NIT

Uvek sam  zelela da me neko voli, na moj nacin , onako samo zbog sebe, iz ljubavi i zbog mene. Ja tako volim,valjda sam takvu ljubav dobila. Ne moras da budes uvek dobar, ne moras da je zasluzujes, ne moze da ti se oduzima, da se lupaju recke, meri. Bitise sama za sebe, jer tako hoces, tako volis.

Ne znam da li je po definiciji psihologa i ostalih ucenih ljudi na tu temu, moja predstava ljubavi detinjasta i nedozrela, ali ja i danas tako volim. Ne mogu da je gradim, da je temeljim, odmeravam. Ona se ili javi li ne u celom svom velicanstvenom sjaju, sa razlicitim intezitetom  prema prijateljima ili nekome drugom. Zato se kod mene i desava da se zavrsi sa jednim tankim rezom, jednostavno prestane u trenutku kada se dobije neka cudna spoznaja lazi osobe koja se taman navukla na uzitak svih prvilegija paznje.

Slican odnos imam i prema ljudima. Ne znam da li sam otvorena osoba ili ne, mislim da ne bas, ali kad upoznam nekoga ko mi je simpatican onda ne postavljam barikade, nema nekog specijalnog prosudjivanja, kantarenja.Nisam ja zaduzena za etalone i ocene, vec samo za to, da li sa nekim imam i osecam tu taku nit bliskosti, povezanosti i  poverenja. Ako to osetim, onda sam najiskreniji obozavatelj nosioca te niti. Dam sve , poverenje, sebe, vreme.

 Vise puta sam razmisljala o mom interesovanju i odnosu odnosu prema drugim ljudima, upravo iz cinjenice da su se niti bliskosti cesto prekidale. Sustina je da  na raspolaganju nemam hiljadu zivota, niti hiljadu licnosti. Imam jedan i ne mogu da manipulisem vremenom i sacekam sto svetlosnih godina da bih nekog upoznala. Ponudim mu mene, onakvu kava sam, uglavnom bez mnogao skrivalica, u nadi da ce i ta druga osoba pokazati sebe. Ali se cesto ljudi uplase. Zivot nas kvari i cini opreznim. Ja ne mogu tako, ako moram da budem na oprezu sa nekim onda se sklanjam, onda nema niti i sve ostaje u okviru povrsnosti. U sustini, ljudi ne mogu od mene da uzmu nista, mogu da izgledam cudna ali sam na taj nacin slobodna. Dajem sta imam, to je moje vlasnistvo i kad drugi uzimaju, puni se ponovo. Oni mogu da budu samo uzivaoc necega sto nje njihovo, sto je tudja paznja i ljubav.

Mnogi ljudi ne umeju da zadrze  nesto sto im se da samo od sebe. Cesto ih zapljusne samoljublje u takvoj razmeri, da i ne primete kad pocnu samo da koriste zalihe, a ne i da ih pune.U mom slicaju poklonjena baterija, data na punje, da duze traje. Ali mnogi je samo istrose, nemaju punjac, duha, emocia, tananih osecanja empatije. I onda pitanje, pa sta je..nista isurila bateija.Istina je, da i nije svako sposoban da prima i da daje. Neki se ukostunice jos u detinjstvu, verovatno jer su sa ljubavlju dobijali i bol, od drugih koje su drugi zatvorili u opnu, jer  nisu znali da im daju ljubav.

Meni se stanje potunog bezumlja sa neukrotljivim  amplitudama u ponasanju i razmisljanju, dogodilo mozda stvarno samo jednom. Stanje ludila usred ludila.U nelogicno vreme, u suludim okolnostima i nicim potkovano.Jednostavno paraliza mozga u odnosu na sve kako i sta treba. Neverovatan proces zivota, nepredvidiv, uskomesan. U jednom istom trenutku moze da bude natopljem potpuno nespojivim stanjem duhaa zacinjeno ljubavlju. Zapakovan paket, eksplozivna naprava, a na vrhu ogromna roze masna, koja daje ton svemu pa se paklena masina i ne naslucuje.

Da li su nesretne ljubavi samo prave? Mozda je prihvatljivije da su nedorecene i “odzivljene“ ljubavi upecatljivije  jer nema vremena za razocarena, nema vremena za sve ono nevazno, a bitno u zivotu. Nema vremena za izivljavenje te ljubavi koja bi mozda na kraju splasla, ugasila se kao plamen na vetru svakodnevnice, briga, ispraznih prica. Onda ona ostaje kao nedorecena prica kojој u zavisnsti od raspolozenja dajemo najrazlicitije zavrsetke. Mozda bi bilo...ali u sustini uvek biva upravo onako kako treba.