Sedela je na obali reke i prebrojavala potonule ladje, koje su na malom rastojanju bile ispred nje. Sve nekako gorde, jarkih boja, mamile su je i dalje. Osecanja pomesana sa ljubavlju a sve ih je potopila u dubine svoje duse. Pozelela je da ih dodirne, dohvati, izvadi ali to je bilo nemoguce. Previse je vode proteklo, previse je reci receno da bi se potrle. Svetlost se neobicno prelamala pa su izgledale kao zarobljene u kocki leda i tako odoljevale patini, starosti. Upitno je pogled klizio od jedne do druge, prepoznajuci svaku po liku koji je bio urezan na pramcu, po boli koju je primila u nekoj plovidbi.
Predeo je bio miran i pust, nestvarno miran za podne, za bezvremen dan, za sive oblake koji su se oslikavali na porvrsini vode. Kao da se slika preklopila, kao da su lade plovile nebom. Suza je kanula i ogledalo proslosti je pocelo da se siri u koncentricnim krugovima.
A onda je podigla pogled u cisto nebo. Osetila je trzaj, nesto se zatreslo, led se polomio . Sunce se probijalo kroz oblake, okolina je pocela da dobija nijanse, sumovi su zapljuskivali svest, ptica se oglasila. Ona ce je povesti dalje...nema vise tereta, niti leda. Pustila je da ladje nastave svojim putem...Mirno more, pozelela je svakoj, okrenula si i krenula dalje.
Нема коментара:
Постави коментар