“Jedva mogu da zakoracim i udjem u kola, uska mi je suknja” “ Pa zasto si obukla tu usku suknju?” “Nemam drugu” Noga na gasu refleksno pocinje da pritiska papucicu, prva sam na semaforu. Usput upaljena cigareta i bucno ispusten dim. Da je ispred bila kucica od tri praseta, ne bi bilo potrebe da cekaju vuka. “Kako nemas mama, pa ja sam ti poklonila bar tri!” “Pa nemam...!”” A onu ...i onu...., sto sam ti poklonila, one dve sto imas i blejzer, kariranu...” mozak pocinje da klepece u panicnom strahu da se seti jos nekog dezena, boje Jedino tako moze da opravda potuno suludo ponasaje vozaca kome polako pocinje da se skuplja pena u uglovima usana. ”Ne, teget mi je dugacka, crnu i kariranu ne nosim, a ne znam na koje ostale mislis?”. Panicno razmisljam da okrenem kola i da udjemo u prvu prodavnicu, da kupimo nepoznati broj sukanja koji bi me zastitio od ovakvih situacuija koje od mene prave potpuno nepodnosljivu osobu, ali znam, ormani su puni i cuvani kao najbogatiji trezori....U nekom mozdanom grcu hvatam dizgine razuma i mirno pitam „Zasto mi to uvek radis? Zasto se stalno zalis. Druga recenica koju si mi rekla je na ne..uvek nesto nemas“.
Sa trecinom mozga koju nije zahvatlo globalno zagrevanje uobicajeno u ovakvim situacijama, prebacujem pricu na desetu temu. Priblizavamo se groblju, prica polako usporava.
Posetile smo zajedno i moje dve prijateljice. Jedna je umrla pre sedam godina, bila je tada godinu dana starija od mene sada. „ Koliko je bolovala?“„Tri meseca.“ Cutimo, ja namestam cvece, palim svece i pusim. Odsutno gledam u plisano srce koje stoji medju cvecem sa natpisom ”Najboljoj mami”..Pola sata kasnije, dve cvene ruze u mojim rukama i pogled zakucan u kamen i sliku prelepe crnke koja se osmehuje. „ U petak smo pile kafu na Tasu,u ponedeljak je pala. Umrla je u nedelju““ Koliko je proslo?“ „ Nije jos ni sest meseci.“ „ Bas je lepa , Boze kako malda....“Vracamo se polako cuteci.„Kako si odmah znala da nadjes put ?“ Cutim.. “ Pa da bile ste povezane” Cutim..
Vozim nazad, na tri moje nevezane price odgovara sa “Da i ja isto tako radim“ Precutkujem i to, bespredmetno da je pitam kad je ona to tako uradila. Zasto stalno misli da smo slicne? Zeli da ja budem kao ona ili ona kao ja...Razlika prosto bode cula.
Posmatram je dok skida kaput. Oduvek je bila vitkija od mene, a na njoj najuza suknja, koju nisam do sad videla i koju i ne moze da zakopca. Dobro je sto imam sinove. Kad me uhvati ludilo necu poceti da se merim sa njima. Osmehujem se, kako ne mogu da prhvatim da stari i da ne zeli da se pomiri sa tim. U glavi su mi likovi mojih prijateljica. Njihova deca nazalost nece imati ove sulude rasprave sa svojim majkama. Kazem ” Hajde da rucamo”.
Нема коментара:
Постави коментар