Belina, papir….tabula Laza…da, da Laza a ne raza. Praznina ali ne vakum, necega nedefinisanog ima u toj praznini, supljina ali puna, nesto je u njoj ali sta?
Teska definicija osecanja nabijenih jedna na drugu. Dolazila su jedna za drugom sva toliko jaka i upecatljiva, da su u naletima morala da potiskuju svaku predhodnu. A vremenski rok za potiskivanje je bio previse kratak, pa su se mesale, uguravale s brda s dola i prelivle jedna u drugu. Nijedan dogadjaj nije imao vremena da se peradi, precisti i u nekom pihvatljivom obliku zapakuje i nekako bezbolno skladisti.Tako su nastajale esencije ubitacne jacine, svaka emocija za sebe, jedna pored druge….sve zajedno tempirana bomba a nerazumljiva.
Necu puci, ne znam, mozda onda kad izgubim i ovo malo nekog osecaja za realnost i definitivno predjem i ja na papir, u drugu dimenziju. U njoj je drugacje, u njoj mogu da bez grize savesti pricam sama sa sobom, sa tom belinom koja me sve razume i ne ljuti se, niti se ja pitam da li gresim i da li me je shvata. Nista ne prebacuje. Sta god htela i pomislila, u njoj mogu da prozivim, da nacrtam nekim cudnim pokretima ruke lupajuci po ovoj tastaturi. I onda se otvaraju neka vrata iz koje jedna po jedna izlaze sve te moje nabijene emocije, ekstrakti i postaju eliksiri za mene, za moju dusu, rasterecuju me i ne cine me tako tempiranom. Cujem i vidim svoje misli, ne osudjujem ih niti im zameram, moje su, a deca se vole.
Jedino zameram sebi, ali i tu mi je belina papira pomogla, zameram sto mi je iz dan u dan sve jasnije da mi je sve vreme strasno nedostajalo neko iskreno zajednistvo medju ljudima. Mada naizgled jaka i sigurna, ustvari sam uvek znala da sam prosto ubacena u niz, karika nesto drugacija, ka kojoj strme a koju ne razumeju. Kao kad se nesto nastavlja, da bi se dobila potrebna duzina, ogrlice, narukvice, porodice.
A onda u nekim sledecim nizovima me je pratilo to osecanje koje mi stvara nelagodnost. Da li je i u njima sve tako, jer tako treba. Da nije bilo tog krpljenja mozda ne bih tako dugo i jasno osecala strah, koji me je previse dugo paralisao.
Ali ne, vreme toga je proslo, sada sam svesna da sam uvek bila kopca. Bez nje su nizovi bili rasipani. Nisam bila svesna, a sada dobro znam. Stajale su perle ljudi na okupu, izgledali su kao jedna celina spojena nitima. Ali niti nije izgleda ni bilo, bili su gurnuti jedni ka drugima, tu kopca nije ni potrebna. I tako je postenije. Zakacice se neke nove perle slicnije ili iskrenije, zato sto tako hoce a ne zato sto tako treba ..napravice se na kraju nesto vredno truda.
Kazu covek, kasnije uglavnom zazali za onim sto nije uradio nego za onim sto je uradio.Nadam se da je tako, mada se u celom izrazu ne pominje greska, da li je bolje sto je pogresio ili sto nije.
Huh, da li treba i ostaviti uopšte komentar na ovo ? U pitanju je neko lično razmišljanje sa samom sobom.. a, opet, nekako se i ja osećam slično.
ОдговориИзбришиMoje ogrlice se stalno kidaju, rasipaju se kuglice, stvaraju se neke nove. Mada, sada već mnogo ređe. Izgleda da je tu nešto presudilo, da se više ne nižu. Zadovoljavam se pojedinačnim komadom kvalitetnog nakita :)
A za greške .. neki planovi se završe sa željom. Ne dočekaju ispunjenje. Čemu žaliti, pa prođe nam život u žaljenju za ovim, onim. Treba živeti, prihvatiti ponudjeno i učiniti i od prazne, hladne sobe jedan divan, topao dom.
Svaki pad traži i ponovni uspon. Svaki uspon ne znači da neće biti pada. Eh, kad bi sve to znali.. znaš šta još.. neki ljudi se ( iz nekog mog viđenja) čak nikad i ne okrenu iza sebe, kako bi sagledali svoj život, šta su uradili, šta su mogli bolje.. ne.. e, to je već greška. Greška nije sagledati sebe. Greška je to ne učiniti.
Naravno, mnogi ostanu poluslepi za svoj zivot. Mnogi i ne vode ovakve razgovore sa sobom, ustvari i ne zanima me da li vode, ali se iz mnogih stvari to vidi. Ma naravno, zivot je da se zivi, pa i da se gresi. Ali kad se cini nesto iz pravih pobuda ni greska nije strasna. Ja dosta sebi pustam na volju, kad je rebus za nesto, da li da ili ne, kod mene je da, jer ono sto necu dobro znam. Poslednje pitanje u vezi graske je moj ludacki nagon da sledim intuiciju i u najbitnjim stvarima, a tada kada sam pisala to je bila igra sa lomacom. I ta intuicija u vezi ljudi me je i spasila.
ОдговориИзбриши