Pocela sam ponovo da pravim nakit od poludragog kamenja. Kamenje me definitivno fascinira. Osecam koje me smiruje, koje stiti. Dok ga nizem i premecem oblike i boje, gubim osecaj za vreme. Uvek se iznenadim kad primetim kod sebe sebicluk, cicijasluk, ne znam kako to da nazovem. Pri pomisli da poklonim neku napravljenu ogrlicu, konstatujem da ne mogu da se odvojim ni od jedne. Uvek se zavrsi na tome da cu napraviti sledecu. Svim dragim ljudima bih dala i poslednju koru hleba, ali nekako misli i sve satkano u svaki nevidljivi prostor izmedju dve kuglice mi je tesko. Ustvari misli i nema dok to radim, samo neki opazaj, sta se slaze, da li veliko okrugo uz pljosnato, koji metalni deo uz to ili ne.
Ranije nisam ni nosila nakit, a sve to “nesto” sam osetila u Riznici Manastira Sergejev Posad u Rusiji. Vidjala sam ga i ranije, bar tamo u muzejima nije neobicno da se vidi predivan carsku nakit i ukrasi sa dragim kamenjem. Ali ta “sapka Monomaha” koja je zbog svega utkanog u nju tezila preko nekoliko kilograma me je potpuno opcinila. Nije uopste bilo pitanje vrednosti, vec neke prosto magije tih nepravilno obradjnih i rasporedjenih kamicaka, za koje bi moglo da se pomisli da su stakleni. Znam da su se svi nasmejali kad sam prokomentarisala da sad shvatam i poentu filma neke bljak americke produkcije, u kome se krade najveci dijamant. Knjiga “Magija kamnja” se ubrzo posle toga nasla na polici.
Sada se svaki put divim nijansama, sarama i nacinu kako se prelama svetlost, znajuci da su nastali u prirodi, pod raznim okolnostima i kombinacijom jedinjenja, To je ta magija koja me opcini, kako je jedan plav, jedan crven ili crn i kako je moguce da nastane u prirodi pod zemljom tako lepa nijansa, koja svetlost upozna tek kada se izvadi iz nje, a tek onda u igri sa njom pokazuje svoju pravu lepotu.
Нема коментара:
Постави коментар