NONA

Ne volim rec mrzim. Mozda  bi bilo prikladnije reci mrzim rec mzim, a mrzim i kad sam ovako mirna. Dok stalozenost i mir opija spolja, pitam se sta li se desava sa druge strane duboko u meni.  Hmm a mozda se menjam, mada sto kazu,vuk dlaku menja  a cud nikada. Ne znam..

Uspomene mozda blede, ali se vracaju u svest izazvane razlicitim podrazajima. Ovo je moja uspomena na nekoga ko je obelezio moje detinjstvo, cije osobine prepoznajem u sebi  i na kojima sam zahvalna. Pisano je ranije, uostalom kao i vecina ljudi koji neke stvari pisu samo za svoju dusu ali eto, zasluzila je mnogo vise nego da ostane zatvorena samo u mojoj glavi i na listu papira.

.....................

U mogim stvarima je potrebno imati dobar koren, osnovu. Neki kazu klica, zacetak, ne toliko bitno kako se naziva, ali nista bez te veze i utemeljenja, ukorenja. To je veza i nas oslonac za dalje bitisanje, zastita pri nevremenima i olujama koje donosi zivot. Godine same sa sobom donose svest i zakljucke o tome.

Uvek ima neka solja, slika od nekog dragog, mladjima neznanog, koja zauzima na pocetku naseg zivota potpuno nejasno mesto u sistemu vrednosti. Stara, ofucana, cesto i okrnjena ili pocepana ali iz nekog razloga nasim roditeljima veoma vazna i bitna.Taj spisak stvari ponekad doseze i do ordinarnih gluposti sto su i najobicnije drvene perle nanizane na obican beli konac, pozuteli od vremena i krpljen nevesto uvezanim cvorovima. Neravnomerni krajevi nisu cak ni uredno iseceni.

Mene te ,, moje“ perle podsecaju na  detinstvo. Iako je od None ostalo mnogo znacajnjih stvari, ove perle koje stoje u uglu ljubavi, obmotane  oko vrata jedne drvene patke kupljene u indijskom sopu u sebi sazimaju jednu neprocenjivu vrednost nemerljivu vrednostima materijalizma niti estetike.  Svaka ta drvena perla je natopljena samo meni ocitim slojem emocija i uspomena koje mogu u vremenu da zauzmu prostor od cetrnaest godina. Nece one nikada verovatno biti nosene, mada drage, ali ce stajati tu i samo prema meni odasiljati toplinu i zraciti ljubav. Nije poenta pricati sad o mazenjima i igrama koje su obezezile moje najranije detinjstvo. Ljubav i toplina su predati i utkani u svaku celiju moga bica , vec o  osobi koja  je bila tako upecatljiva svojim duhom i svojom sudbinom.

Bila je niskog rasta, sa srebrno belom kosom. Pamtim je sa kratkom decackom frizurom uvek uredno zacesljanom. Njeno lice je bilo izborano starackim borama koje tek sada primecujem, jer je ona u mojim uspomnama bezvremena. Nisam je dozivljavala ni staru ni mladu, danas svesna da kad sam ja imala cetiri godine ona je imala sezdeset sedam. Upecatljive su bile njene mekane krofnaste ruke, uvek tople koje su stalno nesto radile. Osnovno je bilo da se meni omoguci sve najbolje. Jelo se nekoliko puta, uzinalo isto tako, a iz tanjira je sve moralo da se pojede, jer „zdravlje na usta ulazi“, sto sam tako mnogo mrzela. Pokusavala sam kao mala sa mnogo trikova da pobijem ovu staru, ni sama ne znam vec ciju poslovicu. Mogla sam do izmoglosti da sedim ispred tanjira, dok su se moji drugari uveliko jurli u dvoristu, sve u nadi da ce doci do tog spasonosnog „ Dobro idi“. Ali do toga nije dolazilo. Nekoliko macaka koje sam kao mala navukla i cuvala je profitiralo od te krilatice.

 Kuhinja nam je bila velika a naravno centralni deo je bio sto sa tri strane okruzen belim drvenim polulucnim stolicama a sa cetvrte strane se nalazio starinski kauc  bez naslona na kome sam ja sedela. Upravo iza tog kauca je zavrsavao po neki batak ili snicla, koji su spremno ocekivali moji ljubimci, pomazuci mi u verovatno shvacenoj prevari.

Od tog vremena verovatno vucem neverovatnu osobinu, da sve sto se stavi pred mene u rekordnom vremenu pojedem i popijem. Verovatno kao posledica neuspesnog prevazilazenja ovog pravila, ta refleksna radnja mi je kasnije donosila dosta problema. Nikada nisam znala da polako popijem sok koji sam kao sredenjoskolka ili studentkinja trebala da cevcim sto duze. Cesto sam bila zatecena sa praznom casom u kojoj je morao da bude na kraju bar gutljaj, da mi kelner ne bi odneo casu i pitao „Sta bi da popijes ?“.

Pa i danas to zdravlje koje ulazi na usta, po mene moze da bude pogubno. Pocev  od prekomernog jela zakljucno sa picem. Mada sam sa godinama naucila da posegnem ka vodi tako da casa moze uvek da bude puna.

Moja figura je sve do osmog razreda bila u skaldu sa tim pricipom. Kao mala mi se na mom burastom telu razaznavala glava samo po masnama i dugackoj kosi, ostalo je sve bilo polukruznog oblika. Kasnije kada sam se „izvukla“ uvek sam imala donji  stomak, koji mi je godinama smetao cak i onada kada sam imala savrsenu liniju. Uvek su postojale dve svetlije sare na stomaku koje nikad nisu na moru mogle da pocrne. Kasnije sam shvatila da to mozda nije posledica brige za zdravlje, vec vise genetike.

Drugi suvenir mog detinjstva je podvaljak koji kazu ostaje od malena. I sad pokusavam da naucim da zauzmem pozu sa rukom na bradi, kako bih bar malo sakrila podbradak koji imam od detinstva. Uopste mi sa pozerstvom tesko ide, i to je nesto sto sam dobila u nasledje od None, koja je uvek bila direktna  i bolno iskrena.

Vise ne mogu da se setima intonacije njenog glasa, koji nije morao nikada da ponavlja nesto dva puta. Bila je ucena, pametna, lepa  zena koja je svoj zivot provela mirno , ali bar po meni posle potpuno nerasveljetne vlastite mladosti . Nema mnogo primera da ljudi za svog zivota promene svoje ime, ali od Jelve, dalmatinke, obrazovane po internatima u Svajcarskoj i Italiji je posle zavrsene uciteljske skole u Zagrebu, nosena nekom svojom sudbinom postala Jelena, uciteljica a kasnije zena mladog ucitelja od koga je bila starija osam godina.

I kao dete sam bila fascinirana fotografijama koje su cuvane u kutiji za cipele, skrivenoj u dnu hodnika u donjoj fioci starog ormana. Mada sam oduvek kao najmladja unuka imala svoje privilegije,  instiktivno sam jos kao dete znala, da  po toj kutiji ne treba bas mnogo da se ceprka. Mozda sam negde osecala neki uskomesani bol ili setu koji su izazivele te stare fotografije, sa meni nepoznatim ljudima u ambijentima starih filmova iz tridesetih godina. Mene su fascinirale dame obucene u bunde sa sesirima i starinski automobili, koje sam tek kasnije vidjala u filmovima. Njene sestre i brat su ostali da zive u inostranstvu a tokom  vremena su se veze kidale i uspostavljale. Ne secam se da je ikada nesto komentarisla, uglavnom je izgledala nezainteresovano za sve te uspomene, koje je ipak sve vreme cuvala, a koje i sada imaju vlasnika. Ono sto je uvek nekako sa osmehom izgovarala je da je brat vodio u Monte Karlo,da je tamo posetila sve velike hotele i kockarnice. Govorila je perfektno nemacki i italijanski a ljubomorno cuvam njene stare  dvojezicne nemacke recnike.

Njeno obrazovanje i znanje jezika a po najvise njen duh je kod svih budio jednu vrstu postovanja, tako da je do kraja zivota ostala gospodja Jelena uciteljica, mada su tada  uciteljice bile drugarice. Bila je dama i gospodja  sto su svi oko nje  osecali i shodno tome je i oslovljali.

Postojala je jos jedna zabranjena zona, gde nije bilo zgodno ceprkati .U spavacoj sobi u komodi ispod televizora u njenoj tasni su postojale jedne naocare, koje niko vise nije nosio. A u toj sobi je na centralnom mestu bila fotografija dve polugole bebe, decka i devojcice od kojih jedna punija i jaca bio decko, a sitnija nasmejana moja majka, blizaci rodjeni sa neravnopravnom datom snagom za zivot. Upravo ta manja i slabasna je uspela da rasplamsa potpuno plamen zivota. Nonin sin je umro od upale mozga u 12 godini. Nije nikada pricala o tome, nije ga ni za godine  koje pamtim ni spominjala. Nikad nije bio ni jedan datum kada je bila tuznija nego obicno.

Samo znam da nije davala te naocare da se sa njima igram. Mogla sam sve da diram,da   na zaprepastenje komsinica slazem i preslazem emajlirane serpe ispod Singer masine..Ali te naocare nisam dirala.Na hiljadu puta postavljeno pitanje ko je vlasnik naocara je odgovarala da su to Batine. Ja nikad nisam (ili se ne secam)  pitala  „Ko je Bata?“. Ali se i danas  secam da je njen jasan odgovor sa imenom uvek bio dovoljan da podvuce vaznost tog imena i tih naocara, koje ja i danas cuvam u istoj tasni i istom ormanu, u drugom stanu i sa vremenskom distancom dovoljnom da postanu antikvarna vrednost..

Ta neka vrsta tuge je, tek sad sam svesna, stalno je iz nje izbijala, ali je meni vidljiva tek kao zreloj zeni. Kao dete koje je raslo uz nju nisam osetila nikakav nemir niti tugu u njenoj dusi, vec samo neiscrpan izvor ljubavi i neznosti sa kojima sam bila obasipana. Znam da sam tek kasnije saznala, da kad joj je umro sin nije pustila suzu, da nije plakala sledecih nekoliko godina, ali da je posle izvesnog vremena na godisnjicu njegove smrti dobila neku vrstu nervnog sloma, da su jedva uspeli da zaustave plac, koji je tuga godinama akumulirala u njenoj dusi.

 Mnogo godina kasnije, kada sam posle svodjenja svojih uspeha i neuspeha otvorila pokopac na vlastitoj glavi, trazecio bjasnjenja za svoje postupke otkrila i kod sebe mnogo slicnih  osobina na kojoj sam joj zahvalna.          

.................

Mir sa pocetka me nekako plasi. U kombinaciji koja mi je zapisana u genetici je to tesko odrziva kategorija. Venama mi jasu  kozaci spremni obracun, logikom i duhom grci, za humor su se pobrinu italijani i dalmatici a za prkos i inat sumadinci. Svi oni imaju svoju  pricu ali je Nona prica za sebe.