Sve cesce mi se desava da pricam sa nepoznatim ljudima, obracaju mi se, pocnu nesto da mi pricaju na kasi u samoposluzi, na kiosku. Ne smeta mi, onda se setim kako me je otac na Arbatu nervirao, dok se ispricavao sa svim prodavcima suvenira i knjiga koje smo vukli kao ludi po Moskvi. Naravno, bio je kao riba u vodi sa jezikom, to mu je pola maternjeg, kako god to zvucalo, sad ne mogu da objasnjavam. Kad vec to pisem, mada nisam htela o tome, setila sam se i kada je odusevljeno posadio moja dva sina na konja i platio da jasu. Naravno da sam tada prevrtala ocima, nije mi nikada padalo na pamet da tako nesto uradim, a koja je to bila greska. Danas kada pricamo o njemu se smeju i kazu, koji je deda car, secas se kad smo jahali..
U mom kraju zivi covek od koga svi zaziru. U najmanju ruku izgleda kao jogin, sa dugackom ucebanom kosom koja doseze skoro do butina.Voli da ide ponekad sredinom ulice, zastajkuje, prati neke svoje linije, preskace ih,vraca se. Znam da postoji takav poremecaj, ne znam tacno u cemu je tu stvar ali to nije presudno. Ali kad se susretnu pogledi ima potpuno jasan i i inteligentan pogled. Ne znam da li se slicno privlaci, pa cu i ja u nekom trenutku da krenem sredinom ulice za nekim svojim nitima, ali nekako se uvek pogledamo kad prolazi.
Moje niti, hmm, one mi se izvlace u poslednje vreme kao najtanji i najfiniji svilenkasti konac. Tako se perfidno izvlace u izjavama, postupcima od kojih zastanem.U okvirima sam poznatih, ali sa takvim izletima u izjavama, da bi mi lakse bilo da su nepoznati, okrenes se, bas te briga sto si pokazao emotivnu stranu na takav nacin i onda se mirno uputis negde nekom sredinom.
A ustvari, hajde mozda i nije greska, drugima ne pada napamet da se tako ponasaju, kao sto nije ni meni padalo na pamet da ucinim ono sto je ostalo upamceno za mog oca.To je lepsa varijanta, manje lepsa je secanje na cudaka koji ide posred autoputa.
Нема коментара:
Постави коментар