Sve je pocelo na obali mora, u nekoj od bezbroj socih kamenih supljina, koje je more danonocno obljubivalo. Vidljive pri odsjaju meseca, podsecale su na male crne pege ogromnog kamenog dzina. Mozda je i sama stena bila uspavani dobrocudni golijat.U takvom miru plavetnila mora zaljubljenog u kamenu obalu je stasao rak, po mnogome slican drugima ali potpuno razlicit.
U pocetku slabasan, usamljen i zasticen samo begom pod kamen, rastao je ipak sretno, obazrivo, nepoverljivo. Negova su crvena pegava kljesta bila u dobroj srazmeri sa oklopom,koji je sa vremenom poceo da dobija. U pocetku su bila mala i jedva primetna, ali sa godinama su dobijala svoje oblicje , svoju ostrinu, britkost kojom je mogao bar donekle da se odbrani. Ponekad su mu bila balast, tezina i izvor neprilika kad god bi potegao svoje oruzje. Neki su ga optuzivali da se mnogo razmece njime, neki su hteli da ih otupe ili zauvek onesposobe, ali bezuspesno.
Ona su bila uvek u prvom planu kao bedem odbrane, plasilica kojom je trebao da zastrasi, dok je krhka sustina skrivana pod oklopom, cuvana od nedobronamernih posmatraca. Bio je ranjiv i to dosta. Stit ga je poput viteskih oklopa branio od neprijateljskih udaraca. Rane su pod njim mogle da zaceljuju, daleko od ociju drugih koji bi ih shvatili kao sitne pobede.
Rastao je i bio nezan a istovremeno jak i siguran, kao da se sastav stena, bistrina mora, toplota suncevih zraka uklesala u njegovo bice. More u kojem je odrastao mu je nadomestilo sve sto je nedostajalo, dalo mu sigurnost i ljubav. Njegovi talasi su na povrsini mogli da lome sve, a unutrar malih supljina su bili uspavanka koja okrepljuje, daje impuls za zivot, snagu koja se skladisti u svaku celiju bica i koja se crpi, kad naidje oluja, kad krene samoisceljenje pod okopom.
Stena sa koje je krenuo je bila stabilna i cvrsta, visoko uzdignuta, dostojanstvena a istovremeno dobro skrivana od mnogih grabljivica, koji bi mogli da ugroze njegovo odrastanje. Ali ni stene kao i sve ostalo nije vecno, stari, trosi i urusava .
Odatle je krenuo. Nosi u sebi more, sunce i stenu. A sve mu je kasnije trebalo i nedostajalo. More, kao bezgranicna ljubav, sunce koje obasjava put u lavirintu kanala i tesnaca, stena kao oslonac i podrska.
I putuje dalje, nalazi prolaze, sunce i more i tamo gde ih nema, uputio se odvazno sam..i stici ce gde je naumio.
Нема коментара:
Постави коментар