Kako je malo potrebno da covek bude srecan, kazu, nismo ni svesni.Pa i nismo, dovoljno je da disemo, da smo dobili na dar ovaj zivot koji trebamo nekako pametno da iskoristimo. Niko nije rekao srecno, nego pametno, da svi imamo nekI razlog i zadatak da izvrsimo u zivotu, opet nema srecno. A mi utrpavamo kruske medju jabuke, stalno se ne slazemo sto te dve vocke ne lice.
A valjda , kolko se secam sa casove filozofije i vec kakvog nacina razmisljanja, kruska je voce, kruska radja na drvetu. Jabuka je isto vocka i radja na drvetu,pa mozda moze i kruska da bude jabuka. Mozda moze pola kruska pola jabuka, sto da ne, da je iskalemimo pa da nam bude lepo . Paa... pocela sam bas ne srecno da pisem ovo, ali evo pojavi se srecna vocka, oraspolozi me cinjenica da imam mozak i da mogu da smisljam ovakeve razbribrige, pa zaboravih na pametnu notu zivota , izokrenuh sve zajedno, i dodjoh do srece.
Zaboravicu sad da pricam o razumnom, sta htedoh, sta ucinih, sta dobih, nego samo o sreci, koja me iznenada ipak pronadje u kuhinji kumova, iz cistog mira, ciji sam stan dobila na cuvanje dok su odsutni,gde sam kao Fluchtling, ili ti Refugee, refugiados na portugalskom( obecana zemlja gde bi se rado iselila). Sklonih se od zivota, pobegoh iz kuce gde ce deca da mi prave zurku, pobegoh od brige, dal ce da se ponapijau, da naprave neko sranje, udjoh u nirvanu, u stan pun pozitivne energije ljudi koje volim, sa Metroovom torbom, kao pravi izbeglica, u kojoj je posteljina, jastuk, carsav, pizama, cetkica za zube zamotana u toalet papir, ves i o koja preobuka. Sva srecna, bacih torbu na pod, ukljucih bojler i komp i sedoh da se nadivim svojoj sreci, da imam negde da se sklonim. Jer inace bi mozda morala da odem u sabirni centar kod mame, gde bi popizdela posle pola sata, jer sam prehladjena i morala bi da budem sto puta pitana dal hocu caj, sa ili bez limuna... pa dobro, pita zena, znam, znam.
Pa onda sreca, ovde mogu da mastam, kao bi lepo bilo da me princ iz snova poseti ( pojma nemam dal je princ, al se ja lozim kao pravi srecan covek bez razuma), odnosno, cekaj, srljam ne moze to tako.
Trebao bi maleni preduslov da se desi, da prvo slucajno pozove.....pa da bude takva situacija da mogu mozda da izgovorim tu sudbonosnu recenicu, “Ave Cezare, hoces da dodjes”, pa onda pod predpostavkom da je njemu odvaljeno jedno tri cetvrtine mozga, on bi pristao u stilu “ evo dodjoh, videh , pobedih” i onda bi to bilo suuuper, al ja eto srecna mogu da mastam. Ja ponela i nesto za tu priliku, sto kazu neke Bg dobre ribe sponzoruse , pribliznog godista iz krstenice, moras uvek da budes spreman i kad ides da bacis djubre, vidim one srecne, imaju grcke brodovlasnike i ostale sto se brinu o njima, pa kao velim ima i tu neke pameti. A ne ja, rintam sama po deset sati, vodim sama svoju firmu, izdrzavam sama svoju decu, svadjam se sama sa svojom familijom, cekam nekog princa sto i ne znam dal je princ i ne znam dal ga cekam, a uz put dobijam ponekad kritike da sam nesto nervozna...Bozeee, pa ne znam, nema razloga za toooo....I tek onda shvatis kako si srecan! Elem, vracamo se na pocetak, sedim tako sama, niko mi ne kuva caj ni sa limunom ni bez limuna, nisam nervozna, niko mi ne zvoca, a ja mastam.Sve sto mastam je toliko daleko od realnog, da pod odredjenim okolnotima bi cak i mogao Petar Panov brod da pristane na petnaesti sprat i da me povede u Nedodjiju nego da ja obucem te helanke i majicu , koju sam spremila za nuzan slucaj spremnosti iz predhodnog navoda. Pa naravno tako je malo biti strecan.
Нема коментара:
Постави коментар