Meteopata sam, mozda i malcice cudak. Ne, nisam onaj koji ne moze da shvati tudje potrebe i porive, cak nasuprot, empatija mi je veoma dobra. Ali imam svoj kompas..zaigra malo skazaljka ali drzi prvac, nekima kompas smeta ali ... I nisam Napoleon, ni nezamenljiva , ustvari jedva cekam da me zamene u svim sferama ( od onoga. gde je..do onog..treba mi.) Svojeglava sam donekle, odnekle nepredvidiva i svakojaka al eto, takva sam.
Danas sam posetila poznate ljude na pijaci, razmenila po koju o skupoci, o tome, kako malo ima pravih proizvodaca, svi kukaju a tresnje koje volim su preskupe.. Dosla sam u gnezdo, sve to stavila u rernu..malo poradila. Lep je dan..ali malo mladunce, vislje od mene za dobrih dvadesetak santimetara ( a ja nisam niska) mi je stao na lanac, a lanac je kratak vec neko vreme. Hajmo polako, hopa, uz osmeh, jos jedan krug do DM, terapija medju samponima i kupkama. Taman bi ovo bio jedan domacinski post, ali sledi zaplet.
Cetiri kese, idem do kola, gledaju one mene, gledam ja njih i kazem, ma nosi se i ti i kese i detrdzenti i prozori i sve ostalo. Poruka “ jel da iskljucim rernu” “Ne, pusti da se upali sve!” . Stavim sve u gepek, svratim u prvi Maxi, kupim banane, flasu vode, dve pakle cigareta. Pravac pumpa i elegantno se ukljucim na auto-put (setila sam se saveta ka Simanovcima) i.... huu, onaj duboki izdah olaksanja posle aerodroma..
A ravnica se prucila, ravna odavde pa sve do prvog nadvoznjaka. Pojma nema sto sam se iznervirala i da li sam trebala i sta me sve zulja. Nebo, sunce i poneki Simsonov oblak mi se ismejava " e jesi stvarno.." i ja se smejem postidjeno „ e pa jesam stvarno, necu vise“..Sunce..muzika, volan zatrese na stodvadeset i opomene da se ne zapricavam u mislima. Omanem i skretanje, nasmejem se, okrenem se kod Sremske Mitrovice, pa nazad..ka Irigu, desno, Grgetak pa Perkov Salas...drugi duboki huu.
Da umem, i da mi se traze kablovi po kuci, pokazala bih fotografiju pite od visanja na kockastom stolnjaku pod orahom. Drustvo mi je pravio avlijaner, ruzan, ali onako umiljat, kao sto samo oni umeju da budu. I ja sam avlijaner..valjda i umiljata kad se smirim. Podelila sam i sliku tog stoljnjaka i uzivala.
Dobila sam na kraju od dana, koji nije obecavao nista narocito, energiju sunca i osmeh. Dobila sam upravo i Somersby od strarijeg mladunca i obecanje, “.resio sam, od sada se raspravljamo samo neparnim danima” Dobila sam puno toga.. poznaju me, niko nije pitao nista. Znaju da je kiriticno kad se kazaljke kompasa razmagnetisu. Ne znam, nadam se i da razumeju da je bolje tako. Kuca se nije zapalila a ja jos osecam toplotu pod kozom .
Нема коментара:
Постави коментар