KOLO

 Smenjuje se sve, lepo..ruzno, ljubav..mrznja , svetlost..tama.

Svaka stvar u nama i oko nas ima svoju suprotnost. Postojanje jedne otvara mogucnost za drugu. Svet polariteta, toplote, svetla, ljubavi. Cudno jednistvo koje treba da bude ravnomerno podeljeno i jasno odredjeno. Tako razaznajemo sebe, druge, svet oko nas..u jednoj od te dve krajnosti

Tako se ostrvi   zivot, noseci sa sobom probleme , tupi nas ako to dopustimo i opazaje, cula pa cesto i emocije. Prikriva nam lepotu ako nismo svesni da je spoznamo,  pa bar u cvrkutu ptica. To veselo cavrljanje  predstavlja nerazumljivu himnu zivota i radosti,  neko je sretan pa bar ptica, ja sam tuzna al se zbog nje radujem  .

Otvrdnuli zivotom, trosimo se i tupimo brigama, razmisljanjima i drugim ljudima, ponekad gubimo mekocu i britkost postojanja.. Sve te brige   nalecu na nas kao ogromni talas ,nesaglediv po velicini, ali ipak samo talas. Koliko god veliki i ogroman bio  u nekom trenutku se obije o neku stenu i rasparca u hiljadu kapljica koje nipocemu vise ne odaju njegovu grandioznost. Njegova snaga preda svu svoju energiju kamenu koji ponovo blesne mokar na nekom lepom podnevnom suncu. Od ostrih ivica nacini meke prelaze, malo ga uglaca i sa vremenom obicno napravi jedan lep i umilan, pitom predeo. Tako bi trebalo da bude…

Ali nazalost cesto ne biva tako, ponekad   se ne zauzme dobar odnos prema svemu losem, i ta energija  postaje rusilacka snaga nas samih .Moze da umesto oblina stvara  nove ostre grube  i nepristupacne grebene, koje ne daju sami sebi sansu, koji ne cekaju sunce vec samo novi talas.  Zaokupljeni svojim iscekivanjem i strahom, ne primetimo  sunce,    zaslepljeni vlastititim samoljubljem nam to cesto nije ni bitno. Ti dzinovi   zavladaju   nasim mislima, paralisu  telo,  tupe osecaje. Pod njima pati dusa,  telo.Predamo se tome kao da smo bespomocni pred njima, kao da  oni ne bitisu samo zbog toga da bi se posle njih opet uzdigli i zasjali nekim novim sjajem. A sjaj nekad moze da bude i u  tuzi, sjaj u secanjima.Tada iz toplote zraka ne skupljamo snagu i ne crpimo  lepotu i mudrost prolaznosti i smene.

A svaka stena se kruni, bilo da se glaca il ne, smanjuje, urusava i u jednom trenutku i postaje samo pesak. Ali ni to nije vazno, svaki zrno peska je proizvod neke nekad grandiozne stene, nekog kamena, koji se kotrljalo, razbijao i ako ima srece zavrsio na predivnoj pescanoj plazi.

Objavio robin u 6. oktobar 2011 0:10:06