OSMEH

Volim da vozim. Kao da sa svakim predjenim parcetom asfalta ostavljam ponesto iza sebe.To me smiruje. Obicno uz neku dobru muziku pevam a raspolozenje odredjuje jacinu muzike. Kada sam nervozna je glasnija kao neki prkos nervozi. Znam i da placem, ali nekako cudno..suze se samo slivaju bez nekog tacno definisanog osecanja.Prosto tako, valjda zbog opste nepravde u svetu.

Jednom sam bila u nepodnosljivom stanju neizvesnosti. Nisam znala kako sebi da pomognem, sem da zgrabim kljuceve i da sednem u kola. Bila je noc a ja najbrzi vozac na reli krugu od NB do Kalemegdana.Tada nije bilo kamera a na srecu ni radarske kontrole na ravnoj liniji od Juge ka gradu.

Sledeci put sam u neko nedoba u pizami sa kaputom i cizmama isla do aerodroma i nazad. Tek u neko doba sam se setila da bi bas bilo cudno da me neko zaustavi ili da se desi bilo koji maler koji moze da sustigne a ja u pizami.

.............

Danas sam iz kola videla jednu devojku koja se tako lepo osmehuje. Taj momenat nesvesnog posmatranja polaznika me je za trenutak prenuo, osetila sam da se iza tog polubezobraznog osmeha krije vrlo interesantna osoba.Nisam nista zapamtila, po obicaju jer to ne pamtim, ne znam sad ni  kakvu je kosu imala ni da li je bila lepa, ni koliko je stara, samo da se prelepo osmehuje, kao da joj se cela dusa ocrtava u levom uglu usana.

................

Danas sam nesto kasnije sedela sa jednom drugom devojkom, o kojoj sam manje vise dovoljno znala. Znam kakvu ima kosu, kakve oci ali nista u uglovima usana.Mozda ce se razviti. Najgore od svega sto sam joj to i rekla, ali je dobro da je nije taklo, izletelo mi je. Zao mi je sto nisam rekla i ovoj prvoj da se predivno smeje. Ostalima nisam nista rekla ali mislim da bi bilo nepotrebno, razgovor bez reci je najlepsi.