BAJKA O REALIJI

Na carobnoj palneti Mlecna pecurka su ziveli  mali krilati svetlucavi vilenjaci i vile.

Planeta pecurka se nalazila u cenru velike galaksije Realije i oko nje su vrtelo mnostvo planeta , mnogo vecih , strasnijih, vise ili manje umilajtih i iskrenih. Svaka od tih planeta iz galaksije je imala bar po par satelita.

Crveni  mali natoljen ljubavlju, je pulsirao i odasiljao sretne crvene zrake i ka samoj planeti oko koje je kruzio i prema ostalim planetama iz galaksije.  Umeo je da poskakuje, da se vrti brze ili sporije i  taj kljucni satelit je bio potpuno razlicit, nije postojalo pravilo. Kod nekih je bio upecatljiv, vidljiv, pravilnog srcolikog oblika natopljen ljubavlju i emocijama, kod nekih manje zamotan u oblake medjuzvezdane prasine , jedva se probijajuci svojim zracima i ka samoj planeti domacinu.  Bilo je i takvih planeta kod kojih se mali crveni satelit i ugasio u mukotrpnoj borbi sa prasinom i otpadom planete i vetrovima koji su dolazili iz galaksije, te se tuzno po navici vrteo istom brzinom.

 Njegovu slabost su  brzo preuzimali u korist ostali pratioci planete, metalni nazubljeni  ili povremeno bodljikavi neinteresantan zlo-mesec, cije su se stranice ostrile ili tupile u zavisnosti od okruzenja i ostalih pratioca. Ako bi se slicajno nasao okrenut ka nekoj drugoj planeti, nemilice je pokusavao da privuce  i ukrade sto vise crvenih sretnih toplih zraka od tudjeg crvenog satelita, samo u nadi da ce time umanjiti njenu energiju i spreciti da se kojim slucajem ugasnut vlastiti sretan  crveni satelit nekim cudom ponovo ne zapulsira. Umeo je u tim slucajevim da se sluzi raznim obmanama i skrivalicama, samo u nadi da se ne shvati njegova namera kradje energiju i zrake.Sam  po sebi je ispustao sivu tmurnu svetlost, koja se dobro prepoznavala cak i kad je hteo da obmane. Od okrutnosti koju je u sebi sadrzao je zavisilo da li je on sam imao jos par pratioca koji su mu sluzili za postizanje svojih ciljeva, jedan mali lukavi tamno zeleni, jedan zlobni jos ruzniji tamno sivi i jedan nabijeni zavidan koji je pretio u svakom trenutku da pukne sam od sebe. Kod nekih planeta je ova svita, koja je skoro bitisala sama za sebe, bila toliko upecatljiva i jaka , da su ostale planete zazirale od njih pa su se iz petnih zila trudili da promene svoje putanje i da u velikom luku zaobildju . One  su pod bremenom svojih satelita i sami izgledali uglavnom hladno, preteci i veoma neinteresantno. Znali su da  u nekim podsistemima planeta zauzimaju ponekad veoma visloko i znacajno mesto, ali su od njih ipak uvek svi zazirali.U tim podsistemima su se  nalazile uglavnom slicne planete sa slicnim satelitima. Ko ce od koga u toj igri zazirati je zavisilo samo od velicine tog okrutnog sivog konglomerata, od onog sa najvecim se najvise zaziralo, jer se nikda nije znalo kad ce i kojom ubitacnom zestinom da pokusa da zbrise bez grize savesti sve ostale.

Nisu sve plamete imale isti broj satelita. Moralo je da ih bude bar tri. Postojale su sve forme tih satelita kod svih, ali kod vecine su bili zakrzljali, prosto neprimetni i nebitni u odnosu na britak razuman beli i logican intuitivan ljubicasti satelit. Mada su ova dva bila u nekoj medjusobnoj vezi, pa u zavisnosti od jednog se drugi ili smanjivao ili rastao, ipak su oni bili kao komsijski sateliti na maticnoj istoj planeti dobrosusedski i ponekad u skladu a ponekad ne sa pulsirajucim crvenim. Pravilo je bilo nepisano da ako su sva tri dobro rasporedjena, planeta je odisala nekim skladom i umilnoscu, zracila i isijavala ove harmonicne spektre i time bila dobro vidljiva i prepoznatljiva za sve slicne planete a narocito dobro vidljiva sa planete crvena pecurka i njene vile i vilenjake. Izmamljivale su ovakve planete i paznju ostalih manje vise sivkastih i tmurnih, prosto ih je onaj zavidni satelit nekako gurao prema njima, ne bi li se nekako sa jedne strane umesali u tu harmoniju i poremetili je, ali mnogo cesce iz skrivenog cilja da se  okupaju i razgale u  toj harmonicnoj sretnoj svetlosti, mada to ni po koju cenu ne bi priznali.

Ali na Mlecnojj planeti pecurka nisu ziveli samo vile i vilenjaci.Pod kapom pecurke su kao slepi misevi bili zakaceni mali crni zli krilati patuljci. Njihovo carstvo je bilo u tami, sakriveni od svetla i od boje, sabijeni kao u crnoj rupi, vrebajuci i pokusavajuci da se  neprimetno iskradu i napadnu po neku planetu, ali su vile i vilenjaci bdili nad svima. Kupola je bila obla, oni su bili istancanog vida i misli i tacno su znali kome sta preti i uglavnom suzbijali negativne posledice zlih patuljaka. Svi oni u ravnotezi su drzali tu harmonihj Realije.

Nekada je borba sretnih vilenjaka i zlih patuljaka bila veoma zestoka. Svaka planeta je imala svog vilenjaka koji je budno motriona nju i pokusavao da suzbije posledice zlih ili da najbolji nacin pronadje putanju koja je bila dobra za planetu, ponekad vodeci kroz tesnace i vihore svemirskih oluja.  Neke planete su bile uvek u pratnji svojih vilenjaka, neke su bile samo pod budnim okom prismotre, ali ipak uvek u nekoj zasticenosti razumele to ili ne. Planete su bile uglavnom  slepe za postojanje tih malih pomocnika, koji su uvek bili u blizini njihovih crvenih satelita, cuvajuci njihovu toplinu i iskrenost u borbi da odrze  vecni plamen i pusliranje a time i oslabe dejstvo zlih, koji su koristili svaku slabost i time ugrozavali snagu cvenog a jacali snagu okrutnog.

Ako je bilo u harmoniji, onda je protivteza zlih i dobrih bila u jednoj ravni, po tek poneku slabost vilenjaka su koristili zli, ali bi se ubrzo posle toga klatno brzo vracalo u hamoniju i dobre amplitude. Ponekad su i vilenjaci znali da se najute i da samu planetu puste u nemislost kako bi shvatala u cemu gresi, nekada su se te greske u istoj stvari cesto ponavljale, ali ako je bilo srece onda je logican  satelit preuzimao odgovornost i brzo dovodio u red nestasnog ponekad nerealnog crvenog. Citava svita galaksije je bila potpuno raznorodna, razlicita a u sustini ista , ponekad smesna u odnosu na ozbiljnost i batrganje svih planeta koje su htele ne htele sve isle ka jednom velikom levku, izlazu iz te galaksije i klizile ka kapiji sledece , na kojoj su samo odbacivale svoja obelezja, zadrzavale sve svoje karakteristike i prelazile u sledecu. Tamo su dalje morale da uce i da se ispravljaju. I to kruzene iz jedne u drugu je bilo na neki nacin beskonacno dok se sve ne bi preselilo u neku svetlost koja je jednostavno postojala  i u kojoj su kao vecnost plivale sve te planete.