DELIMICNO ONAKO KUSO

Zelela sam da nesto napisem, ali je sve nekako pocinjalo da bude kisovito. Osecam kao da se jesen uvukla u  raspolozenje. Sivilo ne podnosim na belom ekranu samo onda kad ga  zaista osecam u sebi samoj. Ne, ne zelim da tmurim, i htela sam  nesto a stalno mi se javlja smo jedno.... da to bih zelela. Zelela bih da ne prepoznajem na tom istom ekranu  toliko stranaca, koji se osecaju slicno. Bilo bih mi mozda lakse da je drugima roze ali ne mat...Izvlacim  reci iz glave, ima ih za mnogo prica..ali one cute. Kad se slegnu ce valjda izaci sve..ovo su neki  ostatci mojih raspolozenja proteklih meseci.

...........

Muciteljka, potmula i nepobediva. Kao mengele obuhvati celu svest,  iznanada nenajavljeno, prepadne drsko, bezobzirno i nekompromisno. Kicmeni stub lakocom ispravlja ,oseca se svaki deo tela koje lebdi. Plameni zaraci se razlivaju nedokucivim putevima iz stomaka i dosezu sve do nestrazenih  . delova mozga. Usne se razvlace u lagan osmeh. Mozak blokira , oci poprimaju neku cudnu boju, sve teperi a strast se osmehuje. Nepobediva je...izmamljuje nepredvidivo ponasanje,  reci koje odnekuda samovoljno izlaze.

...................

Izlazeci iz stana se uvek pitala, da li je to falinka u njoj samoj. To su joj nametnuli od detinjstva, drugacijim okolnostima, drugacijim okruzenjem i to oni najblizi. Nista joj nije blam, sta ima smisla za druge i kako treba. Zensko u pola cetiri nocu izlazi da kupi cigarete. Osvrt na zgradu je dobro govorio da je iscasena u bioloskom satu. Svi prozori spavaju, sto je i za ocekivati, mozda bi i ona da ima taj prekidac u glavi. Godinama ima tu njenu samovolju, sta zeli, kad i kako zeli,.da spava, da se ponasa  da izlazi.

Spavaju prozori, mozda im i zavidi....ali ne , ipak ne i pored pomisli da ce sutra biti izmrcvarena mislima. Poznaje aktere iza prozora, srece sanjive i uspavanih mozgova u svako doba. Zasto kod nje nema mesta za sudbinske cinjenice koje potresaju “uhhhh..komsinice jel vidite kako je toplo, hladno..duva, pada..udarilo, bas steglo” i tezina zbog  razvaljivanja zivota uplitanjem visih sila i klimatskim nepogodama. A onda njena vecita potreba za igrom i smehom .”Uh, stvarno...kad se setim da smo proslih godina u ovo doba nosili kupace...” “ jaooo  jeste...” Dobro to je divno, osmisliti i voditi taj fini “red “ zivot.

Kako se to postize..? U cemu je problem, u vlastitoj hiperaktivnosti, temperamentu? Od svoje prirode je tesko pobeci. Promeniti je..isto tesko Vec duze vremena cezne upravo za tim jer  bi promena prijala. Zivot bez ocekivanja. Manje ocekivanje, manje stresa, manje  razocarenja. Ali zasto joj se ponekad ucini da uhvati onaj monotoni odsjaj dosade u pogledu spavaca , kad ih pored svega razoruza osmehom i dobrim raspolozenjem. Jos uvek ih  interesuju tudje kuhinje, parfemi, ormani.

Ne voli  kad  je cekaju, ne voli da vidi da ih i dalje interesuje kako je obucena. Uvek je u nekim zarkim bojama raspolozenja i ako je u crno belim kombinacijama, sa obaveznim crvenim salom i karminom. Sal joj je uniforma, poklon od prijateljice koja je jednostavno pala i posle par dana nestala iz ove dimenzije. Pala u kuci, nije trebala da padne, ni godinama, ni zivotom. Nije trebalo kod nje da se izlije u mozak sve so se izlilo. Ali sad je nosi sa sobom svaki dan. I sta vide? Raspolozenje , pa sto da ne? A  sto oni nose ta teska lica , tezina se ne nosi na licu, ona je unutra.

Sad nece nikoga sresti, ustvari mozda mlade polupijane komsije, koji se iznede  ili trgnu pri ljubljenju ne ocekujuci nikoga u to doba. I onda se pita, pa kako treba, pa valjda tako kako ti prija i mislis da je tvoja bit. Jedino tako mozes da nosis svoje breme i da ne pokleknes pred elementarnim nepogodama. I da, da pored vega budes raspolozen..A kad pises, e pa onda je vise iznutra...