Covek uci dok je ziv. Tako kazu, to je dobro . Isto je poprilicno tacno da i gresi dok je ziv, mada uci i gresi...ok, nije ni to toliko strasno. Al je veliko pitanje, da li pravilno uci dok je ziv. Na to pitanje nema odgovra, konacnog. Imamo subjektivnih zakljuckaka, ocekivanja .. da li je nesto dobro, da li je nesto greska. Pokazuje se dalje kroz zivot, kao greska ili pogodak i povlaci po nekim coskovima i tamnim mestima psihe.
Ponekad mi izgleda da sam pola zivota prespavala u nekom polusvesnom stanju, mada sam sve vreme mislila i da sam aktivna , tako-reci kovac..svog zivota, da ne kazem srece. Tada sam mislila, a sada sa distancom od nekoliko decenija izgleda mi sve kao neki polurealan svet u kome sam bila, nesvesna sebe, nesvesna sveta. Ucila, imala otvorene oci, a slabo da sam nesto naucila niti pravilno videla i mozda mi ni to nije toliko zao, to je moj krst..moja sudbina, podsvest, psiha, emocije... ali mi je zao zbog drugih oko mene, koje volim, koji su svet gledali mojim ocima. A pitam se nekad da li su ljudi hteli bas toliko da me pogadjaju ili sam ja to sama sebe pogajala, ne sagledavajuci da njihovi ataci i reakcije nisu bili niti svesni, niti razborito izabrani.
Trudili su se oni iz petnih zila da utemelje i razborito opravdaju svoje ponasanje. Da bas ja ovakva kakva sam izazivam lavinu svih tih, meni kroz ceo zivot nerazjasnjenih reakcija, koje su toliko dijametralne od moje sustine, da su je njima razgradjivali, pokusavali da me dezorjentisu i nekako primaknu ili mene njima ili sebe meni. Al nekako sustina je sustina, previse jaka i previse stvarna da bi je srusile umisljene stvari i reakcije, moguce da je povrede i da je zbune na neki period, ponekad i veoma dug, ali ipak je previse istinita da bi je promenili i ukljucili u svoju nesvesno manipulatorsku masinu grize i ispiranje savesti.
A najverovatnije da su oni bili u svojim nerealnim familijanim filmovima u kojima nismo imali ni zanrovske , ni psiholoske slicnosti. Takva dva, tri filma kad se preklope tesko da se glavni glumci i ujednoj bitnoj stvari nadju ili prepoznaju, nemoguce je da tragicar, zrtva, agressor i nemi posmatrac nadju zajednicki koeficijent dogovora. Ali u svemu tome je dobro ako dodje do spoznaje, ucenja, mislim pravilnog bar za jednog nosioca uloge u porodicnoj tragediji... Onda on odjedanput na bini razazna da ljudi oko njega glume zivot, do te mere, da su ustvari ubedjeni da su zvezde komada.Misle da to tece tako normalno i dobro uigrano, po vec odavno odstampanom rasporedu repertoara :komedija, tragedija, drama, groteska pa cak dodje i do horora.
A mnogo puta je gruba istina da cak i ne znaju da glume,ne znaju koji je komad u pitanju, zbunjeni svojim zivotima daju sami sebi neke uloge, pokusavaju da opravdaju svoje nerealne stavove i time nadju neki oslonac za svoje zivote u kojima su poprilicno zbunjeni.
A ako takve igrace shvatis ozbiljno, a ne kao zbunjene nedorasle glumce svojih vlastitih zivota, onda oni i u tvoj zivot unesu nemir, kao sto stalno unose i u svoj, ruse koncentraciju tudju a svoju ni nemaju, stalno trazis poentu koje nema, pokusavas da predvidis dalji tok radnje, koja je nepredvidiva i sve to pocne da te zamara i razdrazuje. Budi se zelja da prekines komad pred svom publikom..po cenu propasti pozorista i svih rasprodatih karata u njemu...da se umesas i u tudje uloge kolega na sceni i da postanes reditelj, sto ipak ne ide...svako ima svoju funkciju.
Svaki pokusaj da im promenis tok razmisljanja , da im uneses logicne dijaloge i okrenes reflektor na neko bitno mesto na sceni , vodi do neuspeha citavog proekta..nemoguce je uciti gluve da cuju, mogu samo da citaju sa usana, ako im je stalo, a i to moze mnogo da pomogne da se komad ipak nekako bez blamaze zavrsi.. Ali kako to obicno biva, gluvonemi se prave da cuju a slepi da vide, dobrovidi zamagle percepciju stvarnosti i posle nekog vremena zbog disharmonije koja jednostavno pocne da boli i atakuje na sva cula se komad prekine iznenadnim spustanjem zavese.
A i to je na neki nacin i pozitivniji ishod.Cesce se ceo komad prekida iznenadnom neocekivanom bolescu nekog od aktera, ili se ponekad igra tako u disharmoniji do kraja...Retki su zaista lepi i skladni komadi ,kojima se publika sa iskusvom uvek sa istinskim divljenjem raduje.
PS. za moje andjele i sve ostale koji su zbog roditelja tuzni.
Objavio robin u 30. septembar 2011 19:06:21
Нема коментара:
Постави коментар