Pun mesec...planeta u mojoj prvoj kuci.Lep je, sija zadovoljno nad gradom i nadgleda reakcije. A grad pun nasih. Dok vozim gledam te izbezumljne ljude za volanima, sa zivcima tananim da se ne vide, samo se cuju dok skupljenih usana, kao u grcu, trube svakom pesaku i svakom vozacu.
U dusi mir, pa kako ne. Posle svakodnevnog susreta sa zivotom, sa jednim krevetom bolesnika koji te uvek podseca da si zaista ziv, mi ni mesec ne moze nista.I onda reka, voda...drugo moje staniste, opusta, tece, odnosi sa sobom misli, prazni glavu..postoji ona, postoji Ratno ostrvo i ove male bubice koje svetlucaju na reflektoru. Nisu svitci, a volela bih da jesu..oni me podsecaju na detinjstvo, na more i bezbriznost. Poluteske teme, "sta je za mene obrazovanje ?" pa i sve i nista, posle onog kreveta je sve nista.
A onda muzika.. bend, proslava nekog rodjendana, valjda neka firma..svi sa poluiskrenim osmesima, zbunjenini u igranju nekih svojih cool uloga. Problem.. ne mogu drugima da ocenim godine. Pitam lepo.. sta mislis koliko su stari, dovoljno mladji od mene. Moja dusa zbunjena...oseca da je mladja od mnogih, a starija..Opet nelogicnost...Druga , a ja sve mislim da su negde kao ja, ma i ti izgledas mladja..
Poslednja terapija, igram.. znam pesme, dovoljno mi se po kuci vrte i nove, i hitovi i tehno. Na moru dok sam praznila glavu u samoci, odabrala sam jednom kafic sa hit- muzikom, i kao da sam sedela sa mojim nastavljacima vrse..Osmeh pri svakoj poznatoj, stidljiv takt nogom pod stolom..mimikrija.
Smejem se sebi, uzivam , vesela sam i izgledam bezbrizno..nemam problema. Neki diskutuju za susednim stolovima, vidim o tesim temama,ozbiljni,..ne znam kako se cuju..muzika "gruva"..Ma verovatno nije ni bitno da se cuju, ne znam da li bi se culi i bez muzike...Mimikrija i dalje, samoisceljenje pod oklopom..
Нема коментара:
Постави коментар