je svega kod tebe.

Trpeljivo i smireno si me vukla iz meseca u mesec.Svaki mesec odredjen tacnim bojem dana i sati moga zivota. Nekada sam se teturala odbijajuci se o dane,  sretna da je sledeci bolji. Ali ne znam zasto si zadavala uvek vise.. Sve okolnosti, sve nekako tesko i tmurno. Da li si pomislila da cu prestati da se smejem. Pa necu i nisam. Izmedju smeha su se obicno lile suze, kao da su htele da podmazu vid..

A tvoja predhodnica je bila maestralna..Bez uvoda , bez najave je istrgla tepih pod nogama.. i nisam pala. Balanser na zici se odrzao.Bilo je lako, nije znao ni da hoda po  zici, ni da je provalija ispod, nije znao ni da je balanser....kao jogin koji hoda po povrsini vode sam i ja sledila neku vodilji. Hodala sam bez oslonca. Lazem, hodala sam sa osloncem u recima u koje sam verovala , sa osloncem u nesto sto sam samo ja videla i osecala u medjuprostoru pare koja se izdizala iz ambisa .

Znala je to prosla, da cu ravnotezu osetiti tek u ovoj, da cu jednom trenutku spustiti pogled dole i spoznati gde sam.Dakle evo nas na kraju. Ne znam da li sam naucila lekciju, da li si to htela? Da konacno zamaglim vid i navucem sivu pelerinu neraspolozenja..Da se utopim u sivilo tezine zivota. Da li si htela da vidis da li sam dorasla bremenu koje se svalilo. Da li cu skrenuti pogled , izgovarati reci u koje ne verujem.Da li sam nasla prag izdrzljivosti....  Prepreke mi nisu promenile sustinu u koju verujem , da nije  zivot samo hrpa nekog vremena u kome trebas da si uvek na oprezu jer si u zverinjaku. Da meris rec , da ne pokazes vise, da sakrijes sebe, da li je to trebo?

Dakle evo nas na kraju, ispracam te dostojanstveno sa uvazavanem koje si zasuzila.

Cekam sledecu i nadam se da ces joj dosapnuti da sam test polozila..

...................

Dragi  moji, dosta fantazija i filozofje  Necu da tmurim vise, ko je jos video vajde od toga.Da ste mi sretni i zadovoljni i da vam Nova donese sve lepo o cemu mastate i ono sto prizeljkujete a pre svega puno jubavi.  Mene je smajli odrzao pa navlacite smajlije oko sebe.

IRVASIMA

Kome sad da pisem...?

Imam jedno pismo naslovljeno kao pismo koje nece nikada biti poslato..i nece, bar ne na pravu adresu. Bolje je tako, kad citam shvatim sta bih bila u stanju da kazem..

Kome da pisem zelje? Dedi?Mrazu? Irvasima?

Deda je, koliko vidim, seo u kamion pre par godina.Vozi se stalno kroz isto selo sa prelepo okicenim kucama.. Nema u mom kraju tako lepih kuca..ni tako opustene dece. Sta radi ? Sedi negde medju flasama i svi su sretni..samo da kupe flasu i on je tu. Nesto mi ne lici na duha iz flase, lampe nema veze. Ako sam zapamtila i duh ispunjava zelje, ali ovaj namiguje ....ma duh to ne radi. Duh je ozbiljan lik sa zadatkom, predan misiji svojoj, pokloni se i  kaze dubokim odmerenim glasom...“Ispunjavam zelje“ Ali kad malo bolje razmislim, setim se da i u flasama  zive razi  duhovi, ali nisu to te flase ..

Mrazu da pisem..? Kako da  od njega  zelim toplinu..neprirodno je. Evo i sama pomisao na Mraza me je trgla. Mrazova ima svuda stalno, lede zivot, osmeh i radost..Necu, ne treba mi od njega nista.

Irvasi..pa gde ste mi vi? Njima vredi, oni pamte u cemu je bila draz.Evo ovako: Dragi Irvasi, vas nisu pokvarili, ne mogu nesto da vas modernizuju sem eventualno sa nekim genetskim inzinjeringom, ali nece..zauzeti su ovcama. E vi ste neiskvareni, pa ne moram ni da objasnjavam mnogo sta zelim. Sutnuti ste negde u zapecak kao i sve sto je dobro i vredno.Kamion je napredak  ..globalna automatizacija, mumifikacija ,ukalupljenje mozgova,osecaja i misli. Ali to je isto u redu Irvasi, biseri se ne bacaju pred svinje. Vi znate da su zelje tajna, nece se ispuniti ako kazem..pa i necu..

JEDNO OD DVA

Sve cesce mi se desava da pricam sa nepoznatim ljudima, obracaju mi se, pocnu nesto da mi pricaju na kasi u samoposluzi, na kiosku. Ne smeta mi, onda se setim kako me je otac na Arbatu nervirao, dok se ispricavao sa svim prodavcima suvenira i knjiga koje smo vukli kao ludi po Moskvi. Naravno, bio je kao riba u vodi sa jezikom, to mu je pola maternjeg, kako god to zvucalo, sad ne mogu da objasnjavam. Kad vec to pisem, mada nisam htela o tome, setila sam se i kada je odusevljeno posadio moja dva sina na konja i platio da jasu. Naravno da sam tada prevrtala ocima, nije mi  nikada padalo na pamet da tako nesto uradim, a koja je to bila greska. Danas kada pricamo o njemu se smeju i kazu, koji je deda car, secas se kad smo jahali..

U mom kraju zivi covek od koga svi zaziru. U najmanju ruku izgleda kao jogin, sa dugackom ucebanom kosom koja doseze skoro do butina.Voli da ide ponekad sredinom ulice, zastajkuje, prati neke svoje linije, preskace ih,vraca se. Znam da postoji takav poremecaj, ne znam tacno u cemu je tu stvar ali to nije presudno. Ali kad se susretnu pogledi ima potpuno jasan i i inteligentan pogled. Ne znam da li se slicno privlaci, pa cu i ja u  nekom trenutku da krenem sredinom ulice za nekim svojim nitima, ali nekako se uvek pogledamo kad prolazi.

Moje niti, hmm, one mi se izvlace u poslednje vreme kao najtanji i najfiniji svilenkasti konac. Tako se perfidno izvlace u izjavama, postupcima od kojih zastanem.U okvirima sam poznatih, ali sa takvim izletima u izjavama, da bi mi lakse bilo da su nepoznati, okrenes se, bas te briga sto si pokazao emotivnu stranu na takav nacin i onda se mirno uputis  negde nekom sredinom.

A ustvari, hajde mozda i nije greska, drugima ne pada napamet da se tako ponasaju, kao sto nije ni meni padalo na pamet da ucinim ono sto je ostalo upamceno za mog oca.To je lepsa varijanta, manje lepsa je secanje na cudaka koji ide posred autoputa.